Странице

недеља, 14. мај 2017.

ЛИСТ КРУТО ЖУТ




















Иако је већ увелико завладало овогодишње пролеће, у природи још
може да се нађе понеки „сачуван“ сув лист који је претекао од прошле
јесени. Отпао је из неке од високих збијених шумских крошњи и онако
браонкасто жут и крут још „тумара“ свуда по тлу. Очевидно, ветар га је
ко зна већ колико пута беспомоћног премештао, „листао“, превртао...,
по влажном трулежом прошараном тлу; од стабла до стабла. И, лист је
одолевао. Уосталом, баш као и у нашим животима: некога и поветарац
може олако да „поломи“, а некоме ни више јачих ветрова не могу
ништа. Испада, да је и сваки отпали лист прича за себе. А, да ли то само
зависи од јачине ветра или од чврстине листа...?! Није ми намера да
блогујем у стилу: „ветрови против листова“ или „листови у вихору“...
Нити о новим тек озеленелим листовима у најави, на управо олисталим
гранама крошњи. Већ, бавим се, једноставно, шетњама разноликим
шумским стазама – земљаним, асфалтним, бетонским, поплочаним...;
свеједно – уз једва приметне и неодређено поређане (као) „препреке“
за „споплитање“ мноштва наших неповезаних мисли. Многи не би ни
примећивали те небројене препреке, које се појављују пред стопалима,
али овом вашем искусном блогеру и његовој „блог лупи“ не промичу тек
тако ни најситнији многобројни детаљи; овог пута у опуштајућем ходу
природом, непосредним гледањем у земљу, до свега неколико корака
испред. Корисно је шетати овако опуштено, поготово у природи. Јер,
обичне неповезане мисли које спонтано надолазе одагнавају све оне
наметнуте од наше стресне свакодневице. И, не само те и такве мисли,
већ и фронцле од разних, најчешће, кошмарних снова који се по сав дан
мотају по нашим мислима, а најчешће им не знамо значења. Асоцирају
нас упорно и досадно на неке појмове о којима сумњам да бисмо тек
тако о њима „мозгали“, да нам их није као старом лопатом подмукло
сервирала нека тајанствена свера наше непредвидиве подсвести.
На пример, кад почне да се тиска у ионако тесним мислима тешко
докучива сликовита величина, попут зграда што на обали велике реке
стоје, и притискају нам тело, а на њиховим донекле тек досегнутим
врховима угнездио се грех властољубља и не мари за проширено
одређење које перфидно намеће многе сновите примисли огромне
застрашујуће „скривене“ змије. Кажем, преплитање сна и јаве – корак
о сну, корак о јави... – и тако, шетња добија своје све веће бреме
„ничим изазвано“... Змија је права опомена, или једна у низу, да се
живи по „законима чуда“, уз „духовно-морални императив надрастања
света“ (ух, како су ово „тешке“ приповедачке или огледне фразе!).
Још кад нам се та „чуда“ проблематично нађу на путу, или током хода,
док бирамо најбољу стазу – смирености у сусрет.
Откуд баш змија вреба моје кораке и узнемирава их. Макар да се и из
ноћашњег сна појавила. Једино никад не бих желео да испред себе
угледам змију, никакву, ни безопасну, нити змијурину... Баш не! А, ни
другима је никад не бих пожелео. Имамо свест о томе да у библијској
симболици ђаво узима на себе обличје змије; змија је оличење разних
греховности, лукавости и свакога зла... Змија је скривена, као што је и
властољубље „брижљиво“ (перфидно!) прикривено. Змија је дубоко
змијски запретена, често другима невидљива... Властољубље је опасна
страст, узрочник гордоумља као врхунца зла и греха...; ослањајући се на
актуелни језички израз, сугерише свагдашњу живост подмукле страсти
чије оличење она представља. Ах, да, добро знамо и да су страсти и
врлине готово увек непосредно сучељене. У овом случају, требало би да
стремимо ка највећим врлинама: смирењу, трпљењу, добронамерности,
љубави, целомудрености..., што даље од прикривених знатижељних и
недобронамерних погледа; и очевидног злопамтила... Поменуо бих и
молитву, ону која узноси ваше срце, а ви најбоље знате – где!?


















