АЕЕЕ..., НАРОДЕ МОЈ! (2. део)

(...Ако сте гадљиви, али стварно, најбоље би

било, да не читате овај блог текст – уопште!)

И, стварно „ко је крив“...? Велико је то и незгодно и цивилизацијско

и социолошко... питање! Углавном добар „собни цимер“ је у чекању

решења текуће преподневне часове проводио „на терену“, како би

избегао „психо(на)силника“. „Измишљао“ је шетње, вежбе, седео

је на клупи у парку, до утрнућа доњег дела леђа... До ручка.  Време

пренеражености мерено је „вечношћу“. Једино је било важно

„мимоићи се“ са „нездравим“ цимером или само скокнути до собе,

па опет „брис напоље“... Јер, чим би се нашли заједно у соби „онај“

би га све време нетремице гледао покушавајући да започне било

какав (најчешће несувисли!) разговор без падежа, неразговетно,

мумлајући и мало..мало „ричући“ приликом дубоког удисања и

издисања. „Таква му је навика“, само каже једна од докторки, уз

искрено испољено разумевање (а очевидно: и сажаљење!) због

чега је атмосвера у соби постајала крајње непријатна и бременита

сталном нетрпељивошћу... Потом, у трпезарији где за столом седи

обично четворо, „он“ нарушава уобичајен логичан (културан) и

спонтан распоред за столом начињен према собним бројевима.

„Он“ седне где му напрасно „дуне“, мада су сви већ навикли на

„своја места“, на пример, у ком правцу гледају док једу. Или,

премешта и пипка комаде хлеба поређане у заједничком им

тањиру, „игра“ се човек, или прстима чачка нос, па истом руком

хвата заједнички бокал, и то, уместо за дршку „он“ зграба бокал

за горњи обод и подиже га свим прстима с приљубљеним дланом

на отвор (наравно, тик изнад воде) премештајући га у другу руку

којом хвата за дршку и сипа у једну од чаша које су постављене

око бокала отвором на доле, да би опет вратио бокал у прву руку

и свим згрченим прстима оне руке којом је до малопре „дрљао

нос“ и спуштајући га обавезно помера „слинавом руком“ и понеку

од осталих чаша јер није вешт да „протури“ бокал тамо одакле га

је претходно узео, а чешће га остави испред себе и још који пут

„издува слинаве ноздрве“, тако да би и ту згадио све људе

околних неколико столова. А, док једе испадају му између

недостајућих зуба мрвице и делови хране (пиринча, купуса,

грашка, шаргарепе, хлеба, кроасана...) по панталонама и

између ногу, на столицу или на под, па тако све остави и кад

заврши само устане и оде не осврћући се... Наравно, редовно

узме по парче-два хлеба, стави их у џеп и носи у собу како би

на читавој тераси мрвио хранећи голубове и разносећи те мрве

на ђону обуће по соби и унутрашњости хотела, чак и у кревет.

Мада је спавање пацијената до седам часова ујутро, али због

„њега“ сестра долази у собу да би му око „6,15“ припремила

терапију (вади из фиоке пилуле) и хтела или не хтела пробуди

и „цимера“ (добро, не треба јој замерити, јер није то њена воља

нити намера), али јесте грешка и немар оних који распоређују

пацијенте по собама и праве „погрешне комбинације“: која соба

или који собни колега би могли да буду „компатибилни“, како

год, а зна се и све по чему...(?).

Даље, „дотични“ је и астматичар који стално „јури пумпицу бачену

по кревету“, а астма је још увек недовољно истражена болест и

њени узроци нису најјаснији... па, може да се пренесе и на друге

здраве особе... Пих!

Они који би се с њим по било ком основу „граничили“ (боравак у

близини или сусретање) у року од дан-два почињали би да осећају

погоршање или појачано: муку, ангинозан бол, гађење, анксиозност,

повећан крвни притисак и пулс, напетост која не јењава, аритмију,

непријатност, или шта већ од свега онога ради чега су и дошли у

бању... Врхунац свега је чињеница да су то све „скупни манири“ који

се односе на једног те истог „баш..ме..брига..пацијента“; док је оном

другом пацијенту који је сасвим „нормалан човек“ – толерантан,

цивилизован, еманципован, обзиран, увиђајан, дружељубив,

културан, прихватљив у свим „нормалним комбинацијама и

контекстима“... услед „гутања толике количине тираде“, на првом

следећем јутарњем прегледу – визити – крвни притисак скочио

на 160/90 (а око подне чак на више од 160/100), и пулс „у миру“ на

преко 85, аритмија и „бубњање срца“ као на „сеоском вашару“...,

а до јуче је све било врло добро: 120/80, пулс око 64, аритмија под

контролом... Значи: дођу дивљи и отерају питоме... Још само да се

десило да је докторки прво пало напамет да размотри какво би

средство за смирење „понудила“ изнервираном „добром“ цимеру,

па да све ово поприми својеврсну – трагикомику; уместо да

„уљеза“ хитно изолују (да изолован борави и тамо да се храни)

или да „угроженог“ премести у неку другу „нормалнију собу“.

Не никако да се такав проблем решава „хемијом“ (лековима

за смирење)! Коначно, проблем је успешно решен око „14,00“

премештањем „питомог“ у другу одговарајућу собу, где је нашао

свој мир, сан, нормалан боравак..., одмах се притисак вратио на

130/80, а сутрадан већ на одличних 120/80)... Док је „дивљи“

остао у истој соби, у истом кревету... Нису тренутно имали

никакву могућу „комбинацију“ да га с неким „упаре“.

Ни многи други пацијенти нису много бољи, јер неки након

обедовања у трпезарији улазе у лифт с чачкалицом фиксираном

у устима (међу предњим зубима), па се сви остали који су на

време то приметили склањају корак уназад, повијају се што

даље или заузимају одређен одбрамбен гард, да им случајно ти

„начичкани типови“ чачкалицом не „ископају“ око. А, кад већ

поменусмо лифтове, то су места (ама, испред сваког лифта, на

сваком спрату!) с највећим набојем, тензијом, нестрпљењем,

притиском, некултуром, пожуривањем, негативном енергијом,

„претицањем“, нервозом (с очевидним циљем: што пре ући

у лифт!), да што више и јаче „испритискају“ сва дугмад (и за

доле, и за горе, и по неколико пута, за сваки случај, и свако

ко приђе чини то поново и поново и поново!), да се сви који

чекају по сваку цену угурају (па, онда један по један излазе

због оптерећења!), па отварају врата од лифта пре времена

да што пре изађу (па се лифт незгодно заглави пре тренутка

аутоматског заустављања), а да не говоримо о страховима,

паници, унезверености, себичношћу, претераном „бучном

понашању“... Као да хистерично и панично журе на „серије“,

„ријалитије“, „квизове“, „вести о отровним и погубним по

здравље политичким кампањама“..., и то су, ваљда – навике!

Поменимо још само, мада то није коначан низ, и „тоне..тоне“

пикаваца и бачене пластичне и флаше и чаше и кесе..., дуж

„бањских стаза здравља“... И још, и још, и још... још, још...!

Сестре, доктори, портири, конобари и остало особље – само

немоћно али љубазно и уздржано „преврћу очима“...

*

Шта рећи осим дубоко у себи урликнути: „Оооооо, гласачки

народе, мој...! Пардон, можда и само: „Аеее. народе, мој...!

Или, још краће: „Нааарооодеее, мооој...!  Ијооој...!?   (Крај)