Странице

среда, 30. октобар 2013.

ПЉУВАЊЕ У КАДРУ

Да ли има некога да није приметио колико фудбалери пљују за време утакмице?! 'Ајде што пљују, већ и истресају слинце, често из обе ноздрве наизменично. Најчешће баш у тренуцима када су у кадру ТВ екрана, баш у „гро плану“, цела глава на екрану... Некима је то постао и „ритуал“, као Надалово извлачење гаћа из ду**та... Само, много горе и ружније. Клубови би требало да санкционишу пљување, јер фудбалери треба да дају пример младима који се на њих угледају. Судије би требало да прекидају игру или опомињу актере (заразног и отровног) пљувања. Видео записи би требало да „покрију“ појаве пљувања на и око терена, и додатно доприносе искорењавању те нездраве појаве.

Пљују на траву. Пљују на атлетску стазу. Пљују на публику. Пљују и на противника. Пљују на главном терену. Пљују на помоћном терену. Пљују свуда између. Пљују у базену. Пљују на тротоару. Пљују на улици. Пљују из кола. Пљују кроз прозор. Пљују са тераса. Пљују у кади. Пљују испред клупа у парку. Пљују на дечијим игралиштима. Пљују пред самопослугама. Пљују поред пулта брзе хране... И још и још...

субота, 26. октобар 2013.

ПУТЕВИ ПОСУТИ ПИКАВЦИМА

Пут може бити посут – цвећем... Пут може бити посут – трњем... Путеви наши све су више и више посути – неугашеним пикавцима...

Нова (не)спортска грана у Срба, могла би ускоро бити и БАЦАЊЕ НЕУГАШЕНИХ ПИКАВАЦА цигарета, „зврцањем“ (узети пикавац између палца и најчешће средњег прста, као на фотографији, мало стегнути филтер, и – „зврц“!). Стога би се и такмичари могли назвати „зврцачима“. Могућих је десетак веома „занимљивих“, чак и олимпијских, дисциплина (десетобој?!), углавном, ко ће безвезније да баци, убаци, набаци, пробаци, пребаци, добаци, подбаци..., и још понешто – неугашени пикавац цигарете... Може и са лаганим замахом. Али, без посебног одабира „такмичара“ – „зврцача“ (сви, пушачи, сви...), без личног тренера (сам свој тренер), без елиминације из такмичења (важна је масовност)... Једино је битно да си пушач, какавгод (читај: некултуран, неувиђајан, нељубазан, немаран, непажљив...!), макар се и „гребао“ за цигарете. Неограничени су: број учесника, старосно доба „зврцача“, пол, број покушаја, доба дана и ноћи, временски услови (киша, снег, ветар...)...
Аутобуска стајалишта градског превоза могла би бити најбоља места за тренинге, а сама такмичења могла би се одвијати у сличном „сценском“ амбијенту.

понедељак, 21. октобар 2013.

НА ПЕШАЧКИМ ПРЕЛАЗИМА

Решим да данас мало „креснем“ свог „олд-тајмера“, да га лагано провозам градским улицама, приуштим себи омиљено уживање, и привучем одмерену пажњу... У оквиру општих припрема, узмем и курблу, извадим је из посебне тканине, прегледам је уздуж и попреко, све у реду... Шта ћу, тако се најлакше мотор покреће, непун круг и д-д-д-дррр-дрррдрррр...  Укључујем се у саобраћај...

На аутобуској станици – комшиница, баш она што је кришом гледам кроз завесу, увек лепо дотерана, на високим потпетицама, фризура опуштена... Осврћем се, да ли има бар мало „ветра“, лепше јој коса „стоји“, баш кад власи не мирују...

четвртак, 17. октобар 2013.

ЈЕЛО НАЈБОЉА ХРАНА

Амбасадори (прваци међу дипломатама) у Србији веома често и неодмерено јавно коментаришу политичке прилике, брину о деловима територије (нпр, Војводини и Санџаку), говоре о својим фаворитима на нашим изборима, гостују на страначким скуповима, јавно критикују законе... и то најчешће не наилази на реакције званичног Београда. Уобичајена реакција на повремене наше критике (читај: запажања!) како се из иностраних амбасада претерано мешају у српску политику јесте да они само заступају своје интересе у складу са правилима Бечке конвенције.

