Странице

четвртак, 23. новембар 2017.

МОЈЕ ОД ИСКРИ



















ПРЕ*ИСКРЕ
Довољно је да песника само малко такнеш,
и он експлодира снагом вулкана необичног,
заискре тад речи док само треном трепнеш,
нема на свету за поређење осећања сличног.



*  *  *

ПОЕЗИЈА ЈЕ ЖЕНА

Не мења се мојим песничким ерама
поетски плам што искрио је у мени,
поезију записујем дугим годинама,
а, највише стихова испевах – жени.

Нелако је неукротиво стално кротити,
како увек спутати осећања док навиру,
тешко је сам са својим мислима лутати,
бити хладне главе, у љубавном немиру.

Не можеш строфе писати него полако,
Дучић је, пре века, скоро све већ рекао,
и данас можемо говорити слично тако,
а овај миленијум, као да је мене чекао.

Не сматрам да ће мене свако разумети,
најпре свако треба самог себе да спута,
тешко је осећања у тренутку променити,
јака реч уме да нас озари али и прогута.

Нећу престати да риме посвећујем жени,
јер жена је – живот, одувек била и остала,
мада су понекад стихови крхки стаклени,
без жене у песмама и поезија би нестала.



*  *  *
(Д. П, 15. новембар 2017, Земун... Жена је саткана од искри.)
  **фото: (1) Јесен у свакој пори природе... и (2) ваш песник.



















ПОСЛЕ*ИСКРЕ
Сумираш сав живот, и до збира јасног дођеш,
и у поезији је исто тако, само речи као увојци,
разна искуства доживљаје и промене прођеш,
а прву песму увек напишеш – вољеној девојци.