Странице

петак, 13. април 2018.

МОЈЕ О НИЗУ




















ПРЕ*НИЗА
Живот је сав у низу, повезују га необичне нити,
узалуд је правити било какву детаљну анализу,
јер знамо шта је било, ал' не знамо шта ће бити,
понекад је истина далеко, а некад толико близу.



*  *  *

НИЗОВИ И НИТИ

Кораци, у низу
– или те покрећу, или гризу.
Спајају их нечујне нити.
Трагови наши увек остају,
немогуће их је сакрити.

Реченице, у низу
– или за синтезу, или анализу.
Реч по реч, везују их нити.
Написи јесу да мисли трају,
све док их је и нас ће бити.

Сећања, у низу
– или су далеко, или близу.
Плету нам их небеске нити.
Осећања их често крију,
време ће им некад судити.

Путовања, у низу
– или у Атини, или Паризу.
Осликавају их стварне нити.
Они који небројено путују,
маштају како пут допунити.

Уздаси, у низу
– или у животу, или квизу.
Поспешују их чаробне нити.
Увек се изнова преобликују,
емоције их умеју узвисити.

Загрљаји, у низу
– или гратис, или уз визу.
Разне их учвршћују нити.
Нечије руке што пријају,
увек нас желе обухватити.

Пољупци, у низу
– или у смиреност, или кризу.
Позлатни од племенитих нити.
Усне нетајновито показују
и оно што не треба крити.



*  *  *
(Д. П, 25. март – 13. април 2018, Земун ~ Требало је тражити речи...)
**Фото: (1) Близак контакт с лабудовима (2) Овде почиње Земун.




















ПОСЛЕ*НИЗА
Живот је као геометријска дуж – од рођења до смрти.
Низови су понекад еластични, а понекад крути и крти.
Срећа што нас увек окружује толико различитих нити.
Тренуци животни, сабрани – или су богати, или шкрти.

недеља, 04. март 2018.

ГАЛЕБОВИ ПЛЕШУ ХРАНИОЦИМА



Земунски кеј. „Богојављенски плато“. Почетак марта.
Али и сваког дана током године. И кад је хладно,
и када је топло. Птице – галебови, лабудови, пловке,
гњурци... – ту су нам добродошле; баш као што је и
њима добродошао сваки наш добачен залогај хране.
Снимци овог непоновљивог фото-записа говоре о
забележеним тренуцима њиховог „плеса“ крилима,
вратовима, реповима, кљуновима, па, и гласовима.
Треба лепим птицама само прићи, веома су друштвене.
Све припадају једном овдашњем нераскидивом
питомом дунавском птичијем јату. Тешко је рећи,
издвојити, која од које боље позира, или се умиљава.
Ово је други блог фото-запис, у низу. Може их бити
небројено. Посвећен је галебовима. Иначе, увек се
појављују све заједно, готово у сваком нашем кадру.
И, гледају вас право у очи...!


*  *  *









































































































































































уторак, 27. фебруар 2018.

ЛАБУДОВИ БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛАТОА



Земун. Земунски кеј. „Богојављенски плато“.
Ових дана. Данас, јуче, прекључе..., сваког дана.
Фебруар је тренутно хладан, па има више птица
него људи. Али, свакодневно неко наврати и донесе
храну за птице – лабудове, галебове, патке, гњурце,
голубове, врапце... Птице увек имају добар апетит, и
задовољне су колико год добију; макар и кору хлеба.
А, умеју и да позирају. Намећу се у кадар, спонтано,
непоновљиво, незаборавно... Ово је први фото-запис
од неколико колико планирам, у низу. Ускоро ће лепше
време, па, навратите, прошетајте, приђите кеју и реци,
застаните, снимите и ви!


*  *  *








































































































































































(Наставиће се!)

петак, 26. јануар 2018.

