Странице

понедељак, 30. децембар 2013.

ЗАР ЖЕНЕ НЕРВИРАЈУ


„...када легнеш ноћу у кревет и лако заспиш, јер нема тамних утвара да те прогоне...“. Таман сам још, колико се будан сећам, помислио још: „...чиста савест је од непроцењиве вредности...“.  Аха, испустио сам негде и фразу: „...због злих дела...“, вероватно тамо где ми је промакнуло оно: „...да те прогоне...“. Као да чујем из таме речи Достојевског како објашњава „Диван осећај када легнеш ноћу у кревет и лако...“... Утонуо сам у сан – неповезано. Рано јутро ме је у јави „подсетило“ да сам ноћас заиста лако заспао, к'о „лака ноћ“. А, сан који сам одмах био (за)сањао, сада једва успевам да „повежем“. Још се питам „Зашто се питам: ЗАР ЖЕНЕ НЕРВИРАЈУ“(?!).
*
 „Шта је женама, који им је к***ц?! Некуд незадрживо „галопирају“, и нервирају!“ ... Какав почетак сна?! Овако ми сан никада није започињао. Баш чудно! А, где год снокренем све сами „бели мантили“...

четвртак, 26. децембар 2013.

ОПАСАН ГАЗИРАН ГУТЉАЈ

(или: ПЕПСИ-КОКА КОЛА)

Дете вам тренира у млађим категоријама. Спортска грана небитна. Напор од тренирања присутан. Нормално! Године старости небитне. Амбиције и деце и родитеља присутне. Стручност тренера веома битна. Напрезање организма на тренингу под контролом тренера. Повремени лекарски прегледи битни. Исхрана код куће примерена. Услови за тренирање брижно одабрани. Време одмора одмерено. Време, начин и степен опоравка организма између два узастопна напрезања веома значајни... Освежавање организма пре, за време и након тренинга посебно важни! Такмичарски део, слично тренингу, подразумева се.
Намерни прелазак у други пасус. Нагласак на освежавању уморног, преоптерећеног, исцрпљеног..., организма након напрезања на тренингу. Наизглед не толико битан детаљ, јер мисли су нам углавном упрте на све претходно поменуто. Будно око искусног и стручног тренера, без имало попуштања, требало би да обрати посебну пажњу шта деца узимају као освежавајуће напитке, у првих стотинак минута након завршног дела напорног тренинга. Да сада накратко „занемаримо“ напор, већ усмеримо пажњу на период након напора... Зашто?


недеља, 22. децембар 2013.

АЛКОХОЛ ДУВАН ДРОГА


Ово (ни)је прича. Није ни студија. Већ, отворено промишљено искуствено казивање о пошастима 20. века – о АЛКОХОЛУ, о ДУВАНУ, о ДРОГИ... Повезано. Испреплетано нераскидиво међусобно и испреплитано појединачно свиме и свачим. И, још о понечем између. Фабула је једноставна – и за читање и за причање и за препричавање... Најпре, прочитајмо заједено, а онда можемо коментарисати „до миле воље“. Да нам буде боље! Боље је за све – људе!
*Прва четвртина 20. века, плус минус, између осталог, „преплавио“ ју је и обележио АЛКОХОЛ: Чикаго (познат по непоштовању прохибиције), Ал Капоне и његов противник Багзи Моран (криминалци, зарадили баш тада милионе долара илегалном продајом алкохолних пића); намножене банде су се међусобно разрачунавале у крви, борба за тржишта била је бескрупулозна; криминал је цветао, погодовале су му и велике светске кризе у то време... А, пошастима био је тек почетак...

среда, 18. децембар 2013.

КЊИГА У КОНДОМУ


Застанем испред излога једне земунске књижаре, скоро „ничим изазван“; на малом провидном плексиглас сталку запазим и књигу списатељице и блогерке Ведране Рудан..., и онда одлучим да уђем. Унутра, на првом кораку, пријатан благоумилни поздрав добродошлице младе и љубазне продавачице. Окружен љубазношћу и мноштвом књига, било ми је веома пријатно.

- Хвала, само да погледам..., прелистам... За почетак књигу ауторке Ведране Рудан, нешто ме занима. – биле су моје прве речи, док сам редом „упијао“ изложене наслове, у којем год правцу погледам.

