Странице

уторак, 03. децембар 2013.

ВИРТУЕЛНО МРТАВ ЧОВЕК


Крвоток наш, и крв која њиме непрестано „јури“... И када дишемо успорено и када хрчемо и када се због нечега напрежемо... „Напрезао“ сам се у сну, изгледа, само да бих се што пре пробудио. Јер, због чега би се толико био презнојио, скоро „залепио“ за јастук!? Виртуелно „мортус“.

Посматрам, тако, самог себе у кревету... Најпре, „голим очима“... Лежим на леђима и да су ми очи биле отворене сигурно бих гледао у бели плафон. Знам да је бели јер сам га сам кречио, а у мраку је и он тамно невидљив... Примакнем се најближе што сам могао, готово се „унео“ сам себи у лице, скоро „нос у нос“... Грооозно! Ситни мишеви, али толико ситни да се виде само „специјалним оком“, као лупом или микроскопом, у ноздрвама – улазе и излазе... „Лепо“ се види оком, али изгледа само када гледаш сам себе изван сопственог тела... Хммм, треба то у јави (и) умешно објаснити... Ваљда, зато што су снови најчешће у „зони“ необичне (не)стварности...!?

„Очигледно“ је, да ти сићушни мишеви несметано иду крвотоком, „зарањају“ до најудаљенијих делова тела, и најситнијих крвних судова. Наравно, и до срца... Тамо им је, претпостављам, најузбудљивије, као у најневероватнијем „аква парку“... Тамо их је, онда, сигурно, и највише... Као мали „блогери“, „твитераши“, „фејсбукаши“, „форумаши“... на „одговарајућим“ друштвеним мрежама. Како смешно поређење, наравно, баш као у сну... Да ли ти малени мишеви, проласком кроз „тајне тунеле срца“, осећају нешто, било шта. Да ли минимишеви разликују „одаје срца“ од „пасажа“ и „катакомби“ осталих човекових органа... Да ли је могуће, на пример, да се „минимиши“ „заволе“ унутра, „заљубе“ једно у друго, док су у срцу... Да одатле „повуку“ неку, макар и најситнију, нит најлепших људских осећања. Нико никада није успевао да ме будног убеди да је људско срце само онај орган који само „пумпа“ крв; неуморно ради само као каква пумпа. Увек сам као романтик веровао да ту има „још нешто“...
Пажљивије посматрам оне „сићушне мишеве“ који већ излазе из ноздрва. Тачно се види да многи нису прошли кроз срце, или се нису тамо дуго задржавали, јер они који јесу (а мало их је) некако су мало ближи једно другом, личе на парове, „држе се за репиће“ (као за ручице)... Било то виртуелно или не...?! Дамари срца мало дубље су их „закачили“, зближили... Да могу да причају можда би рекли: у срцу је све другачије – мириси, боје, укуси, топлина, одјеци, додири, шумови... Ово су већ нагађања, признајем, јер ни у сну се не може докучити баш до свих тајни – тајни срца.
Све чешће може се чути, видети, прочитати..., умнији људи сматрају да су виртуелна осећања немогућа... Да не постоје виртуелне љубави... Да се виртуелно не може „додирнути“ као у стварности... Да виртуелни свет није довољно „зачаран“... Да виртуелно дефинишу као „симулирану стварност изван реалног“... Да је на интернету виртуелно само у контексту „паралелне стварности“... Хоће сви да кажу да „виртуелно не постоји у правој форми и облику, већ само делује стварно“, и постоји само у нашем уму...
Првом појавом јутарњих зрака, кроз напола спуштене ролетне, нестају и „наномишићи“... Односе собом највећма и неповезане „тајне сна“... Престаје и моћ „специјалног ока“ и помињаних увећала... Радио-клок, „подмукли“ будилник, буди рано у зору, „ускачући“ сабајле директно у одабрани радио програм...
*
Разговор у студију, помислих најпре, из области медицине, јер пријатан глас водитељке, благоглагољив, изнедри „овостварно“ питање:
- Да ли је човек мртав, када му срце престане да – куца?
Али већ прва следећа реченица њеног јутарњег госта и саговорника, најављује потпуно другачију „оностварну“ дилему, која би свакога из најдубљег сна „тргла“ и одмах – расанила:
- Или је човек већ мртав, ако му због немогуће љубави срце куца - узалуд...?!
*
Добро јутро..., ранораниоци! Очекује нас ветровит и хладан јесењи дан!

Нема коментара:

Постави коментар