МОЈЕ О ВРЕМЕНИМА





















ПРЕ*ВРЕМЕНА
Садржај песме на средњу генерацију се односи,
на оне који су одвећ начели јесење дане живота,
свако се са понеком својом четвртином поноси,
не знају још једино: колика им је трајања квота?



*  *  *

ВРЕМЕНСКЕ ЧЕТВРТИНЕ

Време за нас, наравно, није стало,
четврт је часа до поподневних два,
можда је, чини се, успорило мало,
или су спорија наша осећања сва.

Време данас, не пузи испод клатна,
четврт је века од нашег средњег доба,
нису нам сва сећања потпуно златна,
довољно да се још много тога проба.

Време јуче, попут вихора је протекло,
четврт миленијума, стихова на хиљаде,
међу корице књиге скоро све би стало,
претачу се у праве живописне баладе.

Време сутра, ко може да га предвиди,
четврт нам је још од трајања животног,
од помисли на више у глави нам бриди.
корачамо даље од живљења комотног.

Време наше, пролази, протиче, тече...
четврт по четврт, која год да је мера...
угледаш јутро, трепнеш, оно већ вече,
једва стаје у песникове мисли и пера.


*  *  *

(Д. П. 23-24. јануар 2018, Земун; неке временске четвртине...)
  **Фото ~ Шетња Кнез Михаиловом улицом, 23. јануар 2018:
               (1) ваш блог песник и (2) голубица&голуб
   (Напомена: идеја за песму настала након снимака и шетње)




















ПОСЛЕ*ВРЕМЕНА
Зашто и откуд су четвртине као јединице мере,
није уопште важно, јер то је песничка слобода,
битно да у нама увек има довољно наде и вере,
живот има смисла и кад завредимо четврт бода.


среда, 27. децембар 2017.

МОЈЕ О БОЈАМА

















ПРЕ*БОЈЕ
Боје у овој песми у ширем контексту схватите,
пажљиво нити у римама и стиховима пратите;
песник често уме о свему и супротно да казује,
необични су путеви кад крене да песму искује.


* *  *

КОЈЕ СУ БОЈЕ...

Које је боје срце моје?
Зато што довољно не знаш,
зато ме често нервираш!
А, исте је боје као и твоје.

Које су боје очи моје?
Зато што довољно не знаш,
зато ме у очи и не гледаш!
А, жељне су топлине твоје.

Које су боје усне моје?
Зато што довољно не знаш,
зато пољупце и пропушташ!
А, за њих је потребно двоје.

Које су боје мисли моје?
Зато што довољно не знаш,
зато ме превише и иритираш!
А, не умеш да изразиш своје.

Које су боје намере моје?
Зато што довољно не знаш,
зато и не умеш да прашташ!
А, ситнице нам судбину кроје.

Које су боје звезде моје?
Зато што довољно не знаш,
зато атмосферу и не схваташ!
А, само се оне небом броје.

Које су боје речи моје?
Зато што довољно не знаш,
зато се чудно и понашаш!
А, тада осећања не постоје.


*  *  *
(Д. П, 23. децембар 2017, Земун. ~ Боје, нијансе, спектар...
     **Фото:
      (1) „Мост катанаца/љубави“, у Врњачкој Бањи; и
      (2) Сунчан децембарски дан, уз кувано вино, на реци.



















ПОСЛЕ*БОЈЕ
Осећања кад су без боје и тананих нијанси,
не понесу их ни ветар ни пенушави таласи;
кад нам се боја о свему не зна ни довољно,
понашамо се сасвим неповољно и невољно.


четвртак, 23. новембар 2017.

МОЈЕ ОД ИСКРИ



















ПРЕ*ИСКРЕ
Довољно је да песника само малко такнеш,
и он експлодира снагом вулкана необичног,
заискре тад речи док само треном трепнеш,
нема на свету за поређење осећања сличног.



*  *  *

ПОЕЗИЈА ЈЕ ЖЕНА

Не мења се мојим песничким ерама
поетски плам што искрио је у мени,
поезију записујем дугим годинама,
а, највише стихова испевах – жени.

