Странице

уторак, 25. април 2017.

МОЈЕ О РАЧУНАЊУ

















ПРЕ*ЗБИР
„Није љубав ствар“ илити „Није живот збир“,
„Није вера трен“, „Није душа пир“... Стварно!
Ремете нас: неразум, лаковерност и немир...
Односимо се скоро према свему – немарно!


*  *  *

НИЈЕ ЖИВОТ ЗБИР

Један са један, може да се сабира.
Један са један, може да се одузима.
Један са један, може да се множи.
Један са један, може и да се дели...

Један са један, математички је само!
А, може и више него живот да буде,
кад им душу, веру и смисао – дамо,
кад се и све остале свере пробуде.

Тад, један и један јесу више од два,
мада ни то није баш рачуница сва.
Као и два и два, кад су више од пет,
тек тада почиње могућности сплет.

И, три и три, буду више од седам...
Издигнеш се изнад свакодневице.
А пођосмо само, од броја – један.
Што крије рачун, то показује лице.

Не пишем речи ове песме ја сам,
већ само записујем поплаву мисли,
осећам да уопште усамљен нисам,
док у дубини, роје се ове промисли.

Често је тешко објашњавати живот,
савладаваш препреку по препреку,
али увек ти искрсне неки нови плот,
морем једриш или препливаш реку.

Сабираш, одузимаш, множиш, делиш...
Боре по лицу искуством лагано шарају.
Седиш, лежиш, стојиш, летиш, пловиш...
Нове ране настају, док старе одмарају.

Душа је у многим бојама и ожиљцима.
Вера те узноси чак смирености у сусрет.
Мисли зачињене осмесима и урлицима.
Чим осетиш да си пао, подижеш се опет.

Један са један, ако је тек математички,
једино даје јасан резултат: идентично.
Док, један са један, када је – животно,
може бити само: једнако или слично...


*  *  *
(Д. П, 23-25. април 2017, Земун; Хмм, сви нешто рачунамо, али...!?)
     **Фото: (1) Од сплава на Дунаву, до 'Авалског торња';  и (2) Ја...




















ПОСЛЕ*ЗБИР
Рачунање није баш лоше, и уопште није на одмет,
примењујеш само законе и формуле математике,
проблем настаје кад не знаш свој животни домет,
па, рачунаш немушто – од прилике до прилике...!


уторак, 18. април 2017.