Држава протестним нотама и демаршима прибегава само у случају најтежих инцидената, као што су била признавања независности Косова. У случају непримерених изјава најчешће следи позив одређеном дипломати на неформални разговор у Министарство спољних послова.
У случају „варница“ које би повремено настајале на нашој политичкој сцени, европске „ватрогасне екипе“ муњевито би званично реаговале и „гасиле“. Јер, испада, циљ тих „варница“ најчешће бива вешто режиран начин за кратке, убојите и навођене „поруке“, типа: „Србија ће тешко добити статус кандидата“, „ништа од добијања датума“, наравно, и нове листе бесконачних разних ултимативних услова...

недеља, 13. октобар 2013.

ТАРАПАНА ДО ЈАПАНА

Била је опет прилика, за време одигравања пријатељске фудбалске утакмице између Србије и Јапана, некидан, да се накратко подсетимо једног од дужепамтљивијих „слогана“: „СРБИЈА ДО ТОКИЈА“. Чудно, откуд баш то многима (прво) „падне на*памет“. Фудбалски навијачи, бар они истински, свих клупских боја, требало би да „*знају зашто“. Узгред, пожелимо Јапанцима добар пласман у „Бразилу 2014.“, на Светском фудбалском првенству.

Уствари, ништа посебно, само онако опуштено, као „шетња малим мозгом“. Оно, као, док гледаш утакмицу, на ТВ, пијуцкаш и грицкаш, штагод, „лелујају“ ти разне асоцијације; присећаш се свега и свачега. Наравно, претежно о фудбалу: утакмице, победе, порази, пехари, атмосвера, ликови, голови, шансе..., у недоглед. Знамо многе који су у себи „мантрали“ те три речи „СРБИЈАдоТОКИЈА... СРБИЈАдоТОКИЈА... СРБИЈАдоТОКИЈА...“ а да се нису ни удубљивали у суштину или значење. Допа(да)ло им се како звучи. Увуче се некако човеку под кожу, па те смирује и опушта.

петак, 11. октобар 2013.

БЕБЕ, ЗВЕЗДЕ и ДЕВОЈКЕ

Девојке волим, и увек сам их најволео од свега на свету. Девојке и смисао свега, појмови над појмовима, шта су животне деценије без: љубави, патњи, инспирације, радости, туге... Слично беше (рекох: беше!) и у фудбалу! Зато, за речи које следе, свевременим девојкама (женском роду) извињење што се нађоше у овом ружном (по њих!) упоређењу, али мисли се једино на уврежено карактерно својство данашњих фудбалера, мушкараца, управо онако како су ових дана навијачи са трибина скандирали својим посрамљеним „пуленима“, који изгубише утакмицу већ у седамнаестој секунди игре – „Браво, девојке... Браво, девојке...!“.

Ништа није преконоћ! Ни чувене „Партизанове бебе“, из шездесет и неке; нити славне „Звездине звезде“, из деведесет и неке; а ни неславне (брука!) оводанашње „Браво, девојке!“.
Пре пола века, љубитељи фудбала назвали су одмиља најбољу генерацију Партизана, финалисте Купа европских шампиона 1966. – „Партизанове БЕБЕ“ (испрва: „Матекалове бебе“). Попут „парног ваљка“ газили су редом: Нант, Вердер, Спарту, Манчестер, све до финала са Реалом (1:2)... Али, (не)мудрост вођења клуба, хмм...?! Били су они пре тога и четвороструки прваци државе, у свега пет година. Незаборавно време у нашој историји фудбалске игре. „Бебе“ су пролиле кубике зноја, тренирале у тешким условима, волеле свој клуб као рођени дом; биле у наручју, души и срцима својих навијача, одрастали у сиромаштву, фудбалска игра била им је (и) пут ка бољем животу...

четвртак, 10. октобар 2013.

