Странице

понедељак, 28. јул 2014.

ТРИ НАЈТИРАЖНИЈЕ РЕЧИ


Приказ екрана каквог углавном и блог читаоци виде!
Који бре „тираж“(?!), мислим на „укупно приказа странице“ на овом мојем блогу... Онај „таксиметар“ који се једва помера и откуцава бројеве „један по један“ за сваког читалачког добронамерника који сваки пут кад прође кроз „врата“ блога, или бар „провири“ да види шта има „унутра“; као што су некад деца (и одрасли!) давно завиривала у радијску или касније у „теве“ кутију, мислећи да унутра постоји нешто или неко – малецко...

Уопште не верујем том бројачу који би требало да бар приближно откуцава „укупно приказа странице“, јер сазнао сам да је „пристрасан“, да неке оперативне системе „препознаје“, а неке не. Није на нивоу „задатка“ Блогера (Blogger): „прећуткује“, „шлајфује“, „гута“..., кад како!

среда, 23. јул 2014.

ЖЕНЕ ВОЛЕ ФУДБАЛЕРЕ


Месец дана фудбалског Мундијала у Бразилу (од 12. јуна до 13. јула 2014) прошао је много „тише“ него што се очекивало. Слегли су се значајни фудбалски утисци, а знатан део мање значајних брзо ће прекрити плашт лаганог заборава. Тако бива и у животу. Све више и све чешће. Тако је и у спорту, па и фудбалу – бележе се резултати; док лепоту, занимљиво, суштинско..., снимљено „једном руком“, и прекопирано у меморију компјутера, ретко кад касније имамо времена за поновно гледање и „документовано“ подсећање.

Из сата у сат, и из минута у минут, дешава се у увек „гладном“ медијском простору нешто ново важно, важније... Сигурно, већ се од самог наслова питате: „Шта још има овај 'фудбалски део' Драгана (и та његова „лупа...“) да нам прича о фудбалској игри...“?! Аха, ту смо! Правилно сте рекли: „Фудбалска игра“... А не: фудбал... Јер, фудбал је округао и стално се креће и окреће, па је и игра увек непоновљива, непредвидива, „непрочитана“... Ако није довољно занимљива на зеленом травнатом терену, од ноге до ноге, онда се она шири на трибине, и у медијски простор, неким другим „меридијанима“ и „паралелама“ – другим (мулти)универзумима – не нужно фудбалским.

петак, 18. јул 2014.

БУКА И ТАЛАБУКА


У велеграду, градовима и приградским насељима бука и галама – почињу много пре зоре. Трају по сав дан, наравно и током ноћи... Бука и галама – да ли мора баш толико?! Епидемија буке и галаме! Привикне се човек на све, па није толико несносно. Или су прекомерни децибели већ прилично у нама „оборили“ критеријуме? Ни најгласнији сеоски петао не би се ту снашао: када да закукуриче(?)... Уосталом, ко се више и сећа петлова и тишине давно „заборављеног“ завичаја...?!

Знам да све ово већ (не)знате, (не)опажате, (не)реагујете... Баш ме занима да ли сам у главном делу овог блог поста, који почиње иза овог и још једног пасуса, нешто пропустио да поменем, а да се ви скоро свакодневно суочавате у свом животном окружењу. Ово није „висока политика“, ни „академија наука“, ни „виша математика“..., већ веома бучан део свачије свакодневице. Да ли и ви обраћате пажњу на буку и галаму; да ли можда успевате да останете „глуви и неми“; или: да ли и вас све то иритира и стресира...?

недеља, 13. јул 2014.

БЛОГЕР БИТИ НЕЋУ


Нећу бити – блогер! (Нисам љут.) Блогер нећу бити! (Новинар јесам. Желео сам да постанем и блогер.) Све више не сматрам себе блогером! Ко стварно може себе назвати: блогер? Кад за себе помислиш да си блогер, знај да тек тада – ниси! То ти је највећа од свих грешака, кад помислиш за себе: „постао сам блогер“(!); е, па: „поз'дравило те!“ (рекао бих то прво и сам себи). Шта тада можеш да урадиш „поради себе“: ништа! А, шта би требало да урадиш: ништа! А шта...: „Ма, ништа, човече!“. Тачка.

Само, настави да пишеш, најбоље што можеш. И боље, и боље... Јер, писање те привлачи више него што „трешње привлаче децу“ (то ми је прво пало...). И, учи! Писање може да се побољшава, да помало развијаш и унапређујеш тај свој дар, ако га већ имаш. Ако немаш дар за писање, тешко ћеш (и) научити да пишеш! Занат је то... Али, не брини због тога, можда имаш дар за читање. И читање је дар, и задовољство, него шта? И када те сви буду сматрали блогером, добрим блогером, немој до краја пристати да будеш – блогер!

среда, 9. јул 2014.

ФУДБАЛ „НАЈ...ШТА-ГОД“ СТВАР


(Ах, тај фудбал... Ах, тај фест! Немојте, драге даме, пасти – „унесвест“!)


Зашто се каже да је „фудбалска игра 'нај...шта-год' споредна ствар на свету“...?! Такво мишљење прати „фудбал“ већ више од века. Негодовале даме или не! Сложили се ми или не! Разумели многи или не! „Бечили“ се фудбалски „мачо“ типови или не! Писали. Коментарисали. Расправљали... Остаје таква тврдња и надаље. А, потврда томе јесте и одиграна полуфинална фудбалска утакмица на текућем Мундијалу: Бразил – Немачка 1:7 (0:5).