субота, 06. мај 2017.

МОЈЕ КАД НЕМА


















ПРЕ*НЕМА
Није битно: зашто ме нема, и, где сам?
Стварно ме нешто баш нема, па нема!
Нема ништа вредног, што могу да дам.
Успавао се сваки део мене, па, дрема...


*  *  *

МЕНЕ НЕМА

Нема ме,
мене напросто нема,
нема ме већ дуго,
у мени све дрема,
(затишје себи дамо),
тишина као трема –
или је нешто друго?
Више љубави само
јаче може да покреће
(као и опојно цвеће),
када нису довољни
ни јесен ни пролеће
нити ветрови повољни.
Знам, дуго ме нема,
успавано је у мени све,
вена је свака успорена,
нешто ми није као пре.
Нема нигде мене,
мањка љубави енергија,
значајне су промене,
такво стање не прија!
Мене нема, знам,
нема ме, нема,
проводим дане сам
(наиђе и такво време)
нема ми мелема, нема!
Нема ме, довољно
нема ме ни на нету,
није ми то вољно,
слутња луња по свету.
(Дуго гледам маслачак,
између је и бела рада,
нада тек као трачак,
а киша хладна пада.)
Нема ме, то дуго траје,
до сржи ми се увлачи,
слушам и других вапаје,
шта то може да значи?
Мене нема, тако тек,
напајање јењава лагано
(љубав је погон једини),
нема томе прави лек,
како свима, тако и мени!
Нема мене... Празнина,
не јављам се било коме,
превисока је то планина
(стрми гребен до гребена),
не поверавам се свакоме.
Нема ме, то ни битно није,
љубав је веома тајновита,
неће да се самооткрије
(скала живота је скоковита),
самоћа тек приђе однекуд,
још, кад у мислима се свије.
Нема ме, нема...
Мене необично нема.
Бура се у телу спрема!
Наговештаја никаквог нема.
Не знам: колико дуго?
Нема топлине довољно.
Или је, пак, нешто друго!?


*  *  *
(Д. П, 5-6. мај 2017, Земун; кад песник у песнику нестане...)
   **Фото: (1) Фрушкогорске панораме... и (2 ) Ја, пред кишу...


















ПОСЛЕ*НЕМА
Душа песничка, уме да заћути ненадано,
само схвати да је наједном нигде – нема,
није је брига да ли је све то неоправдано,
прижељкује још љубави, и нешто спрема!


субота, 29. април 2017.

МОЈЕ О НЕДОГЛЕДНОМ















ПРЕ*НЕДОГЛЕД
Највиши степен поезије јесте – из срца и ума,
изговарана умом и срцем, из дубина узношена,
ка свему где мисао допире љубављу урамљена,
и док сија сједињеним умом и срцем – душу има.


*   *   *

НЕДОГЛЕДНО

Није песнику лако да се вине
у недогледне небеске висине,
да има дар да говори стихове
попут нечујне молитве уснене.

Дејственост да врви од одраза
непотрошиве ризнице израза,
залихе промисли преизобилне
из душе и срца, крајње дубине.

Потврда песникових остварења
кад осветљавају лака уздизања,
поезија саткана умно и срчано,
ум кад нисходи у срце, нечујно.

Стихови о сваком живота трену,
и искаљени у болу или трагизму,
победоносно одолевају времену
тек када се упечате у срцу и уму.

Невидљиво је то оруђе борбе –
срцем и умом открива песника,
непрестано делује, и без злобе,
смиреношћу у сусрет – весника.


*  *  *
(Д. П, 26-28. април 2017, Земун; читати полако - умом и срцем!)
**Фото: (1) Ја, у недоглед... и (2) Пас Гаро, фрушкогорски...




















