Странице

недеља, 09. април 2017.

НИШ КОГ' (НЕ)ПАМТИШ


Ниш: 1. априла...
Некад су овде седели легендарни мераклија Калча и
чувени Стеван Сремац, и свакодневно збијали шале.
А, данас смо им се "придружили", на кратко
- мој другар Јован и ја...
На једном месту - прошлост и садашњост! 





















И пре скоро четири деценије, баш као и ових дана, пут животни
довео ме је у Ниш. Тачније, скоро као у оној култној песми: „Све
од Ниша, па до Бање...!“. Само, тада, пре четрдесетак година,
дошао сам у град Ниш, као млад официр ЈНА, потпоручник, у своје
прво место службовања; и остао три године. Три незаборавне и
професионалне и младалачке године. Ишао сам и до Нишке Бање,
онолико колико ми је слободно време дозвољавало, и памтим те
дане. Наравно! Ниш се од тада доста променио: једва сам га
сада „препознао“: Нишавски кеј, улице, нове зграде, центар...
А, данас, илити ових дана, прво сам дошао право у Нишку Бању,
на опоравак, или како кажу: рехабилитацију, али сада као војни
ветеран, пензионисан пуковник, на своје прво бањско лечење,
након доживљеног инфаркта и интервенције уградње стента...
Три, такође незаборавне, али, само недеље – двадесет и један дан,
и према првим утисцима: веома успешно! Скокнуо сам неколико
пута до града Ниша, подсећао се некадашњих „стаза“, осећао се
поново „младалачки“, покушавао да се сетим назива улица..., али,
на крају, задовољио сам се и покушајима да упамтим како се оне
данас називају. Захваљујући мом старом другару Јовану Пејчићу,
који ми је био вешт „водич“ у граду за који сам пре четири деценије
мислио да ћу доживотно памтити сваку тамошњу стопу, сваки кутак,
сваки детаљ... Вишечасовно подсећање и „тестирање“ протицало је
уз шаљиве коментаре и пошалице, најчешће у стилу: „Па, не могу да
верујем...?!“.
Али, заиста, једно од најнеобичнијих искустава било је: препознати
град у којем си некад давно живео! А, стварно сам га био понео у
срцу, одлазећи тада у „прекоманду“, за Београд, и професионално
и животно – ход ка „вишем и даљем“. Ових дана, као што рекох,
донео сам у Нишку Бању „своје нападнуто срце“, да га зацелим.
Путем који ме је опет водио у Ниш, град моје младости. Нисам тада
„оставио срце“ у Нишу. Сада, из прикрајка, из Нишке Бање, осматрао
сам готово „непознат град“... Загрлио бих га као и некад, и кад сам
дошавши 1976. на паркинг испред Хотела Амбасадор помислио:
„Добар дан, срећо!“ (писао сам блог причу о томе!). А, данас,
загрлио сам само једну једину особу из оног времена, пријатеља за
сва времена – мојег другара Јована – који ми је заједно с његовом
породицом приредио незаборавну и топлу добродошлицу, и
домаћински успешно повезао све покидане нити сећања и успомена.
Да ли је то тако у животу(?), да ли кад после толико времена поново
дођеш у некадашњу средину, једноставно, осећаш се као странац(?),
никог више не познајеш(!), нико тебе не познаје...?! Онда ти је
једино преостало да ипак закључиш, да „постојиш“ у том граду све
дотле док имаш бар једног правог пријатеља и правог другара. Док
уз сваку помисао на то вишедеценијско пријатељство и дружење
осећаш, у дубини душе, увек присутну жељу да твоје срце куца још
дуго, за будуће време, за све будуће у нама, и око нас... И, хоће!
Те жеље су обостране!
Кад, управо сада, док шетам мојим „стазама Земуна“, покушавајући
да их у мислима претварам у „стазе здравља“ које су ме подизале и
опорављале у току боравка у Нишкој Бањи, покушавам да замишљам
„Ниш који памтим, или не памтим“ – и ондашњи и оводанашњи
– успевам, јер заједнички именитељ јесте, заједничко памћење Јовино
и моје, и успомене на официрске дане и свеколико дружење. А, рече
ми Јован на растанку: „Помишљам, ових дана, док шетамо и подсећамо
се многочега, ипак, кад све саберем, толико мало смо провели времена
заједно, а имамо толико заједничких успомена – садржајних, лепих,
искрених, незаборавних, вредних... – и животних и професионалних,
као ретко ко...?!“. Уместо закључка, само још један искрен и чврст
другарски загрљај. Речи нису ни биле потребне. Пријатељство заувек! 
Да..да..., некад беше песма: „Све од Ниша, па до Бање...“, а сада би
пристајало и: све од Бање, па до Ниша... Нема везе!
Све у свему, ипак: Ниш који – памтиш!


Двојица другара (пуковници у пензији):
Јован Пејчић и Драган Петрушић
- заједнички снимак, у Нишу, до следећег сусрета...


















2 коментара:

  1. Poštovanje! Gosp. Petrušiću lijepa priča. Kroz sjećanja, nekad nas život vrati na mjesta gdje smo bili. Da nas podsjeti na neke trenutke. A čovjek bi (negdje logički gledano)trebao pronaći neki segment tog vremena i transportovati ga u današnje vrijeme.Svako dobro. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Баш тако, поштована Милена, живот нас понекад "награди", као мене пре неколико дана, па нас врати у далеко прошло време - као необичан времеплов. Потрудио сам се да пронађем "сегменте времена" који могу спојити незаборавну прошлост са незаборавном садашњошћу. Ипак, то није лако могуће ако немаш доброг и искреног пријатеља - човека, јер тек тада све поприма и душу. Поздрав!

      Избриши