Странице

четвртак, 26. новембар 2015.

МОЈЕ ЗА ОДВИКАВАЊЕ



















ПРЕ*ОДВИКЕ
Нисам раније никад овакву песму писао,
а договор за њу, пао је уз кафу испијену,
одмах ми у трену надошла поетска мисао,
стих по стих, и добисмо ову причу увијену.
Пожелео пријатељ Јово да и он песму има,
прихватио тему: одвикавање од цигарета,
сад задовољно може да похвали се свима,
размишља о одвикавању, док седи и шета.



*  *  *


ОСТАВИЋУ ИХ, НЕБИО...

Мој пријатељ Јово,
и другар ми је прави,
о њему је песма ово,
има проблем један,
тиме и себе и нас дави,
много троши цигарете,
дими од главе до пете.
Успех би му био вредан,
да се дувана он клони,
да тај порок отклони.
Никако да дуван остави,
колутове дима испушта,
здравље му то квари,
пороку много допушта.
Доброг Јову, сви воле,
саветују и преклињу,
добро му сви желе,
причају и опомињу.
Јово све то важе,
али џаба, не помаже.
Пробала је и унука:
„немој пушити, деда!“,
сетно је деда гледа,
ал' неки ђаво му неда.
Бори се Јово, бори,
цигарете да остави,
није да га то не мори,
престане па настави,
саме га оне спопадају,
и покушаји пропадају,
па опет „Јово наново“,
припали цигарету поново.
Иду ка њему, мостом кроче,
лако му дођу и до Борче.
На савет: мани се дувана,
Јово осмехујући се само:
„још ова пакла, ево, и
од сутра нова страна“.
Питам недавно Јову:
јел то толико тешко,
само окренеш главу,
одгурнеш пикслу,
и кажеш: нема више!
А он на дим навикнут
уз нову цигарету дише
и мада зна за њену штету,
гледа је већ деценију пету,
ех, како би је одмах оставио
и бацио преко реке и одбио,
али, једноставно, не може,
чак и кад чврсто помисли:
„оставићу их, ја небио...!“
Из колута дима тад изрони
обрис паклице цигарета,
испред очију му прошета,
колико год му тад и смета,
оставио би он њу одмах,
и нестао би пушења задах.
Цигарета зове Јову, па зове,
неће па неће од њега да оде,
без дувана или без воде,
остаје дилема, нашега Јове!


*  *  *
Д. П. ~ (21. октобар 2015, Земун, испунио сам обећање пријатељу,
Јови из Борче, да ћу му спевати овакву песму, за његов рођендан)














ПОСЛЕ*ОДВИКЕ
Нећу да дужим, сада, на крају поетског блога,
само још ова четири прикладна реда стихова,
и дуван и алкохол и..., пошасти су као и дрога,
одвикнеш се, и "страница живљења" је – нова!


петак, 20. новембар 2015.

КОЛИКО МНОГО ТРЕБА


(Није ово баш директан наставак претходног блог текста – КОЛИКО МАЛО ТРЕБА – али верујем да ће оправдати назив рубрике на овом блогу: ОЧИМАиДУШОМ)

*

Веома много треба! А, колико је то - много...?!
Много много, баш баш много, треба...?! Некоме ко је „лош рођен“, учинити га – добрим! Отежава што управо ти лошњаци мисле за себе да су добри-бољи-најбољи... Општи је проблем што се тренутно (да ли само тренутно?) широм светских паралела и осталих познатих нам „белосветских линија“ неупоредиво више налази осведочено лоших људи у односу на – добре.

Очевидно! Добрих људи има на овом свету, али све их је мање! (Не)Равнотежа! Народ није џаба изрекао да рођено грбаво, довека грбаво (овог пута не мислим физички, већ ментално!)... Много треба малобројнији „светски добри“ да утроше драгоцених неопходних својих добрих људских особина како би успевали да надвладају овејану „светску олош“... (Ухх, опасно по живот!)

А, кад већ поменусмо наш мудар народ, онда не треба сметнути с ума, поређења само ради, поменимо и Хегелову тврдњу: „Храброст која се бори, боља је од слабости која траје.“, што би један од младих одважних међу нашим „малобројним добрим“ слободоумније преформулисао отприлике као могућ мото: „Чему живот, ако га проводиш у шупи?!“...

субота, 14. новембар 2015.

КОЛИКО МАЛО ТРЕБА


Мало само треба: променимо неке речи или фразе у (нашем) говорном језику (наше) свакодневице и променићемо прилично свој свет... Или: вратимо у наш вокабулар оне (и знатно и значајно боље!) речи које нам је истиснула оводанашња језичка поразна празноречица, или ненијансирајућа „речитост“, или естрадни епитети који служе превасходно за насилно и пренаглашено и иритантно улепшавање наше стварности...