ПОСЛЕ*НЕДОГЛЕД
Кад поезија је далеко од многога – претежнија
и од куле што на брду стоји, вековима почива,
када је песнику његова нова песма најважнија,
али која се оку: и ума и срца и душе – открива!


уторак, 25. април 2017.

МОЈЕ О РАЧУНАЊУ

















ПРЕ*ЗБИР
„Није љубав ствар“ илити „Није живот збир“,
„Није вера трен“, „Није душа пир“... Стварно!
Ремете нас: неразум, лаковерност и немир...
Односимо се скоро према свему – немарно!


*  *  *

НИЈЕ ЖИВОТ ЗБИР

Један са један, може да се сабира.
Један са један, може да се одузима.
Један са један, може да се множи.
Један са један, може и да се дели...

Један са један, математички је само!
А, може и више него живот да буде,
кад им душу, веру и смисао – дамо,
кад се и све остале свере пробуде.

Тад, један и један јесу више од два,
мада ни то није баш рачуница сва.
Као и два и два, кад су више од пет,
тек тада почиње могућности сплет.

И, три и три, буду више од седам...
Издигнеш се изнад свакодневице.
А пођосмо само, од броја – један.
Што крије рачун, то показује лице.

Не пишем речи ове песме ја сам,
већ само записујем поплаву мисли,
осећам да уопште усамљен нисам,
док у дубини, роје се ове промисли.

Често је тешко објашњавати живот,
савладаваш препреку по препреку,
али увек ти искрсне неки нови плот,
морем једриш или препливаш реку.

Сабираш, одузимаш, множиш, делиш...
Боре по лицу искуством лагано шарају.
Седиш, лежиш, стојиш, летиш, пловиш...
Нове ране настају, док старе одмарају.

Душа је у многим бојама и ожиљцима.
Вера те узноси чак смирености у сусрет.
Мисли зачињене осмесима и урлицима.
Чим осетиш да си пао, подижеш се опет.

Један са један, ако је тек математички,
једино даје јасан резултат: идентично.
Док, један са један, када је – животно,
може бити само: једнако или слично...


*  *  *
(Д. П, 23-25. април 2017, Земун; Хмм,  сви нешто рачунамо, али...!?)
   **Фото: (1) Од сплава на Дунаву, до 'Авалског торња' и (2) Ја, данас...




















ПОСЛЕ*ЗБИР
Рачунање није баш лоше, и уопште није на одмет,
примењујеш само законе и формуле математике,
проблем настаје кад не знаш свој животни домет,
па, рачунаш немушто – од прилике до прилике...!


уторак, 18. април 2017.

