Странице

недеља, 18. јун 2017.

МОЈЕ О ЛАГАНОМ

















ПРЕ*ПЕСМЕ
Пробајте да напишете песму, слободно.
Поиграјте се римовањем бираних речи.
Сместите своје мисли у стихове удобно.
Немојте да вас ваша неодлучност спречи.


*  *  *
ПЕСМА ЈЕ ЛАГАНА...

Није потребно
објашњавати – песму;
као ни виц.
Јер, песма је песма;
а, виц је виц.
Или – није!?
(Толико о вицу, тек.)
Певајмо сад о песми,
о песми лаганој...
И, мало о песнику.
Ко буде разумео, схватиће.
А, ко не буде разумео,
нека прочита више пута.
Песнику је дат
дар слагања речи.
И лепота, и необичност
разноврсности израза.
Да кад год пожели
пређе на риме,
кад душу нам
намерава да лечи.
Не може тад нико
да га у томе спречи.
Не може песник
да испева песму
баш сваког дана.
Нити може баш
сваку такнуту душу
да потпуно излечи.
Песма бар једанпут
прочитана, више је лек
у тело трајно утиснута,
налази сама свој пут.
Песма је једноставна
и веома сложена,
у исто време,
она је често и лагана.
Увек је другачија,
и разне су јој теме.
Осећањима је
обложена вишеслојно,
често недоречена.
Када бих сада
почео да ређам
само појмове неме,
наставили бисте
с речима небројно,
јер сви имате својих
одабраних речи листе,
за наставак ове песме,
сасвим довољно.
Пробајте, напишите је
лагано и слободно,
јер, песма је песма,
и није потребно –
објашњавати је;
верујте да она јесте,
не реците да она није.


*  *  *
(Д. П, 17-18. јун 2017, Земун; песма једноставна, лагана...)
   **Фото: (1) Плаветнило небеских облака... и (2) рођендански селфи...
















ПОСЛЕ*ПЕСМЕ
Написали сте ипак своју необичну песму.
Песма је песма, не треба је објашњавати.
Имате и ви сад своју малу песничку чесму.
Свако речи може – одузимати и додавати.


недеља, 11. јун 2017.

МОЈЕ ОД РАЗУМА

















ПРЕ*РАЗУМА
Разум и срце често доносе патњу.
Срце и разум некад и душу муте.
Чак могу да идилу творе у слутњу.
Кад би бар мало могли – да ћуте!



*  *  *

ШАПАТ РАЗУМА

Кад разум грли срце чврсто
а другом руком га милује,
прст му на усне прислони,
све се наједанпут смирује,
погледи као у грање густо
раме уз раме се ослони –
оно тад само слуша и ћути,
шапат разума и срце мути!

Кад речи разума тихо говоре
срце би да разум додирује,
а очи поскакују доле и горе,
срце не успева да смирује
захуктале дамаре животне,
ненормално све постаје –
погледаш тупо ноћи у очи,
кажеш јој: ниси нормална!

Кад разум више не помаже,
и срце равнодушно постане,
губи се свака нит и јасноћа,
тешко се праве речи траже,
обзир једноставно нестане,
срце разуму тада одмаже –
између ноћи и љубави само
реченица: ти ниси нормална!

Кад срце има жељу велику,
и искрено је разуму објасни,
шапне му своју „малу тајну“,
и нада се да мисао не касни,
осећа да имају праву прилику,
за успомену им постојану –
сви возови да на трен застану,
и да их усмере у исту страну!


*  *  *
(Д. П, 30. април – 11. мај 2017, Земун; кад се не разумеју срце и разум...)
     **Фото: (1) Фото-акварел на Сави и (2) ваш блог песник...















ПОСЛЕ*РАЗУМА
После разума, срце може само да шета.
Не вреди тражити ни узроке ни начине.
Корист је никаква, а само настаје штета.
Лепе емоције се претварају у сплачине...

четвртак, 1. јун 2017.

РУЖАМА ДО ОБЛАКА


Руже су непоновљиве.
И мисли би да замиришу!
Руже су цветно заводљиве.
И ка облацима кад се њишу!
Руже су најразличитије обојене.
И небројеним мирисима миришу!

Зато, препустимо се ружама до облака...!
Бескрајно...

*  *  *






















































































































































































*  *  *
Ових дванаест необичних фото-записа,
негованих ружа, у нашем викенд-врту,
дванаест је сачуваних „кратких тренутака“ – за увек!