Пустимо сада чисто фудбалске приче: тактика, техника, кондиција, медицина, психологија, селектори, судије, трансфери, навијачи... Манимо се и нефудбалских прича: статистика, традиција, политика, расизам, глума, ритуали, сујеверје, мантре, врачеви... Оставимо се и „рекла-казала“, препричавања, „шта би кад би“, „да је ово оно или оно ово“, „после битке сви су генерали“... Једноставно, објашњење: Фудбалска игра је непредвидива!“ најближе је најчешћој тврдњи, која највише и „појашњава“ те ствари. Зато и опстаје толико дуго (не)отрцана максима да је „фудбал најлепша споредна ствар на свету“... Најузбудљивија. Најчудеснија. Наравно, када се њом баве врхунски зналци.

понедељак, 7. јул 2014.

МОЈЕ СА НАСЛОВОМ





























П Р Е Р И М Е
ПОЕЗИЈА је као прича себе са самим – собом.
Поезија је вечера уз пламен и мирис – свеће.
Поезија је острво окружено не само – водом.
Поезија је увек непоновљиво и ново – цвеће.

СТАНИ... – шапнуо сам ти само...
МОЖДА... – довољна си сама себи...
ВОЛИМ... – музика и киша и природа...


  
*  *  *
    
СТАНИ...

Појурила си ка Сунцу,
нестало је
у сивилу сутона.

Појурила си ка Месецу,
био је високо
као највиша улична светиљка.

Погледала си пут звезда
и хтела си поћи ка њима.

Испружио сам само руке
и прислонио их на твоје очи.

Помислила си
да си скривена
и ниси могла видети
ни таму у тами
ни птице на грани...

Хтела си опет некуда поћи,
само сам ти шапнуо:
Стани... Стани...



*

МОЖДА...

Можда би више желела
да време је пуж
а не ласта.

Можда би више волела
да живот је цеста
а не трновит пут.

Можда би стварно хтела
да пловиш морима сама
и мислиш да
довољна си сама себи.

Мој сребрни новчић
испод јарбола твог једрењака
доносиће ти срећу,
дозивати ветар,
заустављати олују...

А ти (?),
препусти се таласима и
врелим пољупцима Сунца.
Загрли Запад у сутон!

Можда би више желела
да време је корњача
а не брзи галеб.
Можда би више волела
да живот је море
а не узани речни ток.
Можда би стварно хтела
да пловиш океаном сама
и мислиш да
довољна си сама себи.



*

ВОЛИМ...

Тебе и твоју песму
природа воли.
Ја волим и тебе
и ову песму
и природу.

Очекивали смо
неколико сунчаних дана,
а падала је киша.

Помислим на тебе
када сија сунце,
када пада киша
и када чујем музику.

Вечерас само музика:
мојих мисли,
твојих покрета,
мојих корака,
твојих уздаха,
мојих хтења,
твојих осмеха...

Музика и ти
и киша
и природа.

Ја волим.











*  *  *

П О С Л Е ...
НАСЛОВ је име сваке – песме.
Наслов прија и нашим чулима.
Наслов прво у очима бљесне.
Наслов, боље је кад га – има!



* Неизмењене песме више од четврт века.



четвртак, 3. јул 2014.

АТИНА НА АСФАЛТУ


У самом центру Атине, надомак најпрометнијег трга Синтагма, изненада „застој“ саобраћаја. У Авенији Василисис Софијас (Авенија Краљице Софије). Излазна колона од Трга стоји, да може: сви би се кретали уназад; а колона што се креће ка Тргу, као да су сви „сидро спустили“... Аутомобили се „укопали у месту“... Стоје и мотоцикли, „спуштена је нога“, не пробијају се између аутомобила, необично, јер то чине „неуморно“ и по највећој гужви, и током целе године, и дању и ноћу.

Подне је. Врелину која се спушта одозго, појачавају врео асфалт и плочници одоздо. Зато нема много пешака, не бар ширином Трга, који користе сенке од шарених сунцобрана и тенди кафића, киоска („периптера“) и бутика, или ниских крошњи стабала украсних дивљих „портокаља“ (поморанџи). Или користе услуге таксија са „климом“.

Навикли су Атињани на изненадне промене „режима“ у саобраћају, али овакву необичну „тишину“, нису могли у први мах да одгонетну. Код свих је прво прорадила возачка радозналост, и: окрети главе, брзо померање очију, намештање наочара за сунце, загледање осталих возача и покушај да се са њихових лица бар нешто „прочита“... Неки су и отворили врата аутомобила и искорачили, „под ручном“.

Ускоро, сви гледају на исту страну широке Авеније. Свима су погледи нетремице упрти у исту „покретну“ тачку. „Мета погледа“ креће се тротоаром... Дама у дискретно провидној белој лаганој складној летњој хаљини(ци). Довољно краткој, прилично изнад колена, без рукава, и открива рамена, врат и горњи део леђа... Тен уједначен по целом телу, бео као млеко. Светла коса скупљена у „шкољку“, једноставан бели шеширић у левој руци, више јој служи као „лепеза“.