Странице

субота, 26. септембар 2015.

ДАВОРИН У СЕЋАЊИМА


Једна фотографија из 1975. године. Веома драга фотографија. Настала спонтано; увек неко има фото-апарат и тренутак бива овековечен. Тај неко сам овог пута био ја. Било је лето, на Јадранском мору: Башке воде, Башко поље, Купари..., само неки од омиљених делова тамошње обале. Незаборавно. И чисто море, и довољно сунца, и уживање на песку, и вечерња забава уз музику „наше младости“...

Даворин Поповић, кошаркаш Здравко Чечур
и моја маленкост (десно)
- део екипе у "малом фудбалу на плажи"
(Башке воде, лето на мору 1975)
Посебна вредност избледеле фотографије која је управо пред вама, немерљиво, био је Даворин Поповић. Довољно је рећи и само његово име – Даворин. Можемо додати и још само једну реч: „Индекси“... И није више неопходно трошити речи, јер о њему требало би да сви све знају. Не могу ни да замислим да неко није, и тада и касније и сада, Даворина сматрао бар – непоновљивим, препознатљивим, несвакидашњим... И његов глас, и речи његових песама, и његова смерна појава, и његова позитивна енергија која је свима чудесно пријала...

Ово је један снимак који је „изронио“ из неких мојих кутија са старим сачуваним фотографијама, како то обично и бива, начињен старим малим апаратом („Altix“), којег ми је отац купио још док сам похађао основну школу, за „одличан успех“... Ових дана сви се сећају Даворина. Помиње се с поштовањем његов рођендан – седамдесети (рођен 23. септембра 1946). Заправо толико би година имао данас, да је жив (преминуо је 2001). А на фотографији коју гледате тек се ближио тридесетој. Даворин је заправо увек жив, у нашим најлепшим сећањима.

недеља, 20. септембар 2015.

ДИЖУ ВАМ НОГЕ


Посматрам вас: са крошње дрвета, иза морског таласа, са кућног крова, из мог аутомобила, између полица с робом у великом маркету, испред позоришта предвече, на сплаву у подне... Посматрам вас, а ви немате појма да сам то ја; ништа ви не разумете...!? Не знате...! Очевидно је да ви „уопште немате појма“, „не разумете“, „не схватате“, „не знате“... Ни..шта...! А, стално вам „дижу ноге“, ако ме ра..зу..ме..те... Не вреди да вам причам, или да ми причате, стварно, јер „немате ви појма“!

Купим неколико јабука, у пиљарници, из исте гајбице, и уђем у трамвај – у кругу београдске „двојке“ – да се мало провозам, и да нешто проверим; онако, за своју душу, нечим потакнут. Криомице грицнем једну јабуку и дуго тај одгризени комад држим у затвореним устима. Премештам га у сваки део уста, и пратим како се сједињује с мојим пљувачним течностима.

Уживам. Посматрам људе у трамвају, свако је занет својим мислима. Коначно, након десетак минута, кад сам осетио све нијансе укуса јабуке, почнем лагано и нечујно да је брже „топим“ у устима, дубље на корену језика, повремено га премештајући међу кутњаке. Јабуку сам одмах након одгриза одложио у кесу, уз друге јабуке, за касније... Пробајте и ви тако!

субота, 12. септембар 2015.

МОЈЕ ДЕЧИЈЕ МОРСКЕ





















ПРЕ*МОРА
На море када путујемо,
са унуцима да летујемо,
безброј идеја се ствара,
и свако се тад одмара.
Игра свима постаје лек,
времена има на претек.
Десетак прелепих дана,
без посебног су плана.
А док играрије трају,
они се боље упознају.


*  *  *

ДЕДА И УНУКА

Плажа морска, дуж обале,
и крупан песак, беж боје,
нема лажи, нема подвале,
деда и унука дане не броје.

Пливање, сунчање, гњурање,
игра у влажном топлом песку,
скакање, јачање, гуркање...
у сваком сунчаном бљеску.

