Сањао сам да сам блогер. Леп
дугоочекиван мио сан... Сањам како ме сви грле, неко млако, неко снажно, неко „да
поплавим око врата“, неко братски, неко тек да ме потапше по рамену, неко са
задршком, неко само „ради реда“, неко „не уме да пусти“... Не марим, прија ми
сваки загрљај; загрљај је загрљај... Свако грли „на свој начин“. Мисао ми: „Грррлимо се љуууди!“...
Пораним, попијем топлу „два у један“, одем на морску плажу. Сад обрнутим
редоследом: увек бих прво прошетао песком уз море, па пливао, а овог јутра ми
се најпре иде у воду. Вода топлија само на површини, уђем лако до струка, али
чим спустим руке мало ниже – „откида“, свака длачица однекуд покупи мехурић
који као минерална вода, шуми, рези, слично као „ујед задовољства“... Но, ипак,
журим да се цео потопим, јер вода је не само чиста, а дно наборано минијатурним
пешчаним „динама“, а осећај некако „меден“, док одсјај косих јутарњих сунчевих
зрака светлуца по површини тек „пробуђеног“ мора. Месец мај је на измаку, јун
ће бити топлији. И биће више купача.