Странице

петак, 15. септембар 2017.

МОЈЕ КАО ДРЕН

















ПРЕ*ДРЕНА
Сваким додиром природе, и сећања тад дирнемо...
Кад умре ти део срца, онако баш намртво и скроз...
Ни под прозором кад не можемо да зазвиждимо...
Кад нас више не вози у истом правцу и смеру воз...
Чини се да ти испод ногу клизи тло и цела планета,
а живиш нов живот, уз помоћ два уграђена стента...


*  *  *

ДРЕН НИЈЕ ТРЕН

Док стојим испод крошње дрењина зрелих
и пипкам их одакле да почнем да их берем,
присећам се и успомена на тебе још врелих,
као да уз сваки убран плод и ја с њим мрем.

Док их додирујем пажљиво нежно и полако,
ослушкујем свој пулс скоро нечујан у тишини,
део срца ми је трајно мртав, њему је сад лако,
остатак тог мишића пулсира лењо, не брини.

Док убирем тек поцрвенеле плодове дрена,
тражећи их иза уског лишћа добро скривене,
примећујем да дрењина споро тамни румена,
необично да се толико вешто скрива од мене.

Док све брже берем: дрен теби... дрен мени,
са скоро сваком петељком и листом понеким,
сваку мисао одмах ми сећање чврсто заплени,
скрива их негде међ' изданцима тек изниклим.

Док неки дрен погрицкам: ...за тебе, за мене,
две коштице дуго сисам к'о бонбоне најслађе,
роје се мисли неухватљиве, а још незаточене,
срце постаје немо, кад замишља далеке лађе.


*  *  *
(Д. П, 15. септембар 2017, Фрушка гора – Замун;  ...дрен као Дрен)
   **Фото: (1) Настајање песме...; (2) Две коштице дрена и лист...    




















ПОСЛЕ*ДРЕНА
Неком је дрен омиљена биљка, а некоме још и надимак.
Неко доживотно воли плод омиљене му биљке дрењине.
Незамењиви су додир мирис и укус, не само фото-снимак;
не умањују их нити потиру никакве околности ни даљине!


петак, 25. август 2017.