ПОЗИЦИЈА И ОПОЗИЦИА
















„Христос воскресе!“... Недеља... На обронцима Фрушке горе,
седим изложен прохладном пролећном поветарцу, загледан у
облачно небо – нит' су облаци нит' је небо – ипак, довољно сам
заклоњен да ситне росне кишне капи не могу допрети до моје
старе фотеље, изнете у дубок увучен заклон испод крова. Уместо
зидова само су озидани стубови од цигли, који подупиру кров
изнад заклона. Неко такав простор назива још и „гонак“ или
„веранда“; како год, мени тамо прија, и кад је топло и кад је
прохладно и кад киши... Припремим шта ћу лагано да грицкам
и пијуцкам, па није потребно да сваки час устајем. Завалим се,
и удубим у мисли, промишљајући шта год ми падне. Левом
руком мазим викендашког љубимца Гара, црног умиљатог пса.
Ја сам му дао то име – Гаро, а сви су одмах прихватили... Сви га
хране, како ко дође викендом на „свој плац“... Дуго сам тако
седео напољу, јер није могло ништа одређено да се ради на
плацу око викендице. Трава и земља су били прилично влажни.
А, и Ускрс је! Час мало киша, час поветарац, час сиви облаци као
„безброј нијанси у сивом“, од оловне до плавичасте. Повремено
би ме тихо запљуснуо мирис укусне „ускршње супе“ која је тек
наговештавала скори ручак. Мисли су ми биле необично кратке,
као снови у јави. Ускомешане. Баш као и пролећно време.
Не умем себи да објасним неке промисли, ни како ни зашто, али
решио сам да им се уопште не супротстављам. Нека слободно теку,
као и оближњи Дунав. Ако бих само написао: „будале нису мале“,
то вам највероватније не би ништа посебно значило. Али ако бих
вам поближе „појаснио“ да сматрам чланове партија и странака,
залудним људима, руљом, јер, можеш у њих да уђеш али не можеш
лако да изађеш – систем „доберман“ (тај пас стоји на излазу, и не
можеш да прођеш); негде сам чуо или прочитао да је то „Крулијев
термин“. Онда, однекуд изрони из мисли појам „туђице“ и олако
посезање за туђицама... Нађу се често људи на „језичкој клизавици“,
врте се и увијају, неспремни да залегну иза онога што саопштавају...
а онда се заклањају иза интерпункције, посебно иза наводница (или:
под наводницима) ... јер, непромишљен „извештач“, извесно је,
побоји се могућности да ствар може бити схваћена дословно... Као
да се од нечега ограђује, а потреба ограђивања од пуног значења
поменуте речи (туђица!) открива тескобу и страх чланкописца или
извештача, несналажење у одређеној материји и кукавички
приступ језику. Баш кукавички...!
Покушавам да, уз помоћ моје „блог лупе“, издвојим појмове који
ових дана и недеља најчешће промичу у медијима, и уопште...
Прво ми падну појмови: „позиционари“ и „опозиционари“... И,
почнем одмах да се преслишавам: Међу „проналаске“ нашег новијег
новоговора спада и увођење паралеле позицијаопозиција, где
први појам означава власт, а други оне који чекају тренутак да је
освоје. У латинском је именица oppositio сачињена од предлога ob
(спрам, против) и именице positio (смештање, место, позиција,
ситуација). Неко се досетио да оно oppositio рашчини на саставне
делове, и, нехотице, разголитио суштину односа између смештених
у фотеље и аспираната на смештај. Смисао владања је, према том
осећању, држање позиције (положаја), а циљ опозиције да преузме
положај, другим или истим програмом, или без икаквог програма,
но, није ни важно... Ионако, све остало су само „изнуђена“ или
самооправдања или само пусти изговори.
На непрекидној траци појмова, појављује се и „епидемија“, али
сада у посебном контексту(!): Епидемија је несумњиво израз опште
духовне лености, интелектуалног запуштања, површности, одсуства
бољег слуха, будаластог схватања „природности“, неодговорности
како у нечијем мишљењу, тако и у деловању... И, колико би се још
вртело и вртело на том „рингишпилу појмова“, да није уследио позив
на управо припремљен ручак – ускршњи... Ммммм...!
А, моје неповезане мисли, к'о и многе наше мисли, само су пролетеле;
одлетеле. Одоше оне као трен..по..трен посебног недељног дана.
















субота, 15. април 2017.

МОЈЕ О НЕДОВОЉНОМ

















ПРЕ*ДОВОЉНО
Кад некога волиш – недовољно,
и не знаш шта је рано или касно,
мислиш да све чиниш повољно,
време протиче, а није ти – јасно!


*  *  *

НЕДОВОЉНО

Ниси ме довољно – љубила.
Недовољно је било страсно.
Нељубећи само си ме губила.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – грлила.
Мислила си да је то опасно.
Недовољно тихо си шапутала.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – гледала.
Могло је и то бити красно.
Недовољно топло си умела.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – желела.
Није то било толико гласно.
Недовољно нежно си хтела.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – волела.
Није ти тада ни било јасно.
Недовољно те душа болела.
А, после обично буде касно.


*  *  *
(Д. П, 12-15. април 2017, Земун; ...кад се недовољно воли!)
   **Фото: (1) Пролеће крај пања; (2) Ваш блог песник...




















ПОСЛЕ*ДОВОЉНО
Зар је важно: шта нам буде после?
Зар све може: да нам је увек јасно?
Зар је битно: шта нам остаје посве?
Зар није боље: да љубимо страсно!?


недеља, 09. април 2017.

НИШ КОГ' (НЕ)ПАМТИШ


Ниш: 1. априла...
Некад су овде седели легендарни мераклија Калча и
чувени Стеван Сремац, и свакодневно збијали шале.
А, данас смо им се "придружили", на кратко
- мој другар Јован и ја...
На једном месту - прошлост и садашњост! 





