Показала ми је у правцу књиге Ведране Рудан (не бих да рекламирам наслов!), постављене на појединачан пластичан сталак, сличан као у излогу, а било је само још неколико таквих, ваљда да више истакну књиге на које би требало обратити пажњу. Повремено прочитам понеки Ведранин блог, када на друштвеним мрежама „налетим“ на препоруку, па отуда и доза радозналости: како изгледа њена нова књига. Наравно, веома пажљиво сам је узео са пластичног држача, равноправно постављеног у раван с осталим књигама. Међутим, књига је обмотана крутом најлонском фолијом, као „окована“, не баш по мојем укусу. Некако одвраћајућа, превише пластифицирана. Више некњига него књига...

субота, 14. децембар 2013.

ДВА ПСА И ЈА


Варошица у срцу Шумадије. Пре скоро три деценије. Стегао мраз. Прохладно јануарско јутро, скоро без снега. На још уснулом путничком перону железничке станице, покрај једног од неколицине путника стоји пас. Опраштају се. Гологлави младић, разбарушене дуже косе, стасао за војску, а прати га једино његов нераздвојни љубимац четворогодишњи вучјак „Таб“. Била је то жеља младог регрута: само његов пас и он... „Таб“ је био и љубимац породице и улице и целог насеља и школе... Писак локомотиве и мало беличастог дима најављивали су воз који је пристизао у станицу. Рампа је била подигнута. Зебња је била обострана. Младић је бринуо за пса који остаје, а пас као да је предосећао да тога јутра није био само обичан растанак.
Недуго затим, млади господар му је из воза махнуо руком. Пас је зацвилео. Уто је локомотива јаче запиштала и композиција се покренула. Младић је дуго остао замишљен, приљубљеног образа уз замагљено прозорско стакло воза; та слика дубоко му се урезала... Воз је јурио у правцу будућег војног гарнизона будућег војника ЈНА; будућег граничара тадашње простране и војно снажне Југославије; назовимо га у овој причи кратким надимком – Ајм...

среда, 11. децембар 2013.

ДОКЛЕ ВИШЕ „...ТИЧЕ“?

Будим се... Напипам „слушке“, напипам „ушке“, метнем „слушке у ушке“... Запловим лагано „масовним медијима“ широким..., аАхааа, ево их прве јутарње ВЕСТИ: што се тиче данашњег дана..., што се тиче најновијих вести..., што се тиче стања на путевима..., што се тиче протекле ноћи у граду..., што се тиче временске прогнозе..., што се тиче данашњег програма...
Докле више „што се тиче“? Емисија о КУЛТУРИ, чек-чек: што се тиче сликарске изложбе..., што се тиче вечерашњег концерта..., што се тиче представљања нове књиге..., што се тиче рубрика о култури (не: културних рубрика, јер, можда има и некултурних!)..., што се тиче нове изложбене поставке у Народном музеју...
Докле више „што се тиче“? Емисија о ОБРАЗОВАЊУ, чуј-чуј: што се тиче почетка нове школске године..., што се тиче школских уџбеника..., што се тиче овогодишњег школског програма..., што се тиче штрајка наставника и професора..., што се тиче опремљености наставних кабинета..., што се тиче Наставног плана и програма за основне и срење школе..., што се тиче јесењих испитниг рокова за студенте..., што се тиче смештаја у студентским и ђачким домовима...
Докле више „што се тиче“? Емисија о ЕКОЛОГИЈИ, види-види: што се тиче чистоће животне средине..., што се тиче нашег односа према градском зеленилу..., што се тиче одлагања свеколиког ђубрета..., што се тиче рециклаже искористивог отпада..., што се тиче саме екологије...

субота, 7. децембар 2013.