„НУЖАН ПРОСТОР“ СВАКОМ
















Ко год има неко „сокоћало“ – компјутер, лаптоп, паметан телефон,
таблет... –  има и могућност да слободно прошири свој осмишљен
„интиман простор живљења“ макар се то односило претежно на
друштвене мреже. А, и то је, ипак, добитак значајно ширег простора,
од оног који ти је већ додељен (ако уопште јесте?!). Још, ставиш
слушке на ушке и „изолујеш“ се, бар неко време, колико је могуће.
Тако привидно можеш себи да приуштиш бар виртуелан „нужан
простор“, сам формирајући природу и обим сопствене нужности,
чинећи себе (а истовремено и друге од себе!) мање додирљивим,
бар од реалног стресног окружења. Наравно, под условом да умеш
да изабереш позитивне и корисне садржаје на друштвеним мрежама,
а не штетне ноторне перфидне глупости које би те могле додатно
сабити чак до самог дна – у „нужан кутак“.
Не бих овде да куцкам надугачко и нашироко о све већој потреби и
важности постојања сопственог „нужног простора“ (превасходно
мислим на имајући физички простор), већ само онолико колико је
неопходно да назначим потребу и проблем – „нужног животног
простора“ –  и тек док се разумемо, или док не спонтано побудим
размишљања у том правцу, о тој теми. Не бих да будем исцрпан.
Јер, очекујем и понеки ваш коментар, корисну допуну!
Моја промишљања о „личном нужном простору“, најпре је потакло
сазнање да многим особама треба заиста одредити нужан смештај,
из разних разлога – правних, социјалних, менталних, хигијенских,
реметилачких, здравствених... – било да је реч да би одређене
угрожене особе требало заштитити од других (угрозивача), или обрнуто.
У сваком случају: заштитити једне од других; а да у основи буде
обезбеђена иоле достојанственост свачијег живљења. На помен појма
„нужан смештај (простор)“ навикли смо да помислимо углавном када је
реч о правној, оставинској, наследној свери односа... али, намеће се и
потреба да се сваком омогући да има свој „нужан простор“ у стану, кући,
кафани, на радном месту... Не треба то да буде потпуно одељен и
изолован простор, али да се појединац бар може осећати „заштићеним“.
Питате се од чега, ево, на пример, поменућу без посебног ређања и
рангирања, насумично. Лакше ми је да све „стрпам“ у један пасус:
Данас је време разних узнемиравања. Да останемо само у оквиру
породице, укућана, родбине... Једни гледају тв..серије, док их се
други згражавају. Једнима су неке те..ве емисије опуштање, а
другима тортура. Једни не гасе те..ве по цео дан (и ноћ!) и не
утишавају га, а другима је то смарање и атак на ментални склоп
и атмосверу у кући. Једни воде бесомучне телефонске разговоре
(причај..причај..причај...!), док друге то деконцентрише и иритира,
поготово ако они који причају чине то „из петних гласних жила“.
Једни остављају папуче и ципеле на сред просторије, док се други
о њих споплићу. Једни имају потребу да осталима препричавају
све информације што су управо чули на електронским медијима
или прочитали у писаним, док друге то не занима, напротив...
(*Језичка примедба на мој рачун: избегавам формулацију једни
јер то би било као: један у множини, али важно да то знам, а ви
не бисте ни приметили да нисам сада то рекао! Мало се учимо.)
Нисмо више сви подједнако толерантни на оно што нас окружује,
било у оквиру свакодневице или на ономе што нас спопада из
медија... Нисмо више ни толико обзирни и увиђавни. Доста има
бахатог, охолог, себичног, насилног, узнемиравајућег (мобинг!)...,
у понашању. Поштовање је већ одавно заборављена категорија,
а једна од дефиниција каже једноставно: „поштовање је (и) друге
сачувати од себе“.
Уочили сте, није било потребно да помињем и: кухињу, тоалет,
купатило, терасу, ходник, лифт, саобраћај..., где такође „свако
води своју политику“... Останимо у оквиру свог непосредног
окружења, колико год нам оно било – драго и блиско!
Увек, кад о овој теми п(р)омислим, сетим се мог „лаконског“
одговора упућеног групи колега који су ме деведесет и девете,
на истеку прошлог миленијума, након нато..ракетирања,
позвали из једне од њихових канцеларија, док су ћаскали уз кафу,
питањем: „Шта је у данашње време најважније...?“. Одмах сам им
одговорио: „Најважније је сачувати свој ментални склоп (или
здравље)!“. Имам утисак да то време још траје, као што му је и
деценијама и вековима непрекидно претходило.
Одобравање са друге стране телефонске жице одисало је дубоким
ћутањем и забринутошћу мојих млађих новинарских  колега... Да..да,
сачувати ментални склоп!! И данас, кад се сретнемо, они разговор
прво започињу речима: „Да ли се сећаш шта си нам онда рекао...,
био си у праву...!“... Ментално здравље, па све остало...!

















   *Фото: (1) Мој пас Бањо и његов другар... (2) Селфи на клупи у ВрБањи...

понедељак, 17. јул 2017.

ЧАРОЛИЈЕ ЈУЛСКИХ ОБЛАКА


Камером забележено у току једног минута, 16. јула,
на све четири стране света. Мало после поднева.
Над подножјем Фрушке горе. Комешање облака.
Непоновљиво! Утркивали су се који ће лепше
заклонити сунце. У позадини чисто плаво небо.
Ружа ћарлијања ветрића над тлом. Више пиркање.
Изненада, краткотрајне кишне капи. Прошарале само.
А, у том тренутку на делу неба – дуга. Задржала се
једва неколико минута; тек за неколико снимака.

