Странице

субота, 29. април 2017.

МОЈЕ О НЕДОГЛЕДНОМ















ПРЕ*НЕДОГЛЕД
Највиши степен поезије јесте – из срца и ума,
изговарана умом и срцем, из дубина узношена,
ка свему где мисао допире љубављу урамљена,
и док сија сједињеним умом и срцем – душу има.


*   *   *

НЕДОГЛЕДНО

Није песнику лако да се вине
у недогледне небеске висине,
да има дар да говори стихове
попут нечујне молитве уснене.

Дејственост да врви од одраза
непотрошиве ризнице израза,
залихе промисли преизобилне
из душе и срца, крајње дубине.

Потврда песникових остварења
кад осветљавају лака уздизања,
поезија саткана умно и срчано,
ум кад нисходи у срце, нечујно.

Стихови о сваком живота трену,
и искаљени у болу или трагизму,
победоносно одолевају времену
тек када се упечате у срцу и уму.

Невидљиво је то оруђе борбе –
срцем и умом открива песника,
непрестано делује, и без злобе,
смиреношћу у сусрет – весника.


*  *  *
(Д. П, 26-28. април 2017, Земун; читати полако - умом и срцем!)
**Фото: (1) Ја, у недоглед... и (2) Пас Гаро, фрушкогорски...




















ПОСЛЕ*НЕДОГЛЕД
Кад поезија је далеко од многога – претежнија
и од куле што на брду стоји, вековима почива,
када је песнику његова нова песма најважнија,
али која се оку: и ума и срца и душе – открива!


уторак, 25. април 2017.

МОЈЕ О РАЧУНАЊУ

















ПРЕ*ЗБИР
„Није љубав ствар“ илити „Није живот збир“,
„Није вера трен“, „Није душа пир“... Стварно!
Ремете нас: неразум, лаковерност и немир...
Односимо се скоро према свему – немарно!


*  *  *

НИЈЕ ЖИВОТ ЗБИР

Један са један, може да се сабира.
Један са један, може да се одузима.
Један са један, може да се множи.
Један са један, може и да се дели...

Један са један, математички је само!
А, може и више него живот да буде,
кад им душу, веру и смисао – дамо,
кад се и све остале свере пробуде.

Тад, један и један јесу више од два,
мада ни то није баш рачуница сва.
Као и два и два, кад су више од пет,
тек тада почиње могућности сплет.

И, три и три, буду више од седам...
Издигнеш се изнад свакодневице.
А пођосмо само, од броја – један.
Што крије рачун, то показује лице.

Не пишем речи ове песме ја сам,
већ само записујем поплаву мисли,
осећам да уопште усамљен нисам,
док у дубини, роје се ове промисли.

Често је тешко објашњавати живот,
савладаваш препреку по препреку,
али увек ти искрсне неки нови плот,
морем једриш или препливаш реку.

Сабираш, одузимаш, множиш, делиш...
Боре по лицу искуством лагано шарају.
Седиш, лежиш, стојиш, летиш, пловиш...
Нове ране настају, док старе одмарају.

Душа је у многим бојама и ожиљцима.
Вера те узноси чак смирености у сусрет.
Мисли зачињене осмесима и урлицима.
Чим осетиш да си пао, подижеш се опет.

Један са један, ако је тек математички,
једино даје јасан резултат: идентично.
Док, један са један, када је – животно,
може бити само: једнако или слично...


*  *  *
(Д. П, 23-25. април 2017, Земун; Хмм,  сви нешто рачунамо, али...!?)
   **Фото: (1) Од сплава на Дунаву, до 'Авалског торња' и (2) Ја, данас...




















ПОСЛЕ*ЗБИР
Рачунање није баш лоше, и уопште није на одмет,
примењујеш само законе и формуле математике,
проблем настаје кад не знаш свој животни домет,
па, рачунаш немушто – од прилике до прилике...!


уторак, 18. април 2017.