И пре скоро четири деценије, баш као и ових дана, пут животни
довео ме је у Ниш. Тачније, скоро као у оној култној песми: „Све
од Ниша, па до Бање...!“. Само, тада, пре четрдесетак година,
дошао сам у град Ниш, као млад официр ЈНА, потпоручник, у своје
прво место службовања; и остао три године. Три незаборавне и
професионалне и младалачке године. Ишао сам и до Нишке Бање,
онолико колико ми је слободно време дозвољавало, и памтим те
дане. Наравно! Ниш се од тада доста променио: једва сам га
сада „препознао“: Нишавски кеј, улице, нове зграде, центар...
А, данас, илити ових дана, прво сам дошао право у Нишку Бању,
на опоравак, или како кажу: рехабилитацију, али сада као војни
ветеран, пензионисан пуковник, на своје прво бањско лечење,
након доживљеног инфаркта и интервенције уградње стента...
Три, такође незаборавне, али, само недеље – двадесет и један дан,
и према првим утисцима: веома успешно! Скокнуо сам неколико
пута до града Ниша, подсећао се некадашњих „стаза“, осећао се
поново „младалачки“, покушавао да се сетим назива улица..., али,
на крају, задовољио сам се и покушајима да упамтим како се оне
данас називају. Захваљујући мом старом другару Јовану Пејчићу,
који ми је био вешт „водич“ у граду за који сам пре четири деценије
мислио да ћу доживотно памтити сваку тамошњу стопу, сваки кутак,
сваки детаљ... Вишечасовно подсећање и „тестирање“ протицало је
уз шаљиве коментаре и пошалице, најчешће у стилу: „Па, не могу да
верујем...?!“.
Али, заиста, једно од најнеобичнијих искустава било је: препознати
град у којем си некад давно живео! А, стварно сам га био понео у
срцу, одлазећи тада у „прекоманду“, за Београд, и професионално
и животно – ход ка „вишем и даљем“. Ових дана, као што рекох,
донео сам у Нишку Бању „своје нападнуто срце“, да га зацелим.
Путем који ме је опет водио у Ниш, град моје младости. Нисам тада
„оставио срце“ у Нишу. Сада, из прикрајка, из Нишке Бање, осматрао
сам готово „непознат град“... Загрлио бих га као и некад, и кад сам
дошавши 1976. на паркинг испред Хотела Амбасадор помислио:
„Добар дан, срећо!“ (писао сам блог причу о томе!). А, данас,
загрлио сам само једну једину особу из оног времена, пријатеља за
сва времена – мојег другара Јована – који ми је заједно с његовом
породицом приредио незаборавну и топлу добродошлицу, и
домаћински успешно повезао све покидане нити сећања и успомена.
Да ли је то тако у животу(?), да ли кад после толико времена поново
дођеш у некадашњу средину, једноставно, осећаш се као странац(?),
никог више не познајеш(!), нико тебе не познаје...?! Онда ти је
једино преостало да ипак закључиш, да „постојиш“ у том граду све
дотле док имаш бар једног правог пријатеља и правог другара. Док
уз сваку помисао на то вишедеценијско пријатељство и дружење
осећаш, у дубини душе, увек присутну жељу да твоје срце куца још
дуго, за будуће време, за све будуће у нама, и око нас... И, хоће!
Те жеље су обостране!
Кад, управо сада, док шетам мојим „стазама Земуна“, покушавајући
да их у мислима претварам у „стазе здравља“ које су ме подизале и
опорављале у току боравка у Нишкој Бањи, покушавам да замишљам
„Ниш који памтим, или не памтим“ – и ондашњи и оводанашњи
– успевам, јер заједнички именитељ јесте, заједничко памћење Јовино
и моје, и успомене на официрске дане и свеколико дружење. А, рече
ми Јован на растанку: „Помишљам, ових дана, док шетамо и подсећамо
се многочега, ипак, кад све саберем, толико мало смо провели времена
заједно, а имамо толико заједничких успомена – садржајних, лепих,
искрених, незаборавних, вредних... – и животних и професионалних,
као ретко ко...?!“. Уместо закључка, само још један искрен и чврст
другарски загрљај. Речи нису ни биле потребне. Пријатељство заувек! 
Да..да..., некад беше песма: „Све од Ниша, па до Бање...“, а сада би
пристајало и: све од Бање, па до Ниша... Нема везе!
Све у свему, ипак: Ниш који – памтиш!