*(Фото блог запис, четрнаест фотографија: Д. П.)




























































































































































































































* То је оно: кад си испод дуге...!


недеља, 18. јун 2017.

МОЈЕ О ЛАГАНОМ

















ПРЕ*ПЕСМЕ
Пробајте да напишете песму, слободно.
Поиграјте се римовањем бираних речи.
Сместите своје мисли у стихове удобно.
Немојте да вас ваша неодлучност спречи.


*  *  *
ПЕСМА ЈЕ ЛАГАНА...

Није потребно
објашњавати – песму;
као ни виц.
Јер, песма је песма;
а, виц је виц.
Или – није!?
(Толико о вицу, тек.)
Певајмо сад о песми,
о песми лаганој...
И, мало о песнику.
Ко буде разумео, схватиће.
А, ко не буде разумео,
нека прочита више пута.
Песнику је дат
дар слагања речи.
И лепота, и необичност
разноврсности израза.
Да кад год пожели
пређе на риме,
кад душу нам
намерава да лечи.
Не може тад нико
да га у томе спречи.
Не може песник
да испева песму
баш сваког дана.
Нити може баш
сваку такнуту душу
да потпуно излечи.
Песма бар једанпут
прочитана, више је лек
у тело трајно утиснута,
налази сама свој пут.
Песма је једноставна
и веома сложена,
у исто време,
она је често и лагана.
Увек је другачија,
и разне су јој теме.
Осећањима је
обложена вишеслојно,
често недоречена.
Када бих сада
почео да ређам
само појмове неме,
наставили бисте
с речима небројно,
јер сви имате својих
одабраних речи листе,
за наставак ове песме,
сасвим довољно.
Пробајте, напишите је
лагано и слободно,
јер, песма је песма,
и није потребно –
објашњавати је;
верујте да она јесте,
не реците да она није.


*  *  *
(Д. П, 17-18. јун 2017, Земун; песма једноставна, лагана...)
   **Фото: (1) Плаветнило небеских облака... и (2) рођендански селфи...
















ПОСЛЕ*ПЕСМЕ
Написали сте ипак своју необичну песму.
Песма је песма, не треба је објашњавати.
Имате и ви сад своју малу песничку чесму.
Свако речи може – одузимати и додавати.


недеља, 11. јун 2017.

МОЈЕ ОД РАЗУМА

















ПРЕ*РАЗУМА
Разум и срце често доносе патњу.
Срце и разум некад и душу муте.
Чак могу да идилу творе у слутњу.
Кад би бар мало могли – да ћуте!



*  *  *

ШАПАТ РАЗУМА

Кад разум грли срце чврсто
а другом руком га милује,
прст му на усне прислони,
све се наједанпут смирује,
погледи као у грање густо
раме уз раме се ослони –
оно тад само слуша и ћути,
шапат разума и срце мути!

Кад речи разума тихо говоре
срце би да разум додирује,
а очи поскакују доле и горе,
срце не успева да смирује
захуктале дамаре животне,
ненормално све постаје –
погледаш тупо ноћи у очи,
кажеш јој: ниси нормална!

Кад разум више не помаже,
и срце равнодушно постане,
губи се свака нит и јасноћа,
тешко се праве речи траже,
обзир једноставно нестане,
срце разуму тада одмаже –
између ноћи и љубави само
реченица: ти ниси нормална!

Кад срце има жељу велику,
и искрено је разуму објасни,
шапне му своју „малу тајну“,
и нада се да мисао не касни,
осећа да имају праву прилику,
за успомену им постојану –
сви возови да на трен застану,
и да их усмере у исту страну!


*  *  *
(Д. П, 30. април – 11. мај 2017, Земун; кад се не разумеју срце и разум...)
     **Фото: (1) Фото-акварел на Сави и (2) ваш блог песник...















ПОСЛЕ*РАЗУМА
После разума, срце може само да шета.
Не вреди тражити ни узроке ни начине.
Корист је никаква, а само настаје штета.
Лепе емоције се претварају у сплачине...