ЦИГАРА И ИГАРА


Данас, извесно, доведени су у питање и спортско  Де Кубертеново „Важно је учествовати“ и научна Ајнштајнова „Теорија релативитета“..., а може се оспоравати и најраспрострањенија друштвена максима, икада, још из старих времена римских императора: „Хлеба и игара“... Јер, све мање је ХЛЕБА – глад, криза, беда, сиромаштво, не(и)маштина...
Императорима старог Рима приписује се изум: „хлеба и игара“. Нека мешавина хране и спорта која се и до дана данашњих упражњава. ХЛЕБ је, наравно, имао за сврху да нахрани гладне, а ИГРЕ да их забаве и одврате од побуњеничких мисли. Па, у чему је разлика са оним што се данас чини? Ако је уопште има(?), једино у томе што је данас више ИГАРА него ХЛЕБА. Легално и легитимно.
Нашом свакодневицом, нажалост, као да се помаља нова „крилатица“: „ЦИГАРА И ИГАРА“, јер, уместо „хлеба“, све је више ЦИГАРА, а још више и више ИГАРА. Перфидно наметање нездравих – начина и стила! Не слути на добро, никако! (Углавном, мисли се на цигарете, једино што уз помен „цигара“ наслов звучи хармоничније.) На сваког „пушачког мученика“ који с муком успе(ва) да престане да пуши цигарете, ето их, одмах се појаве бар тројица „заведених“ новопушачких дуванострадалника... У недоглед!

уторак, 3. децембар 2013.

ВИРТУЕЛНО МРТАВ ЧОВЕК


Крвоток наш, и крв која њиме непрестано „јури“... И када дишемо успорено и када хрчемо и када се због нечега напрежемо... „Напрезао“ сам се у сну, изгледа, само да бих се што пре пробудио. Јер, због чега би се толико био презнојио, скоро „залепио“ за јастук!? Виртуелно „мортус“.

Посматрам, тако, самог себе у кревету... Најпре, „голим очима“... Лежим на леђима и да су ми очи биле отворене сигурно бих гледао у бели плафон. Знам да је бели јер сам га сам кречио, а у мраку је и он тамно невидљив... Примакнем се најближе што сам могао, готово се „унео“ сам себи у лице, скоро „нос у нос“... Грооозно! Ситни мишеви, али толико ситни да се виде само „специјалним оком“, као лупом или микроскопом, у ноздрвама – улазе и излазе... „Лепо“ се види оком, али изгледа само када гледаш сам себе изван сопственог тела... Хммм, треба то у јави (и) умешно објаснити... Ваљда, зато што су снови најчешће у „зони“ необичне (не)стварности...!?

четвртак, 28. новембар 2013.

СЕДАМ МИЛИГРАМА ТИШИНЕ


СЕЋАЊЕ: Ову кратку причу, кратку свега неколико секунди, до сада нисте чули, заслужује да буде испричана, спада у ред интимних!
Пре деценију и по... Аеромитинг „Батајница '98.“, 14. јун 1998. године... Дан који није био баш од оних, коментарисали су пилоти, погодних за летење... Ипак, десетине хиљада љубитеља ваздухопловства окупило се на војном аеродрому. Пилоти одувек знају како да их учине задовољним, навикли су их на најлепше. Од својих летелица увек успевају да „извуку“ највише...
*
Тек када је на десној нараменици плаве официрске блузе, где су се налазиле ондашње „официрске звездице“, чин пуковника, осетио као другарски спуштену руку, и када се полуосврнуо, и краичком ока иза себе угледао добро познат му лик, како заклоњен његовим телом, кажипрстом леве руке, у знаку: пссссст...(!), и тихи „шум“ те назовимо речи...; схватио је да иза њега стоји лично генерал Љубиша Величковић, командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, загонетно се смешећи, помало тајновит, у сагласју са изненадним неопаженим појављивањем. Крајње сталожен, обичан и непосредан.

недеља, 24. новембар 2013.

РИО ДЕ РИПАЊ


Оде фудбалски санак пусти, не одосмо на 20. Светско првенство у фудбалу, у Бразил, од 12. јуна до 13. јула 2014. године. Разлози су добро познати, боље да их овде не наводимо. Било је свега и свачега, али највише недовољно добре фудбалске игре. Боље рећи, превише игре „фудбалском игром“. Наравно, играчи су најмање криви, њих је изгледа „неко други“ бирао у тим?! И, стварно, када је о (не)струци реч, боље да овде одмах (за)станемо!
Идуће године, у јуну, статуа Исуса, позната и као статуа Христа Спаса, на брду Коркораду, највишег симбола бившег бразилског главног града Рио де Жанеира, свима нам позната, „пожелеће“ фудбалску добродошлицу, припадницима неких других фудбалских репрезентација, не и националном фудбалском тиму Србије. Не тако давно Бразилци су наше фудбалере називали „европским Бразилцима“, али та времена су сада прошлост.
Највећи стадион на свету Маракана, најфудбалскија пешчана плажа Капакабана, најчудеснији љубитељи фудбалске игре и навијачи Кариоке, око дванаест милиона становника у окружењу Рија, непревазиђени карневали..., и неслужбена химна града „Чудесан град“, представљаће за Србе само примамљиву туристичку дестинацију, обогаћену „накићеним“ фудбалским гостима посматрачима Светског првенства у фудбалу 2014, и заставама земаља учесница из свих крајева света.