Ново: СПОРТ*КОМЕНТ

Мали искорак из уобичајеног оквира мојег блога, према медијима који се баве (и) спортским темама. Нова рубрика или ознака СПОРТ*КОМЕНТ биће покушај освежења тромесечног блоговања на „ОсвемуПодЛупом“, по истом обрасцу: ПОД ЛУПОМ, јер све што ту настане биће отвореније доступно и медијима и циљној групи зналаца спорта који би желели да осим обичних спортских извештаја прочитају и стручније теме писане на популаран начин, нешто као „залогаји“ уз кафу или чај. Наравно, тиме би се отворио и простор за њихове корисне коментаре. А, шта ме, између осталог, за нову рубрику препоручује(?): професија НОВИНАР и хоби ВИШИ СПОРТСКИ ТРЕНЕР (фудбал).

Није ми својствено да унапред усмеравам, обећавам, позивам, намећем, ограничавам... Само најављујем новину. Али! Евентуални деструктивци, (пре)површни, недобронамерни... (какогод?), најбоље да испрва само читају и прате оно што се појављује, објављује; иначе, својим „сметалачким“ коментарима - нису баш добродошли! Задржаћу право, али само према таквима, да у мојем блогу (о)бришем оно што није примерено или је политикантски; односно, да заштитим добронамерне, стручне, честите, истинске спортске зналце, који би својим коментарима доприносили - конструктивно.
Обавестићу о новој рубрици: СПОРТ*КОМЕНТ и поједине медије, уреднике спортских листова или рубрика, новинаре, спортске коментаторе, тренере, посленике спорта... Први ћу начинти - корак!
Све остале досадашње рубрике (ознаке) у оквиру блога, остају као до сада, на њих неће утицати ова новина, јер оне полако али свакодневно стичу своје нове верне читаоце. Обраћаћу им се путем блога „ОсвемуПодЛупом“, као и до сада, бар два пута недељно. Знам, могуће је, повремено ће се рубрике мало преплитати, али настојаћу да се испод „лупе“ нађу теме које ће бити занимљиве за свакога, а не само из спортски опредељеног окружеља.
Не брине ме, скроман број „укупног приказа страница“ блога, јер одавно сам закључио да је реч о негденеком софтверском проблему који наводно боље подржава „динамички“ избор шаблона блога. Одлучио сам да ништа не мењам, мени је за сада довољан и „једноставан шаблон“ којем верујем од првог блог поста, мада „превише закида“(!). Није баш спортски, али ваљда ће бити боље!
*
Овим блог постом, управо почиње најављена рубрика СПОРТ*КОМЕНТ, живеће свој блог живот спонтано, чиниће је краћи коментари из света спорта, настали „под лупом“. Биће препознатљива по „уводној“ илустрацији (види десни горњи угао!)... Пријатно!

понедељак, 7. октобар 2013.

ЗБОГ НОВИНАРСКЕ ЛЕГИТИМАЦИЈЕ

Ноћас сам сањао необично „кратак сан“... Сан у коме ми се, накратко, све у глави „окренуло“... Чак се и „лупа“ однекуд у сну нашла, да „увећа“ ствари на свој начин.

