Странице

петак, 26. фебруар 2016.

НИКО НИКОГ НЕ..СЛУША


Могло је ово у наслову да се напише и мало другачије – „нико никог не..*...“ – али важније је остати фин него испољавати ситне „бруталности“ (читај: отрцане фразе и псовке), кад се и овако довољно разумемо као што би и „онако“. Увек би требало да у комуникацији примењујемо „снагу аргумената“ пре него „снагу гласа“ (читај: галама и псовке).

Ако је неко, прочитавши наслов, већ помислио на могућ „сочан“ садржај овог блог текста, зачињено разним „пикантеријама“ из наше шире свакодневи..це, не, нећу негирати, али само подсећам да ћемо ипак бити фини. На пример, важније је рећи правилно: свакодневица, него рећи или написати „свакодневНица“ (правилно је без „н“). Стварно, откуд људи навалили да у реч „свакодневица“ умећу слово „н“, па добију „свакодневница“, што нема ама баш никакве везе са намераваним значењем. То убачено „н“ одмах мења и значење појма, мења и акценат, деконцентрише, иритира, доводи у сумњу општу писменост онога ко изговара са „н“...

недеља, 21. фебруар 2016.

ТОЛИКО ДОБАР БЛОГЕР


Блогер треба да буде толико добар да га блог читаоци памте бар мало дуже од појављивања сваког његовог следећег блог текста. Наравно, ако су га иоле с мало пажње прочитали. Није лоше ни када наслов блог текста одјекује или одзвања у мислима блог читаоца још неко неодређено време. А да не помињемо колико је (или: како је) пожељно да садржај прочитаног „позива“ читаоца на промишљање о истој или сличној теми...

Препоручљиво је, често многи кажу, да блогер „пажљиво“ треба да одабира циљну групу којој се обраћа, па самим тим и одређен(иј)у тему која би својим „усмерени(ји)м“ садржајем привлачила одређен(ији) део „читалачке“ блог публике. Ја сам се одмах определио за „лупу“ (тачније: ОсвемуПодЛупом), а то би у најкраћем могло да се „преведе“: необичне теме, оне о којима се ретко пише или бар скоро нико не пише. Јер, остварио сам скоро све своје „писанијске“ амбиције, па „пишем за своју душу“ и за оне који то препознају, а не да гледају само „кога би то могло да занима“.

понедељак, 15. фебруар 2016.

МОЈЕ ПИТАЊЕ СВИМА





















ПРЕ*СВИХ
Није „моје питање свима“ – песма ова.
Није „питање свих питања“ ни – наслов.
Није „питање над питањима“ идеја нова.
Већ, мисао која ставља нас под исти кров!


*  *  *

КАКВИ СМО?

Какви смо то ми?
Какав сам то ја?
Каква си то ти?
Уопште, какви смо то сви?

Песник увек може да пита.
Песник се питања не либи.
Песник кад пита не скита.
Песник се никад не глиби.

Песник и питањима грли.
Песник и питањима љуби.
Песник и питањима хрли.
Песник се никада не губи.

Песник се лако не предаје.
Песник се олако не мири.
Песник за одговор не хаје.
Песник из стихова не вири.

Песника треба да читаш.
Песнику треба да пишеш.
Песника треба да питаш.
Песником треба да дишеш.

Такви смо ти ми!
Такав сам ти ја!
Таква си то ти!
Зар, такви смо ми сви?!


*  *  *
(Д. П, 15. фебруар 2016, Земун  ~  Уз овакве
песме тешко је дати примерено појашњење!)




















ПОСЛЕ*СВИХ
Тема о песницима је непресушна вековима.
Уме песник да говори и јасно и тајанствено.
На крају песник увек буде јасан скоро свима.
Певао он скривено, нескривено, ванвремено...


понедељак, 08. фебруар 2016.

ЧЕКАЈУЋИ РАЗУМАН ВЕТАР


Овог последњенедељног јутра, на једној земунској пијаци, не на оној великој у центру града... Мој уобичајен задатак јесте само да возим, чекам, слушам радио, (п)осматрам... Док кибим на све стране из аутомобила паркираног на „незгодном“ месту, али тако да је тик уз пијацу и да никоме не смета, осим припадницима Комуналне полиције који чим прођу одмах фотографишу и после неколико дана пошаљу написмено казну на кућну адресу.

И док тако у месту чекам, слушам на „другом програму“ радијску емисију  „Чекајући ветар“. Истичући да је тачно тридесет и две године од како та емисија непрекидно успешно траје, водитељка разложно наводи саговорнике, који се укључују „уживо“ у програм, на разговор о теми – екологије. Међу телефонским саговорницима има и оних који емисију прате од самог њеног почетка или деценијама или годинама... Углавном се јављају саговорнице, пораниле госпође у недељу, и иако све некуд журе, радо су издвојиле неколико минута да се огласе у њиховом одабраном контакт програму. Лепо причају, нема шта; примедбују аргументовано. Врло добро су обавештене о свим еколошким проблемима. И не само обавештене, већ и предузимљиве. Толико тога корисног се могло чути да би за моју „лупу“ (читај: ОсвемуПодЛупом) било посла и посла... Заиста! А шта рећи за господу, осим да су лењи или недовољно заинтересовани. Неоправдано! Нигде их нема.

среда, 03. фебруар 2016.

МОЈЕ О САМОЋИ





















ПРЕ*ВРЕМЕ
Помислим на многе особе ми блиске,
и људске судбине животом исписане,
чујем у њима и тужне и снажне вриске,
– посвећујем им ове стихове испеване.


*  *  *

ШАПАТ ВРЕМЕНА

Време кад учини своје,
кад останеш сам скоро,
кад вас више није двоје,
дани сви пролазе споро.
Нису само ноћи бесане,
утваре незнане промичу,
никако зора да ти осване,
казаљке се споро помичу.

Кад другујеш с временом,
мисли тада теку успорено,
не зовеш ствари именом,
око је у даљину уперено.
Хтео би путем будућности,
ноге би стазама краћеним,
коче их терети прошлости,
куд са душама напаћеним.

Време кад дође по своје,
све ти је мање познатих,
однесе оно што је твоје,
осим грехова признатих.
Више те обавија неверица,
леђа товарена бременом,
уоколо густа измаглица,
ватру палиш кременом.

Време кад постане ти друг,
мислиш и на небеске њиве,
тражиш негде посебан плуг,
да их преореш у боје сиве.
Затвараш већ животни круг,
уоквирен лепим сећањима,
желиш да свима вратиш дуг,
сам си са својим успоменама.

Време кад тихо ти шапне,
ослушкујеш тајновит глас,
и кад нема ко да ти махне,
час јесте да потражиш спас.
Ослонац на штап старачки,
уз тебе још само пас веран,
сви савети као петпарачки,
а поглед ти – благ и смеран.



(Д. П.  ~  23-25. јануар 2016, Земун...   ~ Два часа после
зимске поноћи, уз размишљање о нечијој усамљености.)
*  *  *

*(ФОТО: Другар Никола Остојић, са штапом; причао
ми је о својој усамљености... Довољно за ову песму.)




















ПОСЛЕ*ВРЕМЕ
Кад почну да издају ноге,
рука се сама маши штапа,
нису ти мисли тад строге,
осећаш: ближњи те потапа!