четвртак, 21. новембар 2013.

ФУДБАЛ (НИ)ЈЕ ИГРА


Говоримо фудбалска игра. Пишемо фудбалска игра. Гледамо фудбалску игру. Бавимо се фудбалском игром... А, изгледа, ФУДБАЛ је све само НИЈЕ ИГРА! Или је све мање и мање „фудбалска игра“, а све више и више нека „друга“ игра.

Много тога, када је о разумевању „фудбалске игре“ реч, може се сместити у оквиру појмова ТЕХНОЛОГИЈЕ и МЕТОДИКЕ те масовне „најлепше споредне ствари на свету“, ипак – игре, која има и своја прецизна ПРАВИЛА. Но, није то сада главна тема овог блог поста.
Није сада ни тема шта је од настанка фудбалске игре, пре око век и по, утицало на њен развој. Мисли се на побољшање ТЕХНИКЕ, унапређење ТАКТИКЕ, подизање КОНДИЦИЈЕ, усклађивање ПРАВИЛА...
Да прескочимо и тему о велелепним све удобнијим стадионима, центрима за тренирање, фудбалским академијама, травнатим „теписима“, спортској опреми, квалитету лопти, медијском простору, селекцији младића и девојака од најмлађих узраста...

понедељак, 18. новембар 2013.

ДРШКА БЕЗ МЕТЛЕ


Мала анкета у блиском окружењу, питање: ДРШКА БЕЗ МЕТЛЕ...(?) Без увода, без умовања, без увијања... Са „кварним“ препадом, са благим пожуривањем одговора, са тихом упорношћу за „изнуђивање“ баш прве (за)мисли... Без посебног циља... Са намером лагане разоноде, са наглашеном радозналошћу, са неизвесним и небитним исходом... А, оно, само мали оглед, игра речи и поигравање једном обичном народном умотворином. Но, занимљиви су били „неповерљиви“ погледи, „загонетни“ осмеси, али и коментари...!
... „Па, замењен је само ред речи у реченици – дршка и метла, метла и дршка...!?“ ... „Зашто би баш била дршка од метле, можда је од нечег другог?“ ... „То је, ваљда, када ти мало шта иде од руке!“ ... „Један од начина који указују на лапсусе и смешне ситуације.“ ... „Еее, оклагија, за „развијање“ теста, јер ми се баш једе бурек...“ ... „Хааах, кажи „реци овца“ (и он рекне) а ти одговориш: „поједеш дршку од метле.“ ... „Метла са дршком нема два слична краја, а без метле има (као батина – два краја!).“ ... „Кад имаш за шта да се као ухватиш, али немаш чиме да као руководиш.“ ... „Хммм..., ооовааај, уффф..., ништа ми не...“ ...  (Ако и вама нешто овако или слично „бљесне“, упишите у КОМЕНТАРИ...!)

четвртак, 14. новембар 2013.

СМЕЋЕ ИЗВАН ВРЕЋЕ

Није добро што смо многи на ђубре поприлично навикли, што разбацано смеће постаје уобичајена појава, што свеколико ђубре свакодневно више и више „окупира“ наш животни простор, што олаким и немарним „смећарењем“ срозавамо сами себи културу живљења, што реч „ђубре“ поприма све нова и нова значења када желимо да – нагрдимо... Запањујуће, нешто што је лоше постаје брзо навика и уобичајено, и „успављује“ сваки покушај мењања ка позитивном.