Нелако је неукротиво стално кротити,
како увек спутати осећања док навиру,
тешко је сам са својим мислима лутати,
бити хладне главе, у љубавном немиру.

Не можеш строфе писати него полако,
Дучић је, пре века, скоро све већ рекао,
и данас можемо говорити слично тако,
а овај миленијум, као да је мене чекао.

Не сматрам да ће мене свако разумети,
најпре свако треба самог себе да спута,
тешко је осећања у тренутку променити,
јака реч уме да нас озари али и прогута.

Нећу престати да риме посвећујем жени,
јер жена је – живот, одувек била и остала,
мада су понекад стихови крхки стаклени,
без жене у песмама и поезија би нестала.



*  *  *
(Д. П, 15. новембар 2017, Земун... Жена је саткана од искри.)
  **фото: (1) Јесен у свакој пори природе... и (2) ваш песник.



















ПОСЛЕ*ИСКРЕ
Сумираш сав живот, и до збира јасног дођеш,
и у поезији је исто тако, само речи као увојци,
разна искуства доживљаје и промене прођеш,
а прву песму увек напишеш – вољеној девојци.


субота, 28. октобар 2017.

ТОНОВИ СВАКЕ ЈЕСЕНИ


Фрушка гора: октобар 2017.
















И, таман кад помислих да ће октобар статистички протећи без иједног
објављеног блог текста, јави ми се моја „лупа“ и нешто ми шапуће. Једва
чујно. Разумео сам само да ми предлаже неки мали есеј, есејчић...
Мисли она да је то једноставно: тек онако, трас, па – есеј. Никако да
упампти да ја више волим да уместо на француском језику користим
одговарајућу нашу српску обичну преведену реч: оглед.
Имам одмах идеју, зачету пре неких двадесетак дана седећи на благом
поветарцу тог недељног поднева, испред викендице на Фрушкој гори.
Шумови околине су ми привукли пажњу. Поветарац као диригент, а
гране, гранчице, лишће, понеки далеки лавеж, разни огласи птица,
једва чујно брундање трактора на околним њивама, понека тиха
шкрипа, бука косачица за траву... Али, ништа толико да би реметило;
навикне се уво и не примећује. Једино што слух почиње спонтано
да региструје јесте шум поветарца који настаје његовим упорним и
непрекидним провлачењем около или између свега што нас окружује.
Није то пука уобичајена радозналост, она је више својствена људима,
већ је то необичан дар природе.
На пример, листови лозе имају једну врсту „гласа“ пре бербе а сасвим
другу након брања грожђа. Не умем ја то баш подробно да објасним,
али осећам могућностима мојих чула. Листови јабуке имају свој глас.
Крушка, пак, звучи на свој начин, другачије. Вишња, вишња, мислим
да бих је већ могао препознати и затворених очију. Руже, осим својих
мириса, имају и свој пој. Аронија је тек посађена, ситна је, али и она
тражи своје место у том оркестру. А, тек, смоква, немам правих речи
да опишем. Орах доминира на свој начин, некако тврђе и грубље.
Трешња ми је с леве стране, низ ветрић, и чујем њене одлазеће тонове;
гледам у њу нетремице и баш ме занима до које мере могу да изолујем
њен умилни глас.
Устајем, и шетам неравном травнатом стазом средином воћњака,
корак по корак, често застајкујем. Поред старог бадема ослушкујем
старе и млађе гране, има ту лепих нијанси. Меша ми се шум кајсије
која је полегла и неколико њених грана смо морали да подбочимо
како би родила и идуће године, јер, одвећ је стара. Лешник је низак
и густ и поветарац се једва провлачи, готово нечујно; више се чује
кад обилази његову збијену крошњу. У окриљу старог бадема и старе
трешње удомило се осредње стабло дрењине (њу сам већ овековечио
у недавној песми „Дрен није трен“). Малине, купине, рибизле...,