Двојица другара (пуковници у пензији):
Јован Пејчић и Драган Петрушић
- заједнички снимак, у Нишу, до следећег сусрета...


















среда, 29. март 2017.

АЕЕЕ..., НАРОДЕ МОЈ! (2. део)


























(...Ако сте гадљиви, али стварно, најбоље би
било, да не читате овај блог текст – уопште!)


И, стварно „ко је крив“...? Велико је то и незгодно и цивилизацијско
и социолошко... питање! Углавном добар „собни цимер“ је у чекању
решења текуће преподневне часове проводио „на терену“, како би
избегао „психо(на)силника“. „Измишљао“ је шетње, вежбе, седео
је на клупи у парку, до утрнућа доњег дела леђа... До ручка.  Време
пренеражености мерено је „вечношћу“. Једино је било важно
„мимоићи се“ са „нездравим“ цимером или само скокнути до собе,
па опет „брис напоље“... Јер, чим би се нашли заједно у соби „онај“
би га све време нетремице гледао покушавајући да започне било
какав (најчешће несувисли!) разговор без падежа, неразговетно,
мумлајући и мало..мало „ричући“ приликом дубоког удисања и
издисања. „Таква му је навика“, само каже једна од докторки, уз
искрено испољено разумевање (а очевидно: и сажаљење!) због
чега је атмосвера у соби постајала крајње непријатна и бременита
сталном нетрпељивошћу... Потом, у трпезарији где за столом седи
обично четворо, „он“ нарушава уобичајен логичан (културан) и
спонтан распоред за столом начињен према собним бројевима.
„Он“ седне где му напрасно „дуне“, мада су сви већ навикли на
„своја места“, на пример, у ком правцу гледају док једу. Или,
премешта и пипка комаде хлеба поређане у заједничком им
тањиру, „игра“ се човек, или прстима чачка нос, па истом руком
хвата заједнички бокал, и то, уместо за дршку „он“ зграба бокал
за горњи обод и подиже га свим прстима с приљубљеним дланом
на отвор (наравно, тик изнад воде) премештајући га у другу руку
којом хвата за дршку и сипа у једну од чаша које су постављене
око бокала отвором на доле, да би опет вратио бокал у прву руку
и свим згрченим прстима оне руке којом је до малопре „дрљао
нос“ и спуштајући га обавезно помера „слинавом руком“ и понеку
од осталих чаша јер није вешт да „протури“ бокал тамо одакле га
је претходно узео, а чешће га остави испред себе и још који пут
„издува слинаве ноздрве“, тако да би и ту згадио све људе
околних неколико столова. А, док једе испадају му између
недостајућих зуба мрвице и делови хране (пиринча, купуса,
грашка, шаргарепе, хлеба, кроасана...) по панталонама и
између ногу, на столицу или на под, па тако све остави и кад
заврши само устане и оде не осврћући се... Наравно, редовно
узме по парче-два хлеба, стави их у џеп и носи у собу како би
на читавој тераси мрвио хранећи голубове и разносећи те мрве
на ђону обуће по соби и унутрашњости хотела, чак и у кревет.
Мада је спавање пацијената до седам часова ујутро, али због
„њега“ сестра долази у собу да би му око „6,15“ припремила
терапију (вади из фиоке пилуле) и хтела или не хтела пробуди
и „цимера“ (добро, не треба јој замерити, јер није то њена воља
нити намера), али јесте грешка и немар оних који распоређују
пацијенте по собама и праве „погрешне комбинације“: која соба
или који собни колега би могли да буду „компатибилни“, како
год, а зна се и све по чему...(?).
Даље, „дотични“ је и астматичар који стално „јури пумпицу бачену
по кревету“, а астма је још увек недовољно истражена болест и
њени узроци нису најјаснији... па, може да се пренесе и на друге
здраве особе... Пих!