Смеће се најпре, тако би требало, у вреће меће! Превише је оних који „кидају“ вреће за смеће! Контејнери нису „шупљи“, а препуни јесу! Уосталом, никоме још није пошло за руком да све смеће смести у једну – кесу!
Превише је „елемената смећа“ које још није ни „видело“ вреће: у становима, кућама, улазима, подрумима, двориштима, рекама, језерима, морима, океанима...; на таванима, терасама, балконима...; испод мостова, надвожњака, пасарела, вијадуктова...; испред семафора, продавница, станица...; око стадиона, установа, школа...; по парковима, травњацима, пругама, тротоарима, улицама, путевима, обалама... ... Ђубре свуда, с'њим куда...!?

субота, 9. новембар 2013.

МОЖЕ САМО ЈЕДАН


Хммм, могао би ово да буде (и) занимљив прилог за епизоду серије и филма „Војна академија“, али ако би се сценарио бавио темама из периода од пре тачно четири деценије. Тада су студенте војних академија ЈНА називали питомци, било је то одомаћено.

*
Био је јесењи октобарски дан, у Београду, сунце у благом заласку. Године „седамдесет и неке“, претходног века или миленијума, свеједно. Уобичајено „питомачко поподне... Али, тога дана, дежурни прекида „обавезне“ поподневне часове учења

понедељак, 4. новембар 2013.

НЕЧИЈА ТРЕЋА РУКА


Гужва у жутом зглобном аутобусу градског саобраћаја, у „тунелу“ КОШМАРНОГ СНА, поред средњих врата, баш на саставу где „ломи“ на свакој кривини и кривиници... Кад некуда журиш, немаш много избора. Али, и то је (понекад) за људе... Сви се за нешто држе, али већина некако навикла да се грчевито држи за „штанглу“ изнад главе... Јер, најмање је тада могуће, да ти аутобус „побегне из руку“... Откако сам набацио који килограм телесне тежине, све се чешће придржавам и другом руком... Наравно, очи остају опрезне, за осматрње евентуалних џепароша!

Кажем, сви се „грчевито“ држимо за шипку изнад главе, руке испреплитане, више него у некадашњем „Козарачком колу“... Летњи дан, па сви у кратким рукавима, каквих све „голих“ руку у „букету“...

среда, 30. октобар 2013.

ПЉУВАЊЕ У КАДРУ

Да ли има некога да није приметио колико фудбалери пљују за време утакмице?! 'Ајде што пљују, већ и истресају слинце, често из обе ноздрве наизменично. Најчешће баш у тренуцима када су у кадру ТВ екрана, баш у „гро плану“, цела глава на екрану... Некима је то постао и „ритуал“, као Надалово извлачење гаћа из ду**та... Само, много горе и ружније. Клубови би требало да санкционишу пљување, јер фудбалери треба да дају пример младима који се на њих угледају. Судије би требало да прекидају игру или опомињу актере (заразног и отровног) пљувања. Видео записи би требало да „покрију“ појаве пљувања на и око терена, и додатно доприносе искорењавању те нездраве појаве.

Пљују на траву. Пљују на атлетску стазу. Пљују на публику. Пљују и на противника. Пљују на главном терену. Пљују на помоћном терену. Пљују свуда између. Пљују у базену. Пљују на тротоару. Пљују на улици. Пљују из кола. Пљују кроз прозор. Пљују са тераса. Пљују у кади. Пљују испред клупа у парку. Пљују на дечијим игралиштима. Пљују пред самопослугама. Пљују поред пулта брзе хране... И још и још...

субота, 26. октобар 2013.

ПУТЕВИ ПОСУТИ ПИКАВЦИМА

Пут може бити посут – цвећем... Пут може бити посут – трњем... Путеви наши све су више и више посути – неугашеним пикавцима...

Нова (не)спортска грана у Срба, могла би ускоро бити и БАЦАЊЕ НЕУГАШЕНИХ ПИКАВАЦА цигарета, „зврцањем“ (узети пикавац између палца и најчешће средњег прста, као на фотографији, мало стегнути филтер, и – „зврц“!). Стога би се и такмичари могли назвати „зврцачима“. Могућих је десетак веома „занимљивих“, чак и олимпијских, дисциплина (десетобој?!), углавном, ко ће безвезније да баци, убаци, набаци, пробаци, пребаци, добаци, подбаци..., и још понешто – неугашени пикавац цигарете... Може и са лаганим замахом. Али, без посебног одабира „такмичара“ – „зврцача“ (сви, пушачи, сви...), без личног тренера (сам свој тренер), без елиминације из такмичења (важна је масовност)... Једино је битно да си пушач, какавгод (читај: некултуран, неувиђајан, нељубазан, немаран, непажљив...!), макар се и „гребао“ за цигарете. Неограничени су: број учесника, старосно доба „зврцача“, пол, број покушаја, доба дана и ноћи, временски услови (киша, снег, ветар...)...
Аутобуска стајалишта градског превоза могла би бити најбоља места за тренинге, а сама такмичења могла би се одвијати у сличном „сценском“ амбијенту.

