Странице

среда, 02. септембар 2015.

НАЈПРЕ ДОБАР САН


Опет, море...! Не знам, нисам баш сигуран, да ли фраза „глуво доба ноћи“, може да се односи и на прву „пред зору на грчком мору“, али прво сам се те фразе сетио. Но, није толико ни битно, већ моја намера и топла жеља да мало комуницирам с вама, мојим блог читаоцима. Јер, сада, прву грчку ноћ сам се пробудио тачно у четири часа (по српском времену), пред тамну зору; једино је мало светлији био део неба у правцу „пуног Месеца“. А тишина која прија, пошто сам претходну ноћ провео за воланом снажног „Мондеа“, непрекидно возећи девет часова – негде 140, најчешће 110, али било је и деоница у колонама које су захтевале стрпљење и брзину не већу од 40 километара на час.

По доласку у Неи Пори, лепо грчко егејско летовалиште, подно Олимпуса, у рано пре подне, пало је одмах прво купање, по досадашњој навикнутој традицији: паркирање, смештање у собу, плажа... Боље рећи: покушај купања. Море ускомешано таласима који те „мувају“ по плићаку, тако да сам се лепше и пријатније осећао на удобним амортизерима огромног Форда каравана него на малим кратким али ултра досадним таласима који би да се непрекидно боре с купачима, као у некој влажној арени. Вероватно зато што сам препуштајући се мору очекивао мирну топлу бистру воду, а никако не напрегнуту...

Седнем тако на влажан песак, на ободу плаже, да ми ноге остану „умочене“ у води, кад оно море се таласасто подвлачи и допире под сваки део изложеног тела, подиже ми ноге као да хоће да ме преврне. „Усисава“ крупан песак испод мојих „дебљих делова где ми доњи екстремитети почињу, па би све уз доњи део леђа, да ме упорна пенушава вода рвачки обујми и онако још неспремног окрене на стомак, или бар обори на леђа. Све узмичем, подижем целу своју задњицу, али руке упадају у влажан натопљен песак, па све мислим на волан аутомобила, како би добро дошао да се уз његову благу помоћ мало издигнем и бар мало устукнем ка сувљем песку, где морска вода мање допире. А добро би дошла и папучица квачила или кочнице, јер пете ми лако упадају при сваком покушају опирања или упињања... Душа ми спава, то је.

Нема друге, најбоље је отићи до собе, прилећи на кревет, дремнути сат-два, па онда покушати поново започету игру с морем... Тако и учиних. Дремнуо сам кратко али дубоко. Докопах се неопходне снаге. Одох поново до оближње плаже, на исто место... Али, таласи су се изгледа уморили, ослабили, постали питомији... Ваљда им више нисам био толико занимљив. Него, препустих им се у трену. Тако већ може: уживање се то зове.

Осетих мекоћу песка под ногама, топлину воде око себе, сунчеве зраке још довољно високе, и гледам задовољне људе свуда около; а био је већ последњи дан августа – јуче, прекјуче, накјуче... Сад сам већ био сигуран да ћу ову долазећу прву ноћ чврсто преспавати. Све ми је постајало потаман. Помислих: то ми треба! Након непроспаване ноћи за воланом, ипак, најпре добар сан.

Да, као што већ рекох, и пробудим се рано, у четири часа, пред зору... Тишина. Тамно. Мирно. Једва се чује и шум мора, тек кад уши напрегнеш. Ни хркање из најближих апартмана. Ни повлачење канапа на водокотлићима тоалета. Ни дечији плач. Ни маукање мачора око „обележавања територије“. Ни „гласнији“ туристи што се „у ситне сате“ враћају из провода. Ма, кажем: глуво доба. Чудно ми је јер не сећам се да сам икад у то време, на мору, био будан и седео на тераси, на другом спрату, одакле се све добро и чује и види. Уверим се у тачно време, тачно: четири ујутро (по нашем) а пет по грчком времену. Али тмина је деловала збуњујуће а тишина омамљујуће.

Тишина, тишина, тишина... Нисмо навикли да описујемо тишину. Или нисмо довољно вични да је до танчина речима осликавамо. Или мени сада недостају праве речи јер већ након неколико часова проведених у Грчкој почињем и да размишљам на грчком. Тако је већ пуних тридесет година колико има од успешног учења грчког језика у време дипломатске мисије при нашој амбасади у Атини. Колико сам само пута дочекивао зору; и увек ми је тишина пред излазак Сунца измицала, као да за њу никад нисам имао времена. Увек је концентрација била на нечем пречем.

Ових последњих августовских дана – свитање 31. августа – први пут сам осетио и „издвојио“ једночасовну тишину о каквој до тада нисам знао. Чак ме је тишина поново успавала и задовољно сам поново отишао у кревет... Пазио сам, придижући се полако, да не шкрипнем ногама од пластичне столице, по глатком мермеру, и да тако ненамерно не нарушим необичну ноћну тишину. Само што није било свануло.


Нема коментара:

Постави коментар