Странице

четвртак, 28. јануар 2016.

ДВЕ СТОТИНЕ НАСЛОВА


Прво што помислих, поводом двестотинитог наслова на блогу који се назива мојим, јесте да блогопишем углавном о ономе што нико други не пише, а што навире испод моје „лупе“ – о свему под лупом – и да му бар то није мана! Притом, не негирам да има и мана. Но, нећу помињати ни оно што „није мана“ нити оно што „мана јесте“, јер јубилеју не треба у зубе много гледати. А јубилеј бих искористио само као повод да још нешто корисно и „употребљиво“ напишем, и да се одржи леп манир: близак контакт са мојим блог читаоцима.

„Две стотине наслова“ на блогу, више је као оријентир, да се подсетимо колико много се блогодружимо, а то лепо дружење траје две и по године. Практикујем да повремено „провучем“ неки од тих статистичких података, чисто реда величина ради. Некоме можда то подсећање помало и смета, али међу читаоцима има више оних које и такви подаци занимају. (Тако ми се бар чини!) Наравно, ако је одмерено и ако блогер не претерује, јер онда то опасно може да се сматра самохвалисањем, што ми никада није био циљ. (Не и не...!) Не треба заборавити да је овај блог лично мој, да сам и блогописац, и блоголектор, и блогоуредник, и блогоилустратор, и блогоменаџер... – сам себи, и сам свој!

петак, 22. јануар 2016.

МОЈЕ МАЛО НАГЛЕ






















ПРЕ*НАГЛО
Сви смо некад – нагли и пренагли,
и не вреди нам после да се кајемо
како смо све у животу боље могли;
мада, свакако – трајемо и трајемо...



*  *  *


НАГЛО ЈЕ НАГЛО

Кад се нагло умириш,
и као кад нигде те нема,
кад нестанеш међ' мислима,
и као да престанеш да живиш,
постојиш само у мојим венама,
и капиларе ми скупљаш и шириш.

Кад те нагло нестане,
и као кад мало те има, па нема,
кад одеш некуд белим стазама,
као док веје, и снег док не стане,
постојиш само у нежним пахуљама,
и видик ми сужаваш, на све стране.

Кад ми нагло измакнеш,
и као кад си ту, ал' ипак те нема,
кад урониш некуд дубоко ненадано,
као кад понекад се нешто изрекнеш,
постојиш само тамо где је негледано,
и скривена будеш, док јутром осванеш.

Кад се нагло ућутиш,
и као кад сигнала од тебе нема,
кад занемиш и мир тобом овлада,
као кад неке поруке мени упутиш,
постојиш само као нетакнута балада,
и не умеш да се у моје риме спустиш.

Кад се нагло наљутиш,
и као кад разлога за то нема,
кад обаспеш ме речима чудним,
као кад хладне облачке нам слутиш,
постојиш само у мојим мислима будним,
и не знаш колико нам песме нове гушиш.


*  *  *
(Д. П,  ~ 5. јануар 2016, Земун, тачно кад осетим и знам,
да се од мене очекује – нова песма! Фотка: Кровови Земуна)






















ПОСЛЕ*НАГЛО
После, шта нам вреди, кад – хладно је.
Нагло кад дође, много споро пролази.
Опор укус у устима, и веома – гадно је.
Ослушкујеш: где је разум; не долази?!


петак, 15. јануар 2016.

МОЈЕ КАД БИРАШ























ПРЕ*ИЗБОРА
Час нашег рођења и природног свега,
не можемо да бирамо вољом нашом,
свет би изгледао, као без кише и снега,
наздрављали бисмо као празном чашом.



*  *  *

ДА МОЖЕШ ДА БИРАШ

Да можеш да бираш:
рођендан – у зиму или лето,
у јесен или пролеће,
немамо ми годишње доба пето,
али зато увек имамо цвеће.

Да можеш да бираш:
време – прошло или будуће,
епохе: романтизма или реализма,
немамо ми много лепше треће,
али зато имамо што зове се харизма.

Да можеш да бираш:
осећања – срећа или туга,
живот уз друга, или самоћа,
немамо ми сновиђења тако дуга,
али зато имамо на воћкама воћа.

Да можеш да бираш:
потомство – кћерку или сина,
унучад: унуку или унука,
немамо ми тај поглед са висина,
али зато имамо прегршт порука.

Да можеш да бираш:
љубав – кратку или трајну,
снажну или никад доречену,
немамо ми времена за такву тајну,
али зато имамо: на љубав успомену.


*  *  *
(Д. П,  ~ 4. јануар 2016, Земун, једно
циче хладно јануарско предвечерје)





















ПОСЛЕ*ИЗБОРА
Не бираш ти љубав, већ она тебе бира,
срећу и патњу доживљавају одабрани,
осећања се буде само кад те срце дира,
зар су важни: деценије, године и дани...

недеља, 10. јануар 2016.

„САМО...“ ДО УСПЕХА



Мислећи човек (читај: блогер - па, и овај на фотки!) чим налети на неку реч или реченицу или знамениту мисао одмах почне да роји сопствене мисли и добије идеју за тему. Питате се већ, верујем, шта је сад наумио ваш блогер, чим овако директно, без пардона, „упада“ у текст чији се садржај ама баш ни мало не назире. Наравно, није лако назрети шта се „мота“ у глави вашег блогера који вас је навикао да увек буде непредвидив – како год?! Зато је веома важно да се добро наоружате стрпљењем, и наставите да „освајате“ ред по ред овог текста, а садржај ће вам убрзо, и то сте већ навикли, „казати се сам“; ево, само што није!

Прошли пут, пре неколико дана, бавили смо се појмовима који завршавају суфиксом „-изам“ – под насловом: ТЕРОР(-изам) ЛОШ ИЗАМ – и баш је текст о томе многима „сео као кец на десетку“, јер им је само још то фалило (у животу) ових хладних јануарских празничних дана. (Блогописање о тероризму!) Могао бих се кладити и да сам сада рекао да је многима то село као „кец на једанаестицу“ да би и то прошло, јер има их који се још трезне од „најлуђе ноћи“ и понављања дочека. Али, нисам ја такав; мислим, не желим да се поигравам с вашим поверењем и поштовањем. Не..не..не...! Имам довољно самопоштовања!

понедељак, 4. јануар 2016.

ТЕРОР(-изам) ЛОШ ИЗАМ



Како год да започнем овај блог текст, а управо то чиним, намера ми је да будем непосредан, директан, спонтан, поучан, оводанашњи... Очекујем да и ову новообјављену фотографију с мојим ликом, начињену за време моје дипломатске службе при нашој амбасади у Атини, осамдесет и неке, нећете протумачити као пуко хвалисање, већ само као малу допуну у прилог моје биографије, за оне којима је и то важно. Мени је тада дипломатска мисија била веома значајна, служио сам својој отаџбини, а данас сећања на те лепе и занимљиве дане чине ме поноснијим и остваренијим човеком.

Примећујете на фотографији: у рукама ми је часопис светског имена, а на насловној страни крупним словима исписана је реч: терор... Хоћу рећи, када данас говоримо о терору и тероризму, није то ништа посебно ново. Увек је то био појам који означава – страх и ужас. И пре Француске револуције реч терор се провлачила као насилно средство владања. На пример, и године 1793, француски револуционари су под вођством Робеспијера прозвали терор као државно средство моћи и на темељу тога „владавину терора“ идеолошки оправдали. Ако некога више занима, наћи ће о терору и суровом трагу који је за собом остављао опширније у разним енциклопедијама.