Странице

четвртак, 27. октобар 2016.

МОЈЕ О БРИСАЊУ




















ПРЕ*БРИСАЊА
Да ли „време брише све“, или се само тако каже?
Да ли нас од „суда времена“, ништа не одлаже?
Да ли стварност се скрива у протеклом времену?
Да ли и под крилима сећања све успомене вену?



*  * *

ВРЕМЕ БРИШЕ СВЕ

Време брише свако ћутање,
Време брише све.
Време брише неспоразуме.
Време брише неразумевање.
Време брише кад неко не уме.
Време брише свако немењање.

Време брише сваку прошлост.
Време брише све.
Време брише и што јесте и није.
Време одагнава и разну лошост.
Време уме и да милује и бије.
Време кад не брише, оно крије.

Време брише мање ил' више.
Време брише све.
Време и нас полако брише.
Време се ником не умиљава.
Време се стално помало њише.
Време је будно, оно не спава.

Време нам често изгледа чудно.
Време брише све.
Време нас чува и од заборава.
Време не исправља накнадно.
Време брише све што заварава.
Време једино зна где је дно.

Време је као духовна меморија.
Време брише све.
Време тачно зна како је било пре.
Време добро зна која је прича твоја.
Време прећуткује: ко живи а ко мре.
Време казује кад је нешто без броја.

Време тече као широка река.
Време брише све.
Време само плови, и протиче...
Време никог не чека.
Време је ушће које одмиче.
Време има за све лека.

Време само љубав не брише!
Ипак, време не брише све!
Време покушава љубав да сачува.
Време може само уз љубав да дише.
Време увек љубав облачи и обува.
Време најлепше о љубави пише.



*  *  *
(Д. П, 23. септембар 2016, Земун  ~ Време је дуго и споро брисање, скоро свега...)
     ** Фотке: Ваш блог песник, седамдесет и неке...; и један данашњи "лајк"...




















ПОСЛЕ*БРИСАЊА
Није баш да време може све да избрише.
Остаје оно што се напише и фотографише.
Кажу људи тек онако да „време све брише“.
Мада, изгледа да на брисање много мирише.


субота, 22. октобар 2016.

РАЗГОВОР ДВЕ СТОЛИЦЕ


Река Сава те успављује својим љуљушкањем, док седиш у хладовини на отвореној тераси једног од њених привлачних сплавова. Препознатљив мирис реке Дунава доноси ти из правца ушћа ветар Кошава чије су снага и хладноћа већ увелико у свакодневном осетном нарастању. Замислиш се на часак удобно заваљен у столици и многе снене мисли, иако подневне, одмах би да те милују и грле.

Последње чега се још отворених очију сећаш јесте поглед на „празан“ суседни сто како невидљивим нитима успева да поред себе задржи столице које су му додељене. Још само да поменем да је све ово само сећање на последње касносептембарске опуштајуће тренутке проведене на том савском сплаву, уз укусан топао напитак од кафе, са шлагом.

Ових октобарских дана већ је толико захладнело да је могуће седети на тераси сплава једино ако је чврсто ушушкан посебним провидним најлонима уз благо догревање, али и то има своју чаробну лепоту. Контакт са реком је увек јединствен и пожељан. А, топао капучино са шлагом кошта свега око три стотине динара. Поглед на Калемегдан се не наплаћује... Чаробно! Некако ванвремено. Дремам или прислушкујем, није важно. Псссст...!

недеља, 16. октобар 2016.

ГОВОРЕЊЕ ТЕЖЕ..ТЕЖЕ


Кад ЧИТАЊЕ НИЈЕ ЛАКО и кад је ПИСАЊЕ СВЕ ТЕЖЕ, онда је слично и с говорењем – теже и теже... Препознали сте, вероватно, или сте се сетили наведених наслова који се односе на претходне блог текстове у овом блогу – о читању и писању. Сада, још само мало да то повежемо, па да комплетирамо ту кратку причу. За разлику од претходна два прилога, нећемо наводити примере, биће без придиковања.

Пре него што почнемо масовно да „њачемо“, „грокћемо“, „(на)ричемо“, „арлаучемо“, „цијучемо“, „брбоћемо“, „завијамо“, „хукћемо“, „запева..ва..ва..ва..мо“, „аАаАаа..учемо“, „пиштимо“, „поштапамо“, „клепећемо“, „тандрчемо“... као она бића којима није ни била дата моћ говора (бар тако изгледа!), или као праисторијски човек који још није (про)говорио..., хајде да се већ сада забринемо о томе шта ће нас снаћи ако изгубимо величанствен дар, подарен само човеку – дар говорења.

понедељак, 10. октобар 2016.

ПИСАЊЕ СВЕ ТЕЖЕ


Да би се писано обратио јавности или било коме, пре свега, требало би да будеш – писмен. Требало би да бар толико знаш, да се тад не обраћаш „писмено“, већ писано, а, наравно, писменост се подразумева... Такође, требало би да си већ савладао разлику између појмова: напис и натпис! Јер, напис (без „Т“) је све што је написано, осим онога што пише изнад врата, изнад локала, изнад фирме, изнад ресторана..., а представља назив локала, фирме, ресторана..., без обзира да ли су слова исписана на зиду, на дрвеној или металној табли, у виду светлеће рекламе, налепљени слово по слово...

Напис јесте и текст-порука исписана на вашој мајици, капи, спортској торби, лопти, рекету, вратима или крову или поклопцу мотора на аутомобилу... Никако то нису наТписи, већ написи! Написи су и сви наслови и поднаслови на првим страницама дневне штампе и часописа. А, натпис је оно што често пише у горњем делу киоска, где купујете штампу и све неопходне ситнице, а односи се на назив киоска, на пример: ШТАМПА, ДУВАН, МОЈ КИОСК, КОРНЕР...

Није ме много брига ако се сад већ неко нервира што ја овако потанко, па и надугачко, придикујем о: „писменом обраћању“ (има и неписменог) или „писаном обраћању у писаним медијима“ (јер има и других врста медија – електронских, на пример); или о „натпису“ (кад знамо да се уствари мисли на напис) или уобичајено о „напису“ (а погрешно се каже наТпис)... Боље да се тај „неко“ мало запита и примети свој језички немар!?

уторак, 4. октобар 2016.

ШАРЕНА НЕОРУЖАНА АГРЕСИЈА


Јесење боје природе најчешће су жуте. Природа помало жути већ и крајем лета. Биле би лепе и занимљиве и фотографије у оквиру овог фото записа. Видећете зашто су оне ипак само занимљиве. Негативно занимљиве, јер казују о шареним штеточинама у природи. Пожалила се на њих једна брижљиво негована смоква, с мноштвом грана и крупних листова, изникла у подножју Фрушке горе. „Под лупом“ и то постаје битна тема за садржај блога.

Током последњих неколико година, зелено лишће винограда, стабала воћки, и све већег броја и врста биљних изданака природе, све теже успева да сакрије мале жуте, и не само жуте, (као) бубамаре – штеточине. Најразличитијих су боја и комбинација шара од јарких боја. Не бих да их описујем, јер фотографисао сам их, погледајте пажљиво фотке. Представљају праву опасну – „неоружану шарену агресију“ на земљу Србију!

Само прелећу са воћа на воће, редоследом како које воће доспева. Када обрсте грожђе, на пример, одмах прелете на смокву или шљиву или јабуку или купину или... Размножавају се великом брзином, и толико их буде да је уочљиво њихово (пре)отимање  око укуснијих плодова. Много су гори од људи, или бар тако изгледају.