Мало само треба: А, колико је то мало...?
Мало само треба: вратимо се речима које нас лакше повезују, тешње зближавају, буде емпатију, подстичу на солидарност, откривају у нама добронамерност, враћају (само)поштовање, истичу разумевање, поједностављују комуникацију, више нам отварају душу, враћају нас из зоне отуђености...

Мало само треба: промислимо о неумећу разног договарања која се односе на најобичније ствари; о немуштости прецизног одабира правих речи примерених датом тренутку; о скучености избора речи и фраза које су многима избледеле у „личном тефтеру“...

Мало само треба, да се боље разумемо „на први поглед“. Али, најчешћа препрека је или недостатак речи или недовољно добар избор како да нешто напишемо, било на парчету папира, у СМС поруци, на „четовању“, путем „месинџера“...

Мало само треба, да се смањи нарасла „инвалидност“ језика, која се препознаје у замуцкивању, понављању одређених речи („дуплим“ изговарањем) и „типичним“ поштапалицама; а углавном све проузроковано позамашном интелектуалном лењошћу...

недеља, 8. новембар 2015.

МОЈЕ ОД ДРУГИХ


(Или:  Занимљив поетски блог ОГЛЕД)



















ПРЕ*ДРУГИХ
Учимо много..шта читајући друге!
Што бивамо старији, све мање нас
испуњавају ситна задовољства која
живот нам пружа, и све јасније
схватамо где треба тражити наше
праве изворе – радости и смисла.



* * *


ПРОМИСЛИ ХЕРМАНА ХЕСЕА

Шта значи: бити вољен?
– Ништа!
А, шта значи: волети?
– Све!
*
Тако је промишљао
чувени писац Херман Хесе.
*
Способност да осећамо,
оно је што даје
вредност и лепоту
нашем постојању.
Оно што називамо – срећом,
саткано је само од емоција.
*
Шта су: новац и моћ?
Ништа!
Многи имају и једно и друго,
а ипак су насрећни.
Шта је: лепота?
Лепота (ни)је ништа, јер
и лепи мушкарци и лепе жене,
били су (и) несрећни
због и упркос – лепоте!
А здравље?
Ни здравље није све,
здрав је само онај
ко се тако осећа!
Било је болесника пуних воље
за животом, и неге до краја.
Било је и здравих који су
венули мучени страхом од патње!
*
Да, тако је, и овако, говорио Хесе:
„Срећа је увек била тамо
где је неко умео да воли
и живео за своја осећања;
ако их је неговао,
ако их није газио
и није их потискивао,
она су му доносила задовољство.
Лепота не пружа радост
ономе ко је поседује,
већ ономе ко уме да је воли
и да јој се диви.“
*
Да.., мудро је промишљао Хесе.
У ово мало редова и реченица
прожима се толико тога нашег:
вољење, осећања, постојање,
срећа, емоције, новац и моћ,
лепота, здравље и болест, патња,
задовољство, радост, дивљење...


*  *  *
(Д. П, поетски набој и издвојен одраз у време
одржавања Сајма књига; Београд, октобар '15)



ПОСЛЕ*ДРУГИХ
Вредности постоје и о(п)стају,
кад настану, онда – дуго трају,
Херман Хесе, од умних је један,
помена и подсећања – вредан!


понедељак, 2. новембар 2015.

СВЕМИРСКА БЕЈБИ КОЛИЦА


Најлакше ми је да опишем данашња дечија колица, јер можемо их видети на сваком кораку; на тротоарима, у парковима, у градском превозу, у великим тржним центрима, на излозима, у аутомобилима, у каталозима... Јер, уствари, и не треба да их описујемо; лако их можемо и замислити. И облике, и боју, и додатке... Данашња дечија колица су расклапајућа и склапајућа, вишенаменска (како год), лагана за преношење, подизање, спуштање, имају и „ножну“ кочницу (да не оду низбрдицом)... Права ововремена маштовита и примењена креација, намењива свим потребама.

Људски је сањати. И ваш блогер сања.
Нарочито кад спава. А спава мирно...
Има нас, хвала богу, који се можемо лако присетити и каква су колица била пре више од пола века. Ништа мање модерна и него у складу с ондашњим олдтајмер аутомобилима, или са маминим костимима, или очевим оделима, или кухињским креденцима, или гламурозним фотељама... Тад су колица била тако дизајнирана да су се углавном користила за шетње с бебом, штрапацирање, дневни корзо...

Била су доста гломазна, малтене као тучане купатилске каде, само са точковима. Некима су донекле служила и као креветац. Није било потребе да се колица уносе у аутобусе јер није их свуда ни било, ни у фијакере јер није било за њих простора а била су и претешка. Ретко су их уносили и у тадашње возове. У трамваје их је већ и могло уносити, али ни трамваја није било толико и свуда да би то био нарочито значајан податак, већ више као ред величина.