Странице

четвртак, 25. мај 2017.

МОЈЕ О НЕСТАНКУ

















ПРЕ*НЕСТАНКА
Када песник нечујно у самоме себи нестане,
ил' се успава без икакве љубавне успаванке,
кад му дах за стиховане реченице престане,
обмотају га беспомоћно паукове нити танке.


*  *  *

НЕСТАНАК ПЕСНИКА

Песник када се дубоко успава,
и покрије чаршавом све до очију,
не могу га ни громови пренути,
не дотичу га тад ни снови ни јава,
ни капи кише што по окнима бију,
акорди срца не могу га покренути –
он тада само спава, спава, спава...

Песник кад заспи тврдо и дубоко,
и кад отплови бујичним токовима,
на ничија дозивања се не осврће,
можда мало провири на једно око,
као да је окован тешким оковима,
не осећа поруке ни туге ни среће –
он тад само спава дубоко, дубоко...

Песник кад у себи самоме нестане,
и кад се усидри у својим тминама,
ни близу му тад није могуће прићи,
сваки трептај стихова и риме стане,
прикрије се под осекама и плимама,
површином пузе ситни мехурићи –
он ипак све види са стране, стране...

Песник кад проводи уснуло време,
и кад га јака крупна киша надвлада,
не успева да тумачи поруке облака,
пише стихове без неопходне треме,
не зови га тад ни из села ни из града,
небом промичу шаре дугиних трака –
он тад смишља чудне теме, теме...

Песник кад се успава без успаванке,
и кад се нестварном загрљају преда,
не разуме многе тајанствене поруке,
као кад обујеш на голо тесне опанке,
тако створена слика је мутна и бледа,
док на трње јуришају речи голоруке –
он тад осећа све нити танане, танке...


*  *  *
(Д. П, 24-25. мај 2017, Земун ...а падала је поподневна јака киша...)
**Фото: (1) „Поруке облака, ових дана“... (2) „Капучино за песника“...















ПОСЛЕ*НЕСТАНКА
После нестанка је после, после је увек – после.
Некад није касно ни после, осим кад је посве...
Увек постоји нешто пре, а нешто јесте и после.
Игре речима, и у песми, лепо мисли – запосле.

недеља, 14. мај 2017.

ЛИСТ КРУТО ЖУТ




















Иако је већ увелико завладало овогодишње пролеће, у природи још
може да се нађе понеки „сачуван“ сув лист који је претекао од прошле
јесени. Отпао је из неке од високих збијених шумских крошњи и онако
браонкасто жут и крут још „тумара“ свуда по тлу. Очевидно, ветар га је
ко зна већ колико пута беспомоћног премештао, „листао“, превртао...,
по влажном трулежом прошараном тлу; од стабла до стабла. И, лист је
одолевао. Уосталом, баш као и у нашим животима: некога и поветарац
може олако да „поломи“, а некоме ни више јачих ветрова не могу
ништа. Испада, да је и сваки отпали лист прича за себе. А, да ли то само
зависи од јачине ветра или од чврстине листа...?! Није ми намера да
блогујем у стилу: „ветрови против листова“ или „листови у вихору“...
Нити о новим тек озеленелим листовима у најави, на управо олисталим
гранама крошњи. Већ, бавим се, једноставно, шетњама разноликим
шумским стазама – земљаним, асфалтним, бетонским, поплочаним...;
свеједно – уз једва приметне и неодређено поређане (као) „препреке“
за „споплитање“ мноштва наших неповезаних мисли. Многи не би ни
примећивали те небројене препреке, које се појављују пред стопалима,
али овом вашем искусном блогеру и његовој „блог лупи“ не промичу тек
тако ни најситнији многобројни детаљи; овог пута у опуштајућем ходу
природом, непосредним гледањем у земљу, до свега неколико корака
испред. Корисно је шетати овако опуштено, поготово у природи. Јер,
обичне неповезане мисли које спонтано надолазе одагнавају све оне
наметнуте од наше стресне свакодневице. И, не само те и такве мисли,
већ и фронцле од разних, најчешће, кошмарних снова који се по сав дан
мотају по нашим мислима, а најчешће им не знамо значења. Асоцирају
нас упорно и досадно на неке појмове о којима сумњам да бисмо тек
тако о њима „мозгали“, да нам их није као старом лопатом подмукло
сервирала нека тајанствена свера наше непредвидиве подсвести.
На пример, кад почне да се тиска у ионако тесним мислима тешко
докучива сликовита величина, попут зграда што на обали велике реке
стоје, и притискају нам тело, а на њиховим донекле тек досегнутим
врховима угнездио се грех властољубља и не мари за проширено
одређење које перфидно намеће многе сновите примисли огромне
застрашујуће „скривене“ змије. Кажем, преплитање сна и јаве – корак
о сну, корак о јави... – и тако, шетња добија своје све веће бреме
„ничим изазвано“... Змија је права опомена, или једна у низу, да се
живи по „законима чуда“, уз „духовно-морални императив надрастања
света“ (ух, како су ово „тешке“ приповедачке или огледне фразе!).
Још кад нам се та „чуда“ проблематично нађу на путу, или током хода,
док бирамо најбољу стазу – смирености у сусрет.
Откуд баш змија вреба моје кораке и узнемирава их. Макар да се и из
ноћашњег сна појавила. Једино никад не бих желео да испред себе
угледам змију, никакву, ни безопасну, нити змијурину... Баш не! А, ни
другима је никад не бих пожелео. Имамо свест о томе да у библијској
симболици ђаво узима на себе обличје змије; змија је оличење разних
греховности, лукавости и свакога зла... Змија је скривена, као што је и
властољубље „брижљиво“ (перфидно!) прикривено. Змија је дубоко
змијски запретена, често другима невидљива... Властољубље је опасна
страст, узрочник гордоумља као врхунца зла и греха...; ослањајући се на
актуелни језички израз, сугерише свагдашњу живост подмукле страсти
чије оличење она представља. Ах, да, добро знамо и да су страсти и
врлине готово увек непосредно сучељене. У овом случају, требало би да
стремимо ка највећим врлинама: смирењу, трпљењу, добронамерности,
љубави, целомудрености..., што даље од прикривених знатижељних и
недобронамерних погледа; и очевидног злопамтила... Поменуо бих и
молитву, ону која узноси ваше срце, а ви најбоље знате – где!?


