ПОЗИЦИЈА И ОПОЗИЦИА
















„Христос воскресе!“... Недеља... На обронцима Фрушке горе,
седим изложен прохладном пролећном поветарцу, загледан у
облачно небо – нит' су облаци нит' је небо – ипак, довољно сам
заклоњен да ситне росне кишне капи не могу допрети до моје
старе фотеље, изнете у дубок увучен заклон испод крова. Уместо
зидова само су озидани стубови од цигли, који подупиру кров
изнад заклона. Неко такав простор назива још и „гонак“ или
„веранда“; како год, мени тамо прија, и кад је топло и кад је
прохладно и кад киши... Припремим шта ћу лагано да грицкам
и пијуцкам, па није потребно да сваки час устајем. Завалим се,
и удубим у мисли, промишљајући шта год ми падне. Левом
руком мазим викендашког љубимца Гара, црног умиљатог пса.
Ја сам му дао то име – Гаро, а сви су одмах прихватили... Сви га
хране, како ко дође викендом на „свој плац“... Дуго сам тако
седео напољу, јер није могло ништа одређено да се ради на
плацу око викендице. Трава и земља су били прилично влажни.
А, и Ускрс је! Час мало киша, час поветарац, час сиви облаци као
„безброј нијанси у сивом“, од оловне до плавичасте. Повремено
би ме тихо запљуснуо мирис укусне „ускршње супе“ која је тек
наговештавала скори ручак. Мисли су ми биле необично кратке,
као снови у јави. Ускомешане. Баш као и пролећно време.
Не умем себи да објасним неке промисли, ни како ни зашто, али
решио сам да им се уопште не супротстављам. Нека слободно теку,
као и оближњи Дунав. Ако бих само написао: „будале нису мале“,
то вам највероватније не би ништа посебно значило. Али ако бих
вам поближе „појаснио“ да сматрам чланове партија и странака,
залудним људима, руљом, јер, можеш у њих да уђеш али не можеш
лако да изађеш – систем „доберман“ (тај пас стоји на излазу, и не
можеш да прођеш); негде сам чуо или прочитао да је то „Крулијев
термин“. Онда, однекуд изрони из мисли појам „туђице“ и олако
посезање за туђицама... Нађу се често људи на „језичкој клизавици“,
врте се и увијају, неспремни да залегну иза онога што саопштавају...
а онда се заклањају иза интерпункције, посебно иза наводница (или:
под наводницима) ... јер, непромишљен „извештач“, извесно је,
побоји се могућности да ствар може бити схваћена дословно... Као
да се од нечега ограђује, а потреба ограђивања од пуног значења
поменуте речи (туђица!) открива тескобу и страх чланкописца или
извештача, несналажење у одређеној материји и кукавички
приступ језику. Баш кукавички...!
Покушавам да, уз помоћ моје „блог лупе“, издвојим појмове који
ових дана и недеља најчешће промичу у медијима, и уопште...
Прво ми падну појмови: „позиционари“ и „опозиционари“... И,
почнем одмах да се преслишавам: Међу „проналаске“ нашег новијег
новоговора спада и увођење паралеле позицијаопозиција, где
први појам означава власт, а други оне који чекају тренутак да је
освоје. У латинском је именица oppositio сачињена од предлога ob
(спрам, против) и именице positio (смештање, место, позиција,
ситуација). Неко се досетио да оно oppositio рашчини на саставне
делове, и, нехотице, разголитио суштину односа између смештених
у фотеље и аспираната на смештај. Смисао владања је, према том
осећању, држање позиције (положаја), а циљ опозиције да преузме
положај, другим или истим програмом, или без икаквог програма,
но, није ни важно... Ионако, све остало су само „изнуђена“ или
самооправдања или само пусти изговори.
На непрекидној траци појмова, појављује се и „епидемија“, али
сада у посебном контексту(!): Епидемија је несумњиво израз опште
духовне лености, интелектуалног запуштања, површности, одсуства
бољег слуха, будаластог схватања „природности“, неодговорности
како у нечијем мишљењу, тако и у деловању... И, колико би се још
вртело и вртело на том „рингишпилу појмова“, да није уследио позив
на управо припремљен ручак – ускршњи... Ммммм...!
А, моје неповезане мисли, к'о и многе наше мисли, само су пролетеле;
одлетеле. Одоше оне као трен..по..трен посебног недељног дана.
















субота, 15. април 2017.

МОЈЕ О НЕДОВОЉНОМ

















ПРЕ*ДОВОЉНО
Кад некога волиш – недовољно,
и не знаш шта је рано или касно,
мислиш да све чиниш повољно,
време протиче, а није ти – јасно!


*  *  *

НЕДОВОЉНО

Ниси ме довољно – љубила.
Недовољно је било страсно.
Нељубећи само си ме губила.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – грлила.
Мислила си да је то опасно.
Недовољно тихо си шапутала.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – гледала.
Могло је и то бити красно.
Недовољно топло си умела.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – желела.
Није то било толико гласно.
Недовољно нежно си хтела.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – волела.
Није ти тада ни било јасно.
Недовољно те душа болела.
А, после обично буде касно.


*  *  *
(Д. П, 12-15. април 2017, Земун; ...кад се недовољно воли!)
   **Фото: (1) Пролеће крај пања; (2) Ваш блог песник...




















ПОСЛЕ*ДОВОЉНО
Зар је важно: шта нам буде после?
Зар све може: да нам је увек јасно?
Зар је битно: шта нам остаје посве?
Зар није боље: да љубимо страсно!?