понедељак, 21. октобар 2013.

НА ПЕШАЧКИМ ПРЕЛАЗИМА

Решим да данас мало „креснем“ свог „олд-тајмера“, да га лагано провозам градским улицама, приуштим себи омиљено уживање, и привучем одмерену пажњу... У оквиру општих припрема, узмем и курблу, извадим је из посебне тканине, прегледам је уздуж и попреко, све у реду... Шта ћу, тако се најлакше мотор покреће, непун круг и д-д-д-дррр-дрррдрррр...  Укључујем се у саобраћај...

На аутобуској станици – комшиница, баш она што је кришом гледам кроз завесу, увек лепо дотерана, на високим потпетицама, фризура опуштена... Осврћем се, да ли има бар мало „ветра“, лепше јој коса „стоји“, баш кад власи не мирују...

четвртак, 17. октобар 2013.

ЈЕЛО НАЈБОЉА ХРАНА

Амбасадори (прваци међу дипломатама) у Србији веома често и неодмерено јавно коментаришу политичке прилике, брину о деловима територије (нпр, Војводини и Санџаку), говоре о својим фаворитима на нашим изборима, гостују на страначким скуповима, јавно критикују законе... и то најчешће не наилази на реакције званичног Београда. Уобичајена реакција на повремене наше критике (читај: запажања!) како се из иностраних амбасада претерано мешају у српску политику јесте да они само заступају своје интересе у складу са правилима Бечке конвенције.

Држава протестним нотама и демаршима прибегава само у случају најтежих инцидената, као што су била признавања независности Косова. У случају непримерених изјава најчешће следи позив одређеном дипломати на неформални разговор у Министарство спољних послова.
У случају „варница“ које би повремено настајале на нашој политичкој сцени, европске „ватрогасне екипе“ муњевито би званично реаговале и „гасиле“. Јер, испада, циљ тих „варница“ најчешће бива вешто режиран начин за кратке, убојите и навођене „поруке“, типа: „Србија ће тешко добити статус кандидата“, „ништа од добијања датума“, наравно, и нове листе бесконачних разних ултимативних услова...

недеља, 13. октобар 2013.

ТАРАПАНА ДО ЈАПАНА

Била је опет прилика, за време одигравања пријатељске фудбалске утакмице између Србије и Јапана, некидан, да се накратко подсетимо једног од дужепамтљивијих „слогана“: „СРБИЈА ДО ТОКИЈА“. Чудно, откуд баш то многима (прво) „падне на*памет“. Фудбалски навијачи, бар они истински, свих клупских боја, требало би да „*знају зашто“. Узгред, пожелимо Јапанцима добар пласман у „Бразилу 2014.“, на Светском фудбалском првенству.

Уствари, ништа посебно, само онако опуштено, као „шетња малим мозгом“. Оно, као, док гледаш утакмицу, на ТВ, пијуцкаш и грицкаш, штагод, „лелујају“ ти разне асоцијације; присећаш се свега и свачега. Наравно, претежно о фудбалу: утакмице, победе, порази, пехари, атмосвера, ликови, голови, шансе..., у недоглед. Знамо многе који су у себи „мантрали“ те три речи „СРБИЈАдоТОКИЈА... СРБИЈАдоТОКИЈА... СРБИЈАдоТОКИЈА...“ а да се нису ни удубљивали у суштину или значење. Допа(да)ло им се како звучи. Увуче се некако човеку под кожу, па те смирује и опушта.

петак, 11. октобар 2013.