субота, 6. мај 2017.

МОЈЕ КАД НЕМА


















ПРЕ*НЕМА
Није битно: зашто ме нема, и, где сам?
Стварно ме нешто баш нема, па нема!
Нема ништа вредног, што могу да дам.
Успавао се сваки део мене, па, дрема...


*  *  *

МЕНЕ НЕМА

Нема ме,
мене напросто нема,
нема ме већ дуго,
у мени све дрема,
(затишје себи дамо),
тишина као трема –
или је нешто друго?
Више љубави само
јаче може да покреће
(као и опојно цвеће),
када нису довољни
ни јесен ни пролеће
нити ветрови повољни.
Знам, дуго ме нема,
успавано је у мени све,
вена је свака успорена,
нешто ми није као пре.
Нема нигде мене,
мањка љубави енергија,
значајне су промене,
такво стање не прија!
Мене нема, знам,
нема ме, нема,
проводим дане сам
(наиђе и такво време)
нема ми мелема, нема!
Нема ме, довољно
нема ме ни на нету,
није ми то вољно,
слутња луња по свету.
(Дуго гледам маслачак,
између је и бела рада,
нада тек као трачак,
а киша хладна пада.)
Нема ме, то дуго траје,
до сржи ми се увлачи,
слушам и других вапаје,
шта то може да значи?
Мене нема, тако тек,
напајање јењава лагано
(љубав је погон једини),
нема томе прави лек,
како свима, тако и мени!
Нема мене... Празнина,
не јављам се било коме,
превисока је то планина
(стрми гребен до гребена),
не поверавам се свакоме.
Нема ме, то ни битно није,
љубав је веома тајновита,
неће да се самооткрије
(скала живота је скоковита),
самоћа тек приђе однекуд,
још, кад у мислима се свије.
Нема ме, нема...
Мене необично нема.
Бура се у телу спрема!
Наговештаја никаквог нема.
Не знам: колико дуго?
Нема топлине довољно.
Или је, пак, нешто друго!?


*  *  *
(Д. П, 5-6. мај 2017, Земун; кад песник у песнику нестане...)
   **Фото: (1) Фрушкогорске панораме... и (2 ) Ја, пред кишу...


















ПОСЛЕ*НЕМА
Душа песничка, уме да заћути ненадано,
само схвати да је наједном нигде – нема,
није је брига да ли је све то неоправдано,
прижељкује још љубави, и нешто спрема!