Странице

понедељак, 26. октобар 2015.

МОЈЕ ОД НЕМИСЛИЦА




















ПРЕ*КАД
Ухвати те тако – немислица,
као да неко други записује,
није ни мило ни немилица,
на секунду те само затрује!


*  *  *

ДОЛАЗИМ...

Кад би знали
из какве мисли долазим
замислили би се...

Кад би знали
из какве ноћи долазим
уплашили би се...

Кад би знали
из какве позиције долазим
еутаназирали би се...

Кад би знали
из какве немисли долазим
од немислећих удаљили би се...

Кад би спознали
из какве сте осамљености
приближили би се.


*
(Д. П, окопоноћне поетске немислице,
9-10. октобар 2015, Земун)
*  *  *
Ваш песник, на крову своје куће, испред оџака
урађеног "својим рукама", као својеврстан личан потпис...
(фотка: ових јесењих дана '15)


















ПОСЛЕ*КАД
А после је као и пре,
надошло и прошло,
умири се баш све,
стиховима отишло.


уторак, 20. октобар 2015.

БОЈАТИ ИЛИ ВОЛЕТИ


Сигурнији је бити онај кога се боје него онај кога се воли.“рекао је Николо Макијавели (1469-1527), политички философ ренесансе, на прелазу између 15. и 16. века, у Фиренци. Али, зар вам се не чини да и данас постоје основи да се, и те како, та његова мисао помиње; и не само помиње, већ да се „смрзнеш“ кад год покушаш да је ставиш у контекст наше данашње свакодневице. Било да се односи на науку, струку, културу, уметност, политику, генијалност..., или на успех, младост, развој, креацију, памет, елоквенцију, писменост, таленат, инвентивност, интелигенцију...

Николо Макијавели
Подсетимо се само: Макијавели је познат и као аутор реченице: „Циљ оправдава сва средства“, мада се она тако формулисана не налази ни у једном његовом делу. Он је сматрао да свако, па тако и владар има једну количину моћи, а циљ јесте да се та моћ што је мугуће више увећа. При томе владар мора бити изван обичајних моралних кочница, што значи да хришћански морал и политика немају и не могу имати никаквих додирних тачака. Све што увећава моћ и власт јесте исправно примењивати... Нажалост, лако је препознатљиво – фраза за сва времена!

среда, 14. октобар 2015.

МОЈЕ У ТРЕНУ



















ПРЕ*РЕЧИ
Седиш, и нападне те бујица речи.
Записујеш, и осветли те поезија.
Ходаш, и песма ти већ у мислима.
Чудно, необично, само у тренутку.



* * *

ПОРАЂАМ РЕЧИ

Порађам речи
не знам
шта ће се из њих родити.

Ређам речи
не знам
докле се могу ређати.

Пишем речи
не знам
колико ћу их исписати.

Цртам речима
не знам
колики ће цртеж бити.

Бирам речи
не знам
колико их вреди бирати.

Римујем речи
не знам
докле ће риме трајати.

Лете речи
не знам
колико дуго могу летети.

Читам речи
не знам
колико их својим могу сматрати.

Сабирам речи
не знам
када ће им низ престати!


*
(Д. П, као у трену кад укључиш светло;
Земун, 9. октобар 2015)
*  *  *















ПОСЛЕ*РЕЧИ
Кад немају речи више куд,
долете баш у наручје мени,
дато ми је да их видим свуд,
поезија је ту, да – оплемени.


четвртак, 8. октобар 2015.

ПОЗНАНСТВО НА ВОДИ


(Или: ријалитији и ријалитомани)

Берем грожђе и размишљам. Може да се лепо размишља и док береш грожђе. Подно Фрушке горе, на нашем плацу, у нашем малом винограду. Лепе гроздове одлажем пажљиво у гајбу да их понесем остатку фамилије да се засладе, а оне начете или „прошаране“ одлажем у пластичну канту предвиђену за муљање и сакупљање у буренце. Не журим: два дана, два дана... Сунчано, па мало облачно, па ретке капи кише, а онда опет гране сунце..., и тако наизменично. Погледам лице у огледалу – поново помало преплануло. А октобар се таман закотрљао, четврти пети дан.

Једино не размишљам кад одлучим да паузирам, седнем и „прекрстим ноге“. Седнем у столицу с наслоном, протегнем се колико сам дугачак, подметнем јастученце под леђа, и седим тако петнаестак минута, док не почне наслон да ме жуља. Гледам облачке како шарају небо и процењујем кад ће поново да грану сунчеви зраци. Још да није досадних мува, оса, зоља, мрава, мушица... Трудим се да на њих не обраћам превише пажње, али има их, па ко велим. Тек кад спустим поглед на канте пуне пуцевља придигнем се и кренем међ' алеје винограда да их поново напуним.

петак, 2. октобар 2015.

КУМОВА МЕШАЛИЦА „НОВА“


Знам да мој кум Зоки не би правио питање од тога, али ја сам баш уживао док сам чистио, шмирглао, куцкао наслаге, отклањао рђу, одмашћивао замашћене делове, наносио основну заштитну фарбу, офарбао завршном жутом окер бојом; баш као кад је била нова... Реч је о мешалици за бетон која се налазила код мене, у мојој кући, на позајмицу, како пре десетак година, кад ми ју је давао да се послужим, кум рече: „Све док ти буде требало, носи је куме!“. Обојица смо тад мислили да ће то краће потрајати, али потрајало је. Јер кућа се дуго и полако подизала, реновирала, адаптирала, бетонирала, малтерисала... Знам, да много тога нема везе; јер било је – куму од кума.

Сада, кад сам завршио све послове који су се односили на мешалицу и дошло време да је лепо вратим куму – исправну, уследио је детаљан преглед: заменио сам зупчаник, каиш, ручку... Довео је у потпуно исправно стање; али најмање што сам могао да урадим „нематеријално“ јесте да му је вратим чисту и офарбану, како и доликује када је о односима с кумом реч. Да је офарбам, сам сам тако желео, као додатни знак нормалне захвалности – куму Зокију, и као израз неизмерног поштовања.