Странице

среда, 19. децембар 2018.

МОЈЕ О НЕУМИТНОМ





















ПРЕ*НЕУМ...
Шта рећи о свему што нас свакодневно окружује,
да ли је требало баш све толико тајанствено бити,
што нас ненадано час усрећује а час нас растужује,
ко је тако мудар да зна: колико се требаповити?


*  *  *

НЕУМИТНО

Неумитно пролази време,
протиче, као да лагано хуји,
не бира садржаје ни теме,
само некад у мислима бруји,
мало гласније уз веће бреме.

Неумитно долази оно битно,
куцка нам на врата или туче,
као да је важно, брзо и хитно,
за данас, за сутра, а већ јуче,
не осећаш: крупно ил` ситно.

Неумитно корачаш животом,
стазом од рођења до смрти,
припадаш томе душом свом,
нема ко други пут да ти прти,
решаваш сам: успон ил` лом.

Неумитно призиваш срећу,
гураш што даље од себе тугу,
ко ће некад да ти пали свећу,
како да преноћиш ноћ дугу,
док звезде ти се небом крећу.

Неумитно нечујно крочимо,
смирености својој у сусрет,
не можемо време да кочимо,
зароњени свако у свој свет;
да ли довољно – волимо?


*  *  *
(Д. П, 19. децембар 2018, Земун ~ Да ли је скоро све – неумитно!?)
**Фото: (1) Близак контакт са снегом (2) Ваш блог песник, данас...




















ПОСЛЕ*НЕУМ...
Описујемо живот и као стазу: од рођења до смрти,
сваког своја стаза у далеку смиреност лагано води,
све се у животу незнано у непрекидном кругу врти,
понешто нам увек смета а често уме и да нам годи!

субота, 30. јун 2018.

ФРУШКОГОРСКИ ЈУНСКИ ДЕТАЉИ


После мајских дана, забележених у претходном фото-запису на Фрушкој гори,
погледајмо и детаље забележене у месецу јуну који није био уобичајен, већ:
сунце, киша, ледене куглице, ветар, промене - и у току дана и у току једног
јединог часа.
Леп је боравак у природи, уз кишне капи, уз необичне облаке, уз плодове воћа
који или тек долазе или су већ доспели, или су већ фотографисани и обрани...
Петнаест насумице одабраних фото снимака требало би да дочарају збивања
и детаље викендашког живота; неко ће рећи - уживања.
Кренимо редом, прво иде фотографија, па мало текста тек да покрене и
усмери наша размишљања и промишљања.

*  *  *

















Смоквин лист - довољно је само рећи и асоцијације не престају...

















Крушке након купања, кишним капима, крећу ка зрењу...

















Трешње су већ убране, ово је само снимак за успомену и похвалу...

















Дуње, треба још мало стрпљења, лепо их је гледати и чекати...





















Бадеми, бадеми, здрави су за срце, бар седам дневно...



















Орах се осамио, окружио лишћем, он има своју причу...


















Лешник: чоколада, сладолед, торта, палачинке...
















Грожђе, разне врсте, обећава, жељно га чекамо, има још времена...





















Мердевине, старе мале и нове триметарске, довољне су за бербу...

















Кајсијица, млада, баш "к`о слика", само неколико комада...





















Гнездо, угнездило се, таман за необичан снимак...
















Поглед ка небу: облаци; нова природна чаролија...





















Након сваке кише, цистерна се допуни кишницом са олука...





















Вишњевача: ко зна,,зна (!), све природно, ваља се - помало...


















Као и обично, мој потпис: "ноге на киши"..., а глава на сувом...


*  *  *

Уместо посебне одјаве, хвала на пажњи!

среда, 30. мај 2018.

ФРУШКОГОРСКИ МАЈСКИ ДЕТАЉИ


Сваки мај, свако пролеће, рекли бисмо увек исти редослед
збивања у природи, бујање.
Некад са више сунца, некад је више кише, некад поветарац
јаче и чешће дува, понекад...
Некад примећујемо природну околину с више детаља,
а некад смо лењи да запажено фотографишемо.
Покушај да у свега петнаест одабраних снимака стане
што више од ове приче; наравно, много више је остало
необјављено, за неку другу блог прилику.
Казивање (испод фотки) које следи - фотографијама и речима -
ниже се спонтано, "непрскано", и без посебног редоследа.
















Воћњак, покошена трава, поравнати кртичњаци, подбочене гране...




















Погледајте пажљиво: у загрљају две оближње гране - трешња и дрењина...



















Трешње, разне врсте, доспевају стабло за стаблом, током маја...
















Плод трешње, опет, негде гушће, негде ређе, негде слађе...





















Крушке само што нису доспеле, чекају месец јун...


