Они који би се с њим по било ком основу „граничили“ (боравак у
близини или сусретање) у року од дан-два почињали би да осећају
погоршање или појачано: муку, ангинозан бол, гађење, анксиозност,
повећан крвни притисак и пулс, напетост која не јењава, аритмију,
непријатност, или шта већ од свега онога ради чега су и дошли у
бању... Врхунац свега је чињеница да су то све „скупни манири“ који
се односе на једног те истог „баш..ме..брига..пацијента“; док је оном
другом пацијенту који је сасвим „нормалан човек“ – толерантан,
цивилизован, еманципован, обзиран, увиђајан, дружељубив,
културан, прихватљив у свим „нормалним комбинацијама и
контекстима“... услед „гутања толике количине тираде“, на првом
следећем јутарњем прегледу – визити – крвни притисак скочио
на 160/90 (а око подне чак на више од 160/100), и пулс „у миру“ на
преко 85, аритмија и „бубњање срца“ као на „сеоском вашару“...,
а до јуче је све било врло добро: 120/80, пулс око 64, аритмија под
контролом... Значи: дођу дивљи и отерају питоме... Још само да се
десило да је докторки прво пало напамет да размотри какво би
средство за смирење „понудила“ изнервираном „добром“ цимеру,
па да све ово поприми својеврсну – трагикомику; уместо да
„уљеза“ хитно изолују (да изолован борави и тамо да се храни)
или да „угроженог“ премести у неку другу „нормалнију собу“.
Не никако да се такав проблем решава „хемијом“ (лековима
за смирење)! Коначно, проблем је успешно решен око „14,00“
премештањем „питомог“ у другу одговарајућу собу, где је нашао
свој мир, сан, нормалан боравак..., одмах се притисак вратио на
130/80, а сутрадан већ на одличних 120/80)... Док је „дивљи“
остао у истој соби, у истом кревету... Нису тренутно имали
никакву могућу „комбинацију“ да га с неким „упаре“.
Ни многи други пацијенти нису много бољи, јер неки након
обедовања у трпезарији улазе у лифт с чачкалицом фиксираном
у устима (међу предњим зубима), па се сви остали који су на
време то приметили склањају корак уназад, повијају се што
даље или заузимају одређен одбрамбен гард, да им случајно ти
„начичкани типови“ чачкалицом не „ископају“ око. А, кад већ
поменусмо лифтове, то су места (ама, испред сваког лифта, на
сваком спрату!) с највећим набојем, тензијом, нестрпљењем,
притиском, некултуром, пожуривањем, негативном енергијом,
„претицањем“, нервозом (с очевидним циљем: што пре ући
у лифт!), да што више и јаче „испритискају“ сва дугмад (и за
доле, и за горе, и по неколико пута, за сваки случај, и свако
ко приђе чини то поново и поново и поново!), да се сви који
чекају по сваку цену угурају (па, онда један по један излазе
због оптерећења!), па отварају врата од лифта пре времена
да што пре изађу (па се лифт незгодно заглави пре тренутка
аутоматског заустављања), а да не говоримо о страховима,
паници, унезверености, себичношћу, претераном „бучном
понашању“... Као да хистерично и панично журе на „серије“,
„ријалитије“, „квизове“, „вести о отровним и погубним по
здравље политичким кампањама“..., и то су, ваљда – навике!
Поменимо још само, мада то није коначан низ, и „тоне..тоне“
пикаваца и бачене пластичне и флаше и чаше и кесе..., дуж
„бањских стаза здравља“... И још, и још, и још... још, још...!
Сестре, доктори, портири, конобари и остало особље – само
немоћно али љубазно и уздржано „преврћу очима“...
*
Шта рећи осим дубоко у себи урликнути: „Оооооо, гласачки
народе, мој...! Пардон, можда и само: „Аеее. народе, мој...!
Или, још краће: „Нааарооодеее, мооој...!  Ијооој...!?   (Крај)