Странице

недеља, 18. јун 2017.

МОЈЕ О ЛАГАНОМ

















ПРЕ*ПЕСМЕ
Пробајте да напишете песму, слободно.
Поиграјте се римовањем бираних речи.
Сместите своје мисли у стихове удобно.
Немојте да вас ваша неодлучност спречи.


*  *  *
ПЕСМА ЈЕ ЛАГАНА...

Није потребно
објашњавати – песму;
као ни виц.
Јер, песма је песма;
а, виц је виц.
Или – није!?
(Толико о вицу, тек.)
Певајмо сад о песми,
о песми лаганој...
И, мало о песнику.
Ко буде разумео, схватиће.
А, ко не буде разумео,
нека прочита више пута.
Песнику је дат
дар слагања речи.
И лепота, и необичност
разноврсности израза.
Да кад год пожели
пређе на риме,
кад душу нам
намерава да лечи.
Не може тад нико
да га у томе спречи.
Не може песник
да испева песму
баш сваког дана.
Нити може баш
сваку такнуту душу
да потпуно излечи.
Песма бар једанпут
прочитана, више је лек
у тело трајно утиснута,
налази сама свој пут.
Песма је једноставна
и веома сложена,
у исто време,
она је често и лагана.
Увек је другачија,
и разне су јој теме.
Осећањима је
обложена вишеслојно,
често недоречена.
Када бих сада
почео да ређам
само појмове неме,
наставили бисте
с речима небројно,
јер сви имате својих
одабраних речи листе,
за наставак ове песме,
сасвим довољно.
Пробајте, напишите је
лагано и слободно,
јер, песма је песма,
и није потребно –
објашњавати је;
верујте да она јесте,
не реците да она није.


*  *  *
(Д. П, 17-18. јун 2017, Земун; песма једноставна, лагана...)
   **Фото: (1) Плаветнило небеских облака... и (2) рођендански селфи...
















ПОСЛЕ*ПЕСМЕ
Написали сте ипак своју необичну песму.
Песма је песма, не треба је објашњавати.
Имате и ви сад своју малу песничку чесму.
Свако речи може – одузимати и додавати.


недеља, 11. јун 2017.

МОЈЕ ОД РАЗУМА

















ПРЕ*РАЗУМА
Разум и срце често доносе патњу.
Срце и разум некад и душу муте.
Чак могу да идилу творе у слутњу.
Кад би бар мало могли – да ћуте!



*  *  *

ШАПАТ РАЗУМА

Кад разум грли срце чврсто
а другом руком га милује,
прст му на усне прислони,
све се наједанпут смирује,
погледи као у грање густо
раме уз раме се ослони –
оно тад само слуша и ћути,
шапат разума и срце мути!

Кад речи разума тихо говоре
срце би да разум додирује,
а очи поскакују доле и горе,
срце не успева да смирује
захуктале дамаре животне,
ненормално све постаје –
погледаш тупо ноћи у очи,
кажеш јој: ниси нормална!

Кад разум више не помаже,
и срце равнодушно постане,
губи се свака нит и јасноћа,
тешко се праве речи траже,
обзир једноставно нестане,
срце разуму тада одмаже –
између ноћи и љубави само
реченица: ти ниси нормална!

Кад срце има жељу велику,
и искрено је разуму објасни,
шапне му своју „малу тајну“,
и нада се да мисао не касни,
осећа да имају праву прилику,
за успомену им постојану –
сви возови да на трен застану,
и да их усмере у исту страну!


*  *  *
(Д. П, 30. април – 11. мај 2017, Земун; кад се не разумеју срце и разум...)
     **Фото: (1) Фото-акварел на Сави и (2) ваш блог песник...















ПОСЛЕ*РАЗУМА
После разума, срце може само да шета.
Не вреди тражити ни узроке ни начине.
Корист је никаква, а само настаје штета.
Лепе емоције се претварају у сплачине...


четвртак, 01. јун 2017.

РУЖАМА ДО ОБЛАКА


Руже су непоновљиве.
И мисли би да замиришу!
Руже су цветно заводљиве.
И ка облацима кад се њишу!
Руже су најразличитије обојене.
И небројеним мирисима миришу!

Зато, препустимо се ружама до облака...!
Бескрајно...

*  *  *






















































































































































































*  *  *
Ових дванаест необичних фото-записа,
негованих ружа, у нашем викенд-врту,
дванаест је сачуваних „кратких тренутака“ – за увек!


четвртак, 25. мај 2017.

МОЈЕ О НЕСТАНКУ

















ПРЕ*НЕСТАНКА
Када песник нечујно у самоме себи нестане,
ил' се успава без икакве љубавне успаванке,
кад му дах за стиховане реченице престане,
обмотају га беспомоћно паукове нити танке.


*  *  *

НЕСТАНАК ПЕСНИКА

Песник када се дубоко успава,
и покрије чаршавом све до очију,
не могу га ни громови пренути,
не дотичу га тад ни снови ни јава,
ни капи кише што по окнима бију,
акорди срца не могу га покренути –
он тада само спава, спава, спава...

Песник кад заспи тврдо и дубоко,
и кад отплови бујичним токовима,
на ничија дозивања се не осврће,
можда мало провири на једно око,
као да је окован тешким оковима,
не осећа поруке ни туге ни среће –
он тад само спава дубоко, дубоко...