Јабуке баш и не журе, стрпљиво чекају свој редослед...



















Бадем - младо стабло испред вишедеценијског - кочопери се...

















Моја столица, премештам је често, тренутно ка капији, и винограду...





















Прошетам ја и до сваког чокота, изгледа, биће грожђа...





















Вода за умивање и освежење, топла, чиста кишница...





















Фрушкина мала Медена, кад се наједе, прилегне код њеног точка...



















Све што је за ложење, за зиму, прикупља се и слаже, током године...





















Ружа за очи и душу, њен мирис доноси поветарац...



















Ружа која одолева свега један дан, а онда латице отпадају...


















Зар без мене (!?), хаха... Покоја вишња је тек сазрела...


* * *

Очигледно, лепота је свуда око нас, треба је само уочити.
И мирис, и укус, и тишина и мир, непоновљиво, неописиво...
Било је то петнаест насумице одабраних фотографија.
Уздуж и попреко, током месеца маја, подно Фрушке горе...

петак, 13. април 2018.

МОЈЕ О НИЗУ




















ПРЕ*НИЗА
Живот је сав у низу, повезују га необичне нити,
узалуд је правити било какву детаљну анализу,
јер знамо шта је било, ал' не знамо шта ће бити,
понекад је истина далеко, а некад толико близу.



*  *  *

НИЗОВИ И НИТИ

Кораци, у низу
– или те покрећу, или гризу.
Спајају их нечујне нити.
Трагови наши увек остају,
немогуће их је сакрити.

Реченице, у низу
– или за синтезу, или анализу.
Реч по реч, везују их нити.
Написи јесу да мисли трају,
све док их је и нас ће бити.

Сећања, у низу
– или су далеко, или близу.
Плету нам их небеске нити.
Осећања их често крију,
време ће им некад судити.

Путовања, у низу
– или у Атини, или Паризу.
Осликавају их стварне нити.
Они који небројено путују,
маштају како пут допунити.

Уздаси, у низу
– или у животу, или квизу.
Поспешују их чаробне нити.
Увек се изнова преобликују,
емоције их умеју узвисити.

Загрљаји, у низу
– или гратис, или уз визу.
Разне их учвршћују нити.
Нечије руке што пријају,
увек нас желе обухватити.

Пољупци, у низу
– или у смиреност, или кризу.
Позлатни од племенитих нити.
Усне нетајновито показују
и оно што не треба крити.



*  *  *
(Д. П, 25. март – 13. април 2018, Земун ~ Требало је тражити речи...)
**Фото: (1) Близак контакт с лабудовима (2) Овде почиње Земун.




















ПОСЛЕ*НИЗА
Живот је као геометријска дуж – од рођења до смрти.
Низови су понекад еластични, а понекад крути и крти.
Срећа што нас увек окружује толико различитих нити.
Тренуци животни, сабрани – или су богати, или шкрти.

недеља, 4. март 2018.

ГАЛЕБОВИ ПЛЕШУ ХРАНИОЦИМА



Земунски кеј. „Богојављенски плато“. Почетак марта.
Али и сваког дана током године. И кад је хладно,
и када је топло. Птице – галебови, лабудови, пловке,
гњурци... – ту су нам добродошле; баш као што је и
њима добродошао сваки наш добачен залогај хране.
Снимци овог непоновљивог фото-записа говоре о
забележеним тренуцима њиховог „плеса“ крилима,
вратовима, реповима, кљуновима, па, и гласовима.
Треба лепим птицама само прићи, веома су друштвене.
Све припадају једном овдашњем нераскидивом
питомом дунавском птичијем јату. Тешко је рећи,
издвојити, која од које боље позира, или се умиљава.
Ово је други блог фото-запис, у низу. Може их бити
небројено. Посвећен је галебовима. Иначе, увек се
појављују све заједно, готово у сваком нашем кадру.
И, гледају вас право у очи...!


*  *  *









































































































































































уторак, 27. фебруар 2018.

ЛАБУДОВИ БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛАТОА



Земун. Земунски кеј. „Богојављенски плато“.
Ових дана. Данас, јуче, прекључе..., сваког дана.
Фебруар је тренутно хладан, па има више птица
него људи. Али, свакодневно неко наврати и донесе
храну за птице – лабудове, галебове, патке, гњурце,
голубове, врапце... Птице увек имају добар апетит, и
задовољне су колико год добију; макар и кору хлеба.
А, умеју и да позирају. Намећу се у кадар, спонтано,
непоновљиво, незаборавно... Ово је први фото-запис
од неколико колико планирам, у низу. Ускоро ће лепше
време, па, навратите, прошетајте, приђите кеју и реци,
застаните, снимите и ви!


*  *  *








































































































































































(Наставиће се!)