ПОЗИЦИЈА И ОПОЗИЦИА
















„Христос воскресе!“... Недеља... На обронцима Фрушке горе,
седим изложен прохладном пролећном поветарцу, загледан у
облачно небо – нит' су облаци нит' је небо – ипак, довољно сам
заклоњен да ситне росне кишне капи не могу допрети до моје
старе фотеље, изнете у дубок увучен заклон испод крова. Уместо
зидова само су озидани стубови од цигли, који подупиру кров
изнад заклона. Неко такав простор назива још и „гонак“ или
„веранда“; како год, мени тамо прија, и кад је топло и кад је
прохладно и кад киши... Припремим шта ћу лагано да грицкам
и пијуцкам, па није потребно да сваки час устајем. Завалим се,
и удубим у мисли, промишљајући шта год ми падне. Левом
руком мазим викендашког љубимца Гара, црног умиљатог пса.
Ја сам му дао то име – Гаро, а сви су одмах прихватили... Сви га
хране, како ко дође викендом на „свој плац“... Дуго сам тако
седео напољу, јер није могло ништа одређено да се ради на
плацу око викендице. Трава и земља су били прилично влажни.
А, и Ускрс је! Час мало киша, час поветарац, час сиви облаци као
„безброј нијанси у сивом“, од оловне до плавичасте. Повремено
би ме тихо запљуснуо мирис укусне „ускршње супе“ која је тек
наговештавала скори ручак. Мисли су ми биле необично кратке,
као снови у јави. Ускомешане. Баш као и пролећно време.
Не умем себи да објасним неке промисли, ни како ни зашто, али
решио сам да им се уопште не супротстављам. Нека слободно теку,
као и оближњи Дунав. Ако бих само написао: „будале нису мале“,
то вам највероватније не би ништа посебно значило. Али ако бих
вам поближе „појаснио“ да сматрам чланове партија и странака,
залудним људима, руљом, јер, можеш у њих да уђеш али не можеш
лако да изађеш – систем „доберман“ (тај пас стоји на излазу, и не
можеш да прођеш); негде сам чуо или прочитао да је то „Крулијев
термин“. Онда, однекуд изрони из мисли појам „туђице“ и олако
посезање за туђицама... Нађу се често људи на „језичкој клизавици“,
врте се и увијају, неспремни да залегну иза онога што саопштавају...
а онда се заклањају иза интерпункције, посебно иза наводница (или:
под наводницима) ... јер, непромишљен „извештач“, извесно је,
побоји се могућности да ствар може бити схваћена дословно... Као
да се од нечега ограђује, а потреба ограђивања од пуног значења
поменуте речи (туђица!) открива тескобу и страх чланкописца или
извештача, несналажење у одређеној материји и кукавички
приступ језику. Баш кукавички...!
Покушавам да, уз помоћ моје „блог лупе“, издвојим појмове који
ових дана и недеља најчешће промичу у медијима, и уопште...
Прво ми падну појмови: „позиционари“ и „опозиционари“... И,
почнем одмах да се преслишавам: Међу „проналаске“ нашег новијег
новоговора спада и увођење паралеле позицијаопозиција, где
први појам означава власт, а други оне који чекају тренутак да је
освоје. У латинском је именица oppositio сачињена од предлога ob
(спрам, против) и именице positio (смештање, место, позиција,
ситуација). Неко се досетио да оно oppositio рашчини на саставне
делове, и, нехотице, разголитио суштину односа између смештених
у фотеље и аспираната на смештај. Смисао владања је, према том
осећању, држање позиције (положаја), а циљ опозиције да преузме
положај, другим или истим програмом, или без икаквог програма,
но, није ни важно... Ионако, све остало су само „изнуђена“ или
самооправдања или само пусти изговори.
На непрекидној траци појмова, појављује се и „епидемија“, али
сада у посебном контексту(!): Епидемија је несумњиво израз опште
духовне лености, интелектуалног запуштања, површности, одсуства
бољег слуха, будаластог схватања „природности“, неодговорности
како у нечијем мишљењу, тако и у деловању... И, колико би се још
вртело и вртело на том „рингишпилу појмова“, да није уследио позив
на управо припремљен ручак – ускршњи... Ммммм...!
А, моје неповезане мисли, к'о и многе наше мисли, само су пролетеле;
одлетеле. Одоше оне као трен..по..трен посебног недељног дана.
















субота, 15. април 2017.

МОЈЕ О НЕДОВОЉНОМ

















ПРЕ*ДОВОЉНО
Кад некога волиш – недовољно,
и не знаш шта је рано или касно,
мислиш да све чиниш повољно,
време протиче, а није ти – јасно!


*  *  *

НЕДОВОЉНО

Ниси ме довољно – љубила.
Недовољно је било страсно.
Нељубећи само си ме губила.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – грлила.
Мислила си да је то опасно.
Недовољно тихо си шапутала.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – гледала.
Могло је и то бити красно.
Недовољно топло си умела.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – желела.
Није то било толико гласно.
Недовољно нежно си хтела.
А, после обично буде касно.

Ниси ме довољно – волела.
Није ти тада ни било јасно.
Недовољно те душа болела.
А, после обично буде касно.


*  *  *
(Д. П, 12-15. април 2017, Земун; ...кад се недовољно воли!)
   **Фото: (1) Пролеће крај пања; (2) Ваш блог песник...




















ПОСЛЕ*ДОВОЉНО
Зар је важно: шта нам буде после?
Зар све може: да нам је увек јасно?
Зар је битно: шта нам остаје посве?
Зар није боље: да љубимо страсно!?


недеља, 9. април 2017.