Песник кад у себи самоме нестане,
и кад се усидри у својим тминама,
ни близу му тад није могуће прићи,
сваки трептај стихова и риме стане,
прикрије се под осекама и плимама,
површином пузе ситни мехурићи –
он ипак све види са стране, стране...

Песник кад проводи уснуло време,
и кад га јака крупна киша надвлада,
не успева да тумачи поруке облака,
пише стихове без неопходне треме,
не зови га тад ни из села ни из града,
небом промичу шаре дугиних трака –
он тад смишља чудне теме, теме...

Песник кад се успава без успаванке,
и кад се нестварном загрљају преда,
не разуме многе тајанствене поруке,
као кад обујеш на голо тесне опанке,
тако створена слика је мутна и бледа,
док на трње јуришају речи голоруке –
он тад осећа све нити танане, танке...


*  *  *
(Д. П, 24-25. мај 2017, Земун ...а падала је поподневна јака киша...)
**Фото: (1) „Поруке облака, ових дана“... (2) „Капучино за песника“...















ПОСЛЕ*НЕСТАНКА
После нестанка је после, после је увек – после.
Некад није касно ни после, осим кад је посве...
Увек постоји нешто пре, а нешто јесте и после.
Игре речима, и у песми, лепо мисли – запосле.

недеља, 14. мај 2017.

ЛИСТ КРУТО ЖУТ




















Иако је већ увелико завладало овогодишње пролеће, у природи још
може да се нађе понеки „сачуван“ сув лист који је претекао од прошле
јесени. Отпао је из неке од високих збијених шумских крошњи и онако
браонкасто жут и крут још „тумара“ свуда по тлу. Очевидно, ветар га је
ко зна већ колико пута беспомоћног премештао, „листао“, превртао...,
по влажном трулежом прошараном тлу; од стабла до стабла. И, лист је
одолевао. Уосталом, баш као и у нашим животима: некога и поветарац
може олако да „поломи“, а некоме ни више јачих ветрова не могу
ништа. Испада, да је и сваки отпали лист прича за себе. А, да ли то само
зависи од јачине ветра или од чврстине листа...?! Није ми намера да
блогујем у стилу: „ветрови против листова“ или „листови у вихору“...
Нити о новим тек озеленелим листовима у најави, на управо олисталим
гранама крошњи. Већ, бавим се, једноставно, шетњама разноликим
шумским стазама – земљаним, асфалтним, бетонским, поплочаним...;
свеједно – уз једва приметне и неодређено поређане (као) „препреке“
за „споплитање“ мноштва наших неповезаних мисли. Многи не би ни
примећивали те небројене препреке, које се појављују пред стопалима,
али овом вашем искусном блогеру и његовој „блог лупи“ не промичу тек
тако ни најситнији многобројни детаљи; овог пута у опуштајућем ходу
природом, непосредним гледањем у земљу, до свега неколико корака
испред. Корисно је шетати овако опуштено, поготово у природи. Јер,
обичне неповезане мисли које спонтано надолазе одагнавају све оне
наметнуте од наше стресне свакодневице. И, не само те и такве мисли,
већ и фронцле од разних, најчешће, кошмарних снова који се по сав дан
мотају по нашим мислима, а најчешће им не знамо значења. Асоцирају
нас упорно и досадно на неке појмове о којима сумњам да бисмо тек
тако о њима „мозгали“, да нам их није као старом лопатом подмукло
сервирала нека тајанствена свера наше непредвидиве подсвести.
На пример, кад почне да се тиска у ионако тесним мислима тешко
докучива сликовита величина, попут зграда што на обали велике реке
стоје, и притискају нам тело, а на њиховим донекле тек досегнутим
врховима угнездио се грех властољубља и не мари за проширено
одређење које перфидно намеће многе сновите примисли огромне
застрашујуће „скривене“ змије. Кажем, преплитање сна и јаве – корак
о сну, корак о јави... – и тако, шетња добија своје све веће бреме
„ничим изазвано“... Змија је права опомена, или једна у низу, да се
живи по „законима чуда“, уз „духовно-морални императив надрастања
света“ (ух, како су ово „тешке“ приповедачке или огледне фразе!).
Још кад нам се та „чуда“ проблематично нађу на путу, или током хода,
док бирамо најбољу стазу – смирености у сусрет.
Откуд баш змија вреба моје кораке и узнемирава их. Макар да се и из
ноћашњег сна појавила. Једино никад не бих желео да испред себе
угледам змију, никакву, ни безопасну, нити змијурину... Баш не! А, ни
другима је никад не бих пожелео. Имамо свест о томе да у библијској
симболици ђаво узима на себе обличје змије; змија је оличење разних
греховности, лукавости и свакога зла... Змија је скривена, као што је и
властољубље „брижљиво“ (перфидно!) прикривено. Змија је дубоко
змијски запретена, често другима невидљива... Властољубље је опасна
страст, узрочник гордоумља као врхунца зла и греха...; ослањајући се на
актуелни језички израз, сугерише свагдашњу живост подмукле страсти
чије оличење она представља. Ах, да, добро знамо и да су страсти и
врлине готово увек непосредно сучељене. У овом случају, требало би да
стремимо ка највећим врлинама: смирењу, трпљењу, добронамерности,
љубави, целомудрености..., што даље од прикривених знатижељних и
недобронамерних погледа; и очевидног злопамтила... Поменуо бих и
молитву, ону која узноси ваше срце, а ви најбоље знате – где!?