У јави сам небројено пута маштао да једнога дана, макар „пет минута“, као виши фудбалски тренер и искусни новинар, и ја седнем у удобну фотељу у студију новог спортског ТВ Канала, тамо где сви изговарају оно естрадно: „сјааајнооо...“, да бар два-три пута коракнем по прелепом тепиху у студију, да (по)гледам одједанпут десетак малих екрана – „пуних спортова“, да кад и мени једанпут тамо накаче „бубицу“, обасјају место где седим најсјајнијом светлошћу..., и када се, напокон, укључе све камере и слика крене „on air“, па чим проговорим прву реченицу, а оно „крупан кадар“ и подно мојег попрсја засветлуца потпис имена мојег и презимена... Јој, само да и мени ниједанпут не излети из уста реч: „сјајно“, да се не обрукам?!
- Уууу-Ваааууу...!
*
И би дан...! Улазим у предворје зграде „чувеног“ (новог) спортског канала, као у неки назови клуб, са још „чувенијим“ спортским коментаторима, о којима сам на стотине пута већ врло „детаљно и аргументовано“ примедбовао по разним спортским форумима, највише управо на њиховом сопственом. Хааах! Наравно, не по добру, већ по далеком од добра, када је о коментарисању спортском реч. Јесте, било је ту свакојаких речи и „квалификација“ њихове (не)стручности, али узалуд, њих то „није па није“ уопште дотицало... Ни недовољна писменост, ни небулозност, ни лоши дикција и интонација, ни естрадни начин... Упропастише нам начисто уживање у спортским преносима! Једино да „муте“ тон, али... Ипак, највише их је погађала моја упорна тврдња да не верујем да су они учени новинари, са новинарском школом и дипломом, те да, вероватно, нико од њих (ни) нема новинарску легитимацију. Но, опуштено...!
Прикривам узбуђење, изазвано превеликим „поштовањем“, али и због решености да коначно „скинем маску“, да их изненадим, јер досад сам пар година на форумима постовао само под „ник-нејмом“. На рецепцији, траже лична документа што сматрам сасвим нормалним! Гледају, па (за)гледају моју нову личну карту... Размишљам... Уосталом, (за)што да размишљам о било чему, имају они своју процедуру...! Узбуђење се постепено стишава, а на лице ми се лагано враћа лежеран осмех шифрован као „Ц-7“...! Међутим, они ме још више (за)гледају, некако, испитивачки... Не, нису они ни слутили да сам ја онај чувени форумашки примедбар са још чувенијим „ник-нејмом“, већ чисто, онако – процедура(лно)!
- Извините, господине, претпостављамо да знате у какву ТВ Кућу улазите, морамо јеш нешто да вас питамо, чисто провере и превентиве ради, па вас молимо да пођете са нама у суседну просторију! – примећујем већу дозу њиховог снебивања, питам се шта је кренуло наопако!
- Господине, претпостављамо да немате код себе неко оружје, али није ни то толико важно..., него, да немате случајно НОВИНАРСКУ ЛЕГИТИМАЦИЈУ, уредно оверену за текућу годину...
- Имам, изволите...! – као да сам знао да ће ми затребати, али ионако за њу увек има места у мојем новчанику..., пружим је поносно...!?
Тек, тада настаде „паника“... Устукнуше сви бар корак-два уназад, некако забезекнути, а руке као усред „шеснаестерца“ ставише позади да их „лопта не удари случајно у руку“... Први међу њима, ваљда да „скрати процедуру“, тихо рече:
- Извините господине, речено нам је да улазак у просторије „Студија“ ове спортске ТВ Куће, нажалост,  можемо одобрити само онима који немају новинарску легитимацију Удружења новинара Србије...
*
Мал’ се нисам у сну „онесвестио“...! Презној'о се јесам! Мал’ не „оде“, у неповрат, цео санак пусти...!
Поприлично постадох од себе самог „одузет“, угурах мале мекане „слушке у ушке“, и реших да најпре прошетам, чисто „сабирања“ ради! ~ А, онда, правац на „комп“ и још „жешћи“ клик на Форум...! Наравно, под својим неуморним „ник-нејмом“.
Није због мене, мене ми, већ због очувања нашег језика и спортске терминологије, од кога (?) од данашњих спортских коментатора. Брига ме за њихове – шишкице и фризурице! ... Oh, wait!

среда, 2. октобар 2013.

ТРИ ВРСТЕ НАЧИНА

Наслов ТРИ ВРСТЕ НАЧИНА лепо звучи, не значи много, делује опуштено (!), али је сасвим могућ „начин“ подстицања на лагано размишљање, поготово уз мирис и укус одабране „врсте“ омиљеног напитка...?! Није засигурно пуко пропуштање песка кроз прсте.

Да ли су ВРСТЕ и НАЧИНИ, у извесној мери, једно те слично? Нису! Да ли могу заједно или једно уместо другог? Не могу, баш! Када су по редоследу ВРСТЕ НАЧИНА делују прилично „хармонично“. Али, чим обрнемо на НАЧИНИ ВРСТА мало „гребе уши“, теже је прихватљиво, и не „звучи“ довољно добро, бар на прво слушање. Али, веома често су заједно у многим реченицама, близу чак. Шта више, одлично се слажу и допуњују.