некако су у заветрини тик уз комшијску ограду која је зарасла, јер нико
не одржава плац годинама. Шљиве, има их неколико, све су већ суве и
више се чује крцкање њихових старих и трулих гранчица него шум и
тонови о којима овде бележимо. Дуња, тек што је почела да дарује
своје плодове, али њено лишће, осим што је добро за врсту чаја, лепо
шуми у том делу воћњака, некако одређеније. Шта рећи о младом
стаблу тек разгранатог ораха, па, бадема, па још две три јабуке, па,
мала вишња... Та стабла су првобитно тамо засађене тек док се приме,
и да видимо где ће им више пријати, а сада нам је жао да их вадимо,
дирамо, померамо... Развијају се лежерно, види се да ће да рађају, а
тек што украшавају тај део плаца, током целе године: од цвета, преко
лишћа, до плодова, опадања лишћа, голих грана и гранчица... И, што је
за ову причу најважније нема им премца у „комуникацији“ кад се нађеш
у њиховом непосредном поседу или окриљу.
Уз времешну зарђалу жичану ограду која одваја територију плаца од
шуме што се стрмо спушта ка реци Дунаву, начичкани су трњине, рибизле,
разне нејестиве бобице, „бодљикуше“, уплетене непожељне лијане,
жбунови, мешавина растиња..., што обично не стижемо да обрадимо
или зато што је тешко приступачно или се увек оставља за неки други
пут. Али, нема везе, није ово апотека, мислим!
Говоримо о тоновима јесени, што навиру са свих страна, зависно од
правца и смера јесењег поветарца. Па, и прерасла трава прошарана
увек новим кртичњацима има свој удео у тонизацији звукова поветарца.
Трава, висока, сува, подивљала, више служи као природан пригушивач
јесењих тонова.
А, потом, већ за неколико дана, средином октобра, стигне ми зов из
лепе Врњачке Бање. И, правац аутомобилом аутопутем, не брже од
120 километара на час, уз помоћ аутоматског уређаја темпомата који
контролише да не дође до прекорачења дозвољене брзине. Ух, како је
тек тамо на нашем омалом наслеђеном плацу зарасло дрвеће воћки
около трошне куће, уздуж плаца. Испреплитала се ненегована али
непрскана винова лоза пуна слатких белих и црних гроздова (црни су
од ретке молдавијске сорте, нападно миришљиви!). Лоза вијуга
неконтролисано од гране до гране све до врхова две бодљикаве
разгранате самоникле џенерике – жута и розе боје, уплеле се чврсто
унутар приљубљених стешњених крошњи. Посебно, вишедеценијска
лоза се уплела само око гелендера степеништа које води на терасу
кућног спрата, и кријомице се уплиће у најближе крошње малобројних
оближњих воћки – џенерика, дуња, вишња, крушка, смоква... Тако је то
кад ниси тамо, осим неколико пута годишње по неколико дана.
Додуше, стигне се тамо и да се мало прошета познатим бањским
парковима, поред речице, мостова, чувеног мостића са катанцима,
до извора да се узме лековита вода, умију очи, држе мало ноге у
топлој лековитој води... Ах, да, иако је раздаљина од Фрушке горе
до Врњачке Бање око 250 километара, и свега неколико дана разлике
у боравку, нема ни речи о поређењу њихових јесењих тонова, из ове
приче. Зато нећу више ни ширити ову причу о тоновима из плаца у
Бањи, већ ћу само окачити једну једину фотографију и одмах ће вам
бити сасвим јасно шта сам тамо урадио како би догодине, у рано
пролеће, кад поново тамо одем, нове крошње поново олистале на
сасвим новим проређеним гранчицама. Биће занимљиво како ће све
то изгледати, и да ли је људска рука (моја!) негде погрешила. Какав
ће одговор припремити природа. Једва чекам да видим. Описаћу вам!

*
Ето, ништа од есејчића, испаде есејчина; али, не замерите!


Врњачка Бања: октобар 2017.