БЕБЕ, ЗВЕЗДЕ и ДЕВОЈКЕ

Девојке волим, и увек сам их најволео од свега на свету. Девојке и смисао свега, појмови над појмовима, шта су животне деценије без: љубави, патњи, инспирације, радости, туге... Слично беше (рекох: беше!) и у фудбалу! Зато, за речи које следе, свевременим девојкама (женском роду) извињење што се нађоше у овом ружном (по њих!) упоређењу, али мисли се једино на уврежено карактерно својство данашњих фудбалера, мушкараца, управо онако како су ових дана навијачи са трибина скандирали својим посрамљеним „пуленима“, који изгубише утакмицу већ у седамнаестој секунди игре – „Браво, девојке... Браво, девојке...!“.

Ништа није преконоћ! Ни чувене „Партизанове бебе“, из шездесет и неке; нити славне „Звездине звезде“, из деведесет и неке; а ни неславне (брука!) оводанашње „Браво, девојке!“.
Пре пола века, љубитељи фудбала назвали су одмиља најбољу генерацију Партизана, финалисте Купа европских шампиона 1966. – „Партизанове БЕБЕ“ (испрва: „Матекалове бебе“). Попут „парног ваљка“ газили су редом: Нант, Вердер, Спарту, Манчестер, све до финала са Реалом (1:2)... Али, (не)мудрост вођења клуба, хмм...?! Били су они пре тога и четвороструки прваци државе, у свега пет година. Незаборавно време у нашој историји фудбалске игре. „Бебе“ су пролиле кубике зноја, тренирале у тешким условима, волеле свој клуб као рођени дом; биле у наручју, души и срцима својих навијача, одрастали у сиромаштву, фудбалска игра била им је (и) пут ка бољем животу...

четвртак, 10. октобар 2013.

Ново: СПОРТ*КОМЕНТ

Мали искорак из уобичајеног оквира мојег блога, према медијима који се баве (и) спортским темама. Нова рубрика или ознака СПОРТ*КОМЕНТ биће покушај освежења тромесечног блоговања на „ОсвемуПодЛупом“, по истом обрасцу: ПОД ЛУПОМ, јер све што ту настане биће отвореније доступно и медијима и циљној групи зналаца спорта који би желели да осим обичних спортских извештаја прочитају и стручније теме писане на популаран начин, нешто као „залогаји“ уз кафу или чај. Наравно, тиме би се отворио и простор за њихове корисне коментаре. А, шта ме, између осталог, за нову рубрику препоручује(?): професија НОВИНАР и хоби ВИШИ СПОРТСКИ ТРЕНЕР (фудбал).

Није ми својствено да унапред усмеравам, обећавам, позивам, намећем, ограничавам... Само најављујем новину. Али! Евентуални деструктивци, (пре)површни, недобронамерни... (какогод?), најбоље да испрва само читају и прате оно што се појављује, објављује; иначе, својим „сметалачким“ коментарима - нису баш добродошли! Задржаћу право, али само према таквима, да у мојем блогу (о)бришем оно што није примерено или је политикантски; односно, да заштитим добронамерне, стручне, честите, истинске спортске зналце, који би својим коментарима доприносили - конструктивно.
Обавестићу о новој рубрици: СПОРТ*КОМЕНТ и поједине медије, уреднике спортских листова или рубрика, новинаре, спортске коментаторе, тренере, посленике спорта... Први ћу начинти - корак!
Све остале досадашње рубрике (ознаке) у оквиру блога, остају као до сада, на њих неће утицати ова новина, јер оне полако али свакодневно стичу своје нове верне читаоце. Обраћаћу им се путем блога „ОсвемуПодЛупом“, као и до сада, бар два пута недељно. Знам, могуће је, повремено ће се рубрике мало преплитати, али настојаћу да се испод „лупе“ нађу теме које ће бити занимљиве за свакога, а не само из спортски опредељеног окружеља.
Не брине ме, скроман број „укупног приказа страница“ блога, јер одавно сам закључио да је реч о негденеком софтверском проблему који наводно боље подржава „динамички“ избор шаблона блога. Одлучио сам да ништа не мењам, мени је за сада довољан и „једноставан шаблон“ којем верујем од првог блог поста, мада „превише закида“(!). Није баш спортски, али ваљда ће бити боље!
*
Овим блог постом, управо почиње најављена рубрика СПОРТ*КОМЕНТ, живеће свој блог живот спонтано, чиниће је краћи коментари из света спорта, настали „под лупом“. Биће препознатљива по „уводној“ илустрацији (види десни горњи угао!)... Пријатно!