НИШ КОГ' (НЕ)ПАМТИШ


Ниш: 1. априла...
Некад су овде седели легендарни мераклија Калча и
чувени Стеван Сремац, и свакодневно збијали шале.
А, данас смо им се "придружили", на кратко
- мој другар Јован и ја...
На једном месту - прошлост и садашњост! 





















И пре скоро четири деценије, баш као и ових дана, пут животни
довео ме је у Ниш. Тачније, скоро као у оној култној песми: „Све
од Ниша, па до Бање...!“. Само, тада, пре четрдесетак година,
дошао сам у град Ниш, као млад официр ЈНА, потпоручник, у своје
прво место службовања; и остао три године. Три незаборавне и
професионалне и младалачке године. Ишао сам и до Нишке Бање,
онолико колико ми је слободно време дозвољавало, и памтим те
дане. Наравно! Ниш се од тада доста променио: једва сам га
сада „препознао“: Нишавски кеј, улице, нове зграде, центар...
А, данас, илити ових дана, прво сам дошао право у Нишку Бању,
на опоравак, или како кажу: рехабилитацију, али сада као војни
ветеран, пензионисан пуковник, на своје прво бањско лечење,
након доживљеног инфаркта и интервенције уградње стента...
Три, такође незаборавне, али, само недеље – двадесет и један дан,
и према првим утисцима: веома успешно! Скокнуо сам неколико
пута до града Ниша, подсећао се некадашњих „стаза“, осећао се
поново „младалачки“, покушавао да се сетим назива улица..., али,
на крају, задовољио сам се и покушајима да упамтим како се оне
данас називају. Захваљујући мом старом другару Јовану Пејчићу,
који ми је био вешт „водич“ у граду за који сам пре четири деценије
мислио да ћу доживотно памтити сваку тамошњу стопу, сваки кутак,
сваки детаљ... Вишечасовно подсећање и „тестирање“ протицало је
уз шаљиве коментаре и пошалице, најчешће у стилу: „Па, не могу да
верујем...?!“.
Али, заиста, једно од најнеобичнијих искустава било је: препознати
град у којем си некад давно живео! А, стварно сам га био понео у
срцу, одлазећи тада у „прекоманду“, за Београд, и професионално
и животно – ход ка „вишем и даљем“. Ових дана, као што рекох,
донео сам у Нишку Бању „своје нападнуто срце“, да га зацелим.
Путем који ме је опет водио у Ниш, град моје младости. Нисам тада
„оставио срце“ у Нишу. Сада, из прикрајка, из Нишке Бање, осматрао
сам готово „непознат град“... Загрлио бих га као и некад, и кад сам
дошавши 1976. на паркинг испред Хотела Амбасадор помислио:
„Добар дан, срећо!“ (писао сам блог причу о томе!). А, данас,
загрлио сам само једну једину особу из оног времена, пријатеља за
сва времена – мојег другара Јована – који ми је заједно с његовом
породицом приредио незаборавну и топлу добродошлицу, и
домаћински успешно повезао све покидане нити сећања и успомена.
Да ли је то тако у животу(?), да ли кад после толико времена поново
дођеш у некадашњу средину, једноставно, осећаш се као странац(?),
никог више не познајеш(!), нико тебе не познаје...?! Онда ти је
једино преостало да ипак закључиш, да „постојиш“ у том граду све
дотле док имаш бар једног правог пријатеља и правог другара. Док
уз сваку помисао на то вишедеценијско пријатељство и дружење
осећаш, у дубини душе, увек присутну жељу да твоје срце куца још
дуго, за будуће време, за све будуће у нама, и око нас... И, хоће!
Те жеље су обостране!
Кад, управо сада, док шетам мојим „стазама Земуна“, покушавајући
да их у мислима претварам у „стазе здравља“ које су ме подизале и
опорављале у току боравка у Нишкој Бањи, покушавам да замишљам
„Ниш који памтим, или не памтим“ – и ондашњи и оводанашњи
– успевам, јер заједнички именитељ јесте, заједничко памћење Јовино
и моје, и успомене на официрске дане и свеколико дружење. А, рече
ми Јован на растанку: „Помишљам, ових дана, док шетамо и подсећамо
се многочега, ипак, кад све саберем, толико мало смо провели времена
заједно, а имамо толико заједничких успомена – садржајних, лепих,
искрених, незаборавних, вредних... – и животних и професионалних,
као ретко ко...?!“. Уместо закључка, само још један искрен и чврст
другарски загрљај. Речи нису ни биле потребне. Пријатељство заувек! 
Да..да..., некад беше песма: „Све од Ниша, па до Бање...“, а сада би
пристајало и: све од Бање, па до Ниша... Нема везе!
Све у свему, ипак: Ниш који – памтиш!


Двојица другара (пуковници у пензији):
Јован Пејчић и Драган Петрушић
- заједнички снимак, у Нишу, до следећег сусрета...