Странице

уторак, 27. септембар 2016.

ЧИТАЊЕ НИЈЕ ЛАКО


Поражавајући су подаци који указују да многи људи не умеју да читају. Уствари, недовољно разумеју оно што (про)читају, површни су и немају нарочиту моћ концентрације, не лепи им се садржај прочитаног на одговарајући начин, ухвате се за једну реченицу или пасус и испадају из „послуженог“ им контекста. Не повезују довољно добро прочитане делове садржаја текста у свеобухватну целину или нису вешти да проникну у идеју и намеру аутора текста...

У овом случају наводим наше мисли на текстове објављене у блоговима. А оно што се односи на садржаје у блоговима слично је и у сваком другом облику саопштавања: писано, електронски, уживо... С једне стране, блогописци често недовољно добро „упакују“ поруку коју желе да поделе с блогочитаоцима. А, с друге стране, колико год да је порука јасна, опет, блогочитаоци нису довољно упорни нити заинтересовани да још мало прокрчкају (читај: промисле) и допринесу да порука буде још јаснија или да и друге потенционалне читаоце понука да промисле, бар онако за своју информацију или „гладну“ душу.

Не, негде нешто најчешће не штима на прави начин. Јер, ако изостане интеракција између блогописца и блогочитаоца, онда блогобављење губи прави смисао. Или блогописац није „погодио“ тему, или је блогочиталац површан, незаинтересован, недодирнут у сопствени блогоживац.

среда, 21. септембар 2016.

НОЋ ЈЕ „МРАК“


Нећу никад заборавити, било је то пре петнаестак година, када сам на нашој кући, у Земуну, лично зидао и последње редове блокова до крова, и због летње врућинчине више ми је пријало да радим ноћу, кад падне мрак, и освежи, јер таман је била близу јака улична светиљка и све лепо осветљавала...

Након извесног времена, један добронамеран комшија с којим се чешће дружим, уз кафу, испричао ми како је чуо да су се у то време двојица доконих средовечних комшија, извирујући и прислушкујући, домунђавали, у стилу: „Овај чим ради ноћу, мора да нешто мува нелегално!?“...

Дуго смо се смејали таквим комшијским наравима, а мени је и дан данас то смешно, повремено испричам или, као сада, напишем, и поделим тај неук и с другима. Зашто то баш сада помињем? Не да бих нагласио да ти људи баш „нису имали друга посла“, па болесно радознало „зверали у туђе двориште“... Већ, јер сам понукан многим оводанашњим градским манифестацијама које су наметнуте нама Србима: а све више збивања одвијају се ноћу!

петак, 16. септембар 2016.

МОЈЕ МИ СЕ...


















ПРЕ*МИ..СЕ
Твитер има посебан и сажет стил писања.
Твитераши се добро у скоро свему разумеју.
Твит сваки је мало ремек дело твитовања.
Твитерашка поезија нова је што је – твитују.



*  *  *


ШТА МИ СЕ...?
(Твитерашки!)

Грлиш ми се.
Гледаш ми се.
Љубиш ми се.
Шеташ ми се.
Машташ ми се.
Пијеш ми се.
Мазиш ми се.
Пишеш ми се.
Милујеш ми се.
Певаш ми се.
Држиш ми се.
Црташ ми се.
Свираш ми се.
Тичеш ми се.
Јежиш ми се.
Китиш ми се.
Плешеш ми се.
Дозиваш ми се.
Сањаш ми се.
Волиш ми се...!
– Твитујеш ми се!



*  *  *
(Д. П, 8-16. септембар 2016, Земун ~ Оно, баш, кад ми се – твитује...)
     **Фотке: (1) Ваш песник, седамдесет и неке, Плитвице... и (2) цвет из баште...)


















ПОСЛЕ*МИ..СЕ
„Хајде да живимо љубав!“ – Твит!
Могу за себе рећи и да сам твитер.
Мада није сваки мој твит баш – хит.
Нема везе: „Ја сам мени баш супер!“.


недеља, 11. септембар 2016.

МОЈЕ КАД ЉУБИМ





















ПРЕ*ЉУБ...
Љубите се људи, кад се успављујете и будите!
Љубите се, и кад знате да добијате или губите!
Љубите се без престанка, и кад тешко дишете!
Љубите се људи, не треба о томе ни да пишете!


* *  *

КАД ЉУБИШ

Кад љубиш, добијаш и губиш.
Непрестано!
Кад љубиш, на трепавицама дубиш.
Само да не станеш!
Кад љубиш, сав се топиш.
Тад као да нагло нестанеш!
Кад љубиш, не желиш да престанеш.
Хоћеш да и после зоре останеш!
Кад љубиш, лакше прашташ.
И много лакше машташ.
Кад љубиш, дижеш се и пропадаш.
Још лепшем се загрљају надаш!
Кад љубиш, теже се из сна будиш.
Чудесне снове тад сањаш!
Кад љубиш, кажу да главу губиш.
Само за неким више жудиш!
Кад љубиш, никад се не умориш.
Можда само јаче гориш!
Кад љубиш, и уснама и душом милујеш.
Не можеш ни трен да мирујеш!
Кад љубиш, посебним таласима пловиш.
Пољупце не бројиш, и више волиш!
Кад љубиш, знаш да – добијаш и губиш.
Важно: само да – грлиш и љубиш!


*  *  *
(Д. П, 7. септембар 2016, Земун ~ Кад те пољубац одједанпут изненада „пољуби“...)
     **Фотке: „Плитвице, седамдесет и неке...“ и „Ружа 'дон жуан' из наше баште, ових дана“...)





















ПОСЛЕ*ЉУБ...
Немојте, људи, после пољубаца да се кајете!
Не жалите ако за пољупце све од себе дајете!
Немојте у пољупцима да оклевате и стајете!
Уз пољупце и загрљаје, дуже ћете да трајете!


понедељак, 05. септембар 2016.

МИЛИОНИ МОЈИ МНОГИ


Бити милијардер, овде на Балкану, звучи ми некако надреално. Више спутава него што буди машту. Чак је ни не голица. Скоро одбојно... Али, зато, реч милионер сасвим је нешто друго. Нема никога а да му мало не застане нешто у грлу, макар ваздух у виду удисаја. Одлучио сам да вам мало говорим о „милионима мојим многим“...

Већ бринем како ћете „преживети“ кад вам кажем да сам ја, баш ја, овај ваш блогер – милионер. Реших да и то поделим с вама. Ваљда зато и могу растерећено да вам блогујем, да вам блогопишем „о свему под лупом“, час о једној теми, час о другој, час о трећој... Милионер некако другачије зрачи, пун је самопоуздања, манира, искуства, задовољства, смирености... Све сам то одмах лако видео и препознао на мом великом огледалу. Да!

Мислите, да вам не говорим истину? Да нисам милионер! Да се само мало шалим с вама, јер вероватно сад немам нарочиту идеју о чему да вам пишем. Помишљате, можда, да желим да се мало „вадим“ што сам у претходном тексту себе „окарактерисао“ као олоша. Па шта, и да сам спознао да сам олош, ја о себи могу да пишем и „негативно“, а притом знам да ви много боље од мене већ знате колико јесам олош а колико нисам. Уверавам вас да је мени знатно важније шта ви мислите о мени него шта ја о себи у понеком мојем блог тексту пискарам. Их, иди бегај...! Бре! Уосталом, данас је изгледа знатно боље и значајно уносније бити – олош.