МОЈЕ МАЛО НАГЛЕ

ПРЕ*НАГЛО

Сви смо некад – нагли и пренагли,

и не вреди нам после да се кајемо

како смо све у животу боље могли;

мада, свакако – трајемо и трајемо...

*  *  *

НАГЛО ЈЕ НАГЛО

Кад се нагло умириш,

и као кад нигде те нема,

кад нестанеш међ' мислима,

и као да престанеш да живиш,

постојиш само у мојим венама,

и капиларе ми скупљаш и шириш.

Кад те нагло нестане,

и као кад мало те има, па нема,

кад одеш некуд белим стазама,

као док веје, и снег док не стане,

постојиш само у нежним пахуљама,

и видик ми сужаваш, на све стране.

Кад ми нагло измакнеш,

и као кад си ту, ал' ипак те нема,

кад урониш некуд дубоко ненадано,

као кад понекад се нешто изрекнеш,

постојиш само тамо где је негледано,

и скривена будеш, док јутром осванеш.

Кад се нагло ућутиш,

и као кад сигнала од тебе нема,

кад занемиш и мир тобом овлада,

као кад неке поруке мени упутиш,

постојиш само као нетакнута балада,

и не умеш да се у моје риме спустиш.

Кад се нагло наљутиш,

и као кад разлога за то нема,

кад обаспеш ме речима чудним,

као кад хладне облачке нам слутиш,

постојиш само у мојим мислима будним,

и не знаш колико нам песме нове гушиш.

*  *  *

(Д. П,  ~ 5. јануар 2016, Земун, тачно кад осетим и знам,

да се од мене очекује – нова песма! Фотка: Кровови Земуна)

ПОСЛЕ*НАГЛО

После, шта нам вреди, кад – хладно је.

Нагло кад дође, много споро пролази.

Опор укус у устима, и веома – гадно је.

Ослушкујеш: где је разум; не долази?!