БЕБЕ, ЗВЕЗДЕ и ДЕВОЈКЕ

Девојке волим, и увек сам их најволео од свега на свету. Девојке и смисао свега, појмови над појмовима, шта су животне деценије без: љубави, патњи, инспирације, радости, туге... Слично беше (рекох: беше!) и у фудбалу! Зато, за речи које следе, свевременим девојкама (женском роду) извињење што се нађоше у овом ружном (по њих!) упоређењу, али мисли се једино на уврежено карактерно својство данашњих фудбалера, мушкараца, управо онако како су ових дана навијачи са трибина скандирали својим посрамљеним „пуленима“, који изгубише утакмицу већ у седамнаестој секунди игре – „Браво, девојке... Браво, девојке...!“.

Ништа није преконоћ! Ни чувене „Партизанове бебе“, из шездесет и неке; нити славне „Звездине звезде“, из деведесет и неке; а ни неславне (брука!) оводанашње „Браво, девојке!“.

Пре пола века, љубитељи фудбала назвали су одмиља најбољу генерацију Партизана, финалисте Купа европских шампиона 1966. – „Партизанове БЕБЕ“ (испрва: „Матекалове бебе“). Попут „парног ваљка“ газили су редом: Нант, Вердер, Спарту, Манчестер, све до финала са Реалом (1:2)... Али, (не)мудрост вођења клуба, хмм...?! Били су они пре тога и четвороструки прваци државе, у свега пет година. Незаборавно време у нашој историји фудбалске игре. „Бебе“ су пролиле кубике зноја, тренирале у тешким условима, волеле свој клуб као рођени дом; биле у наручју, души и срцима својих навијача, одрастали у сиромаштву, фудбалска игра била им је (и) пут ка бољем животу...


Године 1991, Црвена звезда је освојила Лигу шампиона, у Барију, и Интерконтинентални куп (првак света), у Токију. Генерација заслужено понела назив и признање „Звездине ЗВЕЗДЕ“. Резултат вишегодишњег мудрог вођења клуба, доброг одабирања, упорног рада, дисциплине, искуства,изгарања, фудбалског знања и умећа... Потпуни успех, наравно, није изостао. Љубитељима фудбала „звезде“ су у далеко свежијем сећању.

Већини оводанашњих фудбалера, примерено прозваним „ДЕВОЈКЕ“ („Браво, ДЕВОЈКЕ“), шира фудбалска јавност чак ни имена не зна честито... Ипак, пребрзо су постали познати, више естрадно, али не и славни. А, било је довољно свега неколико минута навијачког подругљивог скандирања: „Браво, девојке... Браво, девојке...!“ и остадоше заувек, очигледно, обележени. Досадашњом приказаном игром, односом према клубу, залагањем на терену..., највише данашњих фудбалера остаће упамћени само као „девојке“; колико год то деловало увредљиво за припаднице лепшег пола. Но, и навијачи и љубитељи фудбала и фудбалски зналци, засигурно – „*знају зашто“.

„Девојке“ би могле имати и популарност „БЕБА“ и заслужност„ЗВЕЗДА“... Недостаје им, јасно је, „само“ – МУШКОСТ. Имали су на кога да се угледају, али нису!

Могу само да замислим данашње мушке фудбалске „девојке“, ујутро, у тоалету: минђуше, пирсинзи, прстенчићи, наруквице, ланчићи, кикице, фризурице, шишкице, мириси, гелови, купке, тетоважице, депилације, разноразне метросексуализације... Само им недостаје једно једино – погађате – мушкост!!! Oh, wait! ~ И, посвећенија помисао на фудбалску лопту! Да не помињемо још и сплавове?!

Нису „бебе“, „звезде“ и (сада) „девојке“, своје најнеобичније надимке од својих највернијих навијача добијали, рекосмо, тек тако, преко ноћи.

Док најлепша сећања на „бебе“ и „звезде“ засигурно неће избледети све док постоје навијачи који су их „неизмерно волели“ или „за њих ватрено навијали“, ове данашње „девојке“ (има их у свим клубовима!) задуго неће моћи да опере сва вода Саве и Дунава. Нарочито у очима, срцима и души навијача свих „фудбалских боја“, без веће разлике. Имају навијачи сасвим довољно разлога, да се солидаришу!

А, скандирање са трибина још увек одјекује, веома уверљиво и оригинално и одлучно и навијачки: „Браво, девојке... Браво, девојке...!“ ~ И, још дуго ће...!