Беле шкољке и каменчиће,
унука у плићаку сакупља,
деда се за њом лако креће,
у руку му их она оставља.

На једном месту много деце,
и разних шарених пешкира,
маце, куце, делфини, меце...
а највише дечијег немира.

Док велики су таласи,
море са балкона гледају,
чекају да се оно скраси,
и опет се чарима предају.

Чим одиграју причу бајну,
играчка их у соби чека,
унука и дека имају тајну –
леп плишани „зека Пека“.

Исписане на песку поруке,
деца их стварају прстима,
отисци сваке ноге и руке
– упућене су нама свима.

Све баке и деке света,
загрлите своју унучад,
мир ће лакше да цвета,
биће свима боље – тад!


*  *  *
(Д. П, 10. септембар 2015, Неи Пори, грчко Егејско море)

 


















ПОСЛЕ*МОРА
Са мора кад се врате,
унучад, деке и баке,
дуго још о томе причају,
и снимке лепе гледају.
Планирају нове авантуре,
призивају радости буре,
лице им свима блиста,
смишљају акција триста.


понедељак, 7. септембар 2015.

КАМЕНЧИЋ У ГАЋИЦАМА


Тешко је и лако, истовремено, повезати оно што следи у тексту с насловом „Каменчић у гаћицама“. Ко прочита разумеће, или ће сасвим довољно наслутити, у мери у којој га буде занимало. Једно је сигурно: наслов текста не свеобухвата нашу идеју и тему, већ је ту само да привуче пажњу. Можда то није баш право блогерски, али новинар у мени даје ми помало за право. Могао сам, можда, ово писати и песнички, али изазовније је у форми лаганог есеја. Само стрпљиво!

Посматрам људе на плажи. Море је свима у првом плану. Сунце и пешчана плажа су свима по вољи. Близина апартмана није небитна. Неопходни садржаји су на дохват и само се смењују у току дана. („Од јутра до повечерја.“) Свако има свој ритам и динамику. И све је складно. Најчешће речи током петнаест „будних“ часова – од осам до двадесет и три – јесу „дечија галама“: мама, тата, баба, деда... А милозвучно одасвуд одзвањају и фразе: „сунце бабино“, „злато дедино“, „мило мамино“, „љубави татина“... Док, „миран“ период, током ноћи, у грчком (као дечијем) летовалишту Неи Пори, може се слободно сматрати погодном дефиницијом за – тишину!

среда, 2. септембар 2015.

НАЈПРЕ ДОБАР САН


Опет, море...! Не знам, нисам баш сигуран, да ли фраза „глуво доба ноћи“, може да се односи и на прву „пред зору на грчком мору“, али прво сам се те фразе сетио. Но, није толико ни битно, већ моја намера и топла жеља да мало комуницирам с вама, мојим блог читаоцима. Јер, сада, прву грчку ноћ сам се пробудио тачно у четири часа (по српском времену), пред тамну зору; једино је мало светлији био део неба у правцу „пуног Месеца“. А тишина која прија, пошто сам претходну ноћ провео за воланом снажног „Мондеа“, непрекидно возећи девет часова – негде 140, најчешће 110, али било је и деоница у колонама које су захтевале стрпљење и брзину не већу од 40 километара на час.

По доласку у Неи Пори, лепо грчко егејско летовалиште, подно Олимпуса, у рано пре подне, пало је одмах прво купање, по досадашњој навикнутој традицији: паркирање, смештање у собу, плажа... Боље рећи: покушај купања. Море ускомешано таласима који те „мувају“ по плићаку, тако да сам се лепше и пријатније осећао на удобним амортизерима огромног Форда каравана него на малим кратким али ултра досадним таласима који би да се непрекидно боре с купачима, као у некој влажној арени. Вероватно зато што сам препуштајући се мору очекивао мирну топлу бистру воду, а никако не напрегнуту...