Странице

субота, 27. децембар 2014.

ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (17. део)


Језик је медијум помоћу којег човек изграђује и тумачи свет у којем живи, а уз то и основно средство интеракције и комуникације међу људским бићима и битан предуслов свеколиког човековог стваралаштва. Језик у овом општем смислу део је генетског наслеђа људског рода, а манифестује се у хиљадама посебних језика којима говоре поједине друштвене заједнице широм света. Тако сви људи имају језик, али немају сви исти језик. Сви језици су у нечему слични, и по томе су сви они језици; и сви се у нечему разликују, па су тако сви они различити језици...“ (Ово је сува теорија о језику!)

Док лингвиста Ранко Бугарски, у својој „начичканој“ књижици ЈЕЗИЦИ, управо цитираној у почетном пасусу, помињући језик помоћу којег човек „изграђује и тумачи свет у којем живи“, залазећи дубоко у теорију, јер то му је научнички својствено; с друге стране, само поређења ради, песникиња Десанка Максимовић о сличном је говорила песнички једноставно, у једној реченици: Ово је црно-бели свет, а благо оном ко живи у колору, још ако у колору сања... (А, ово је лепота једноставности језика!)

понедељак, 22. децембар 2014.

ДОБАР ДАН, СРЕЋО


- Добар дан, колико остајете...? – Прилазио је сувоњав висок момак, разбарушене дуже косе, тек приспелом возачу аутомобила црвене боје, београдских таблица, на хотелском паркингу, рутински, с блоком за наплату паркирања... Град Ниш... Млад возач, у елегантној белој набраној кошуљи лежерно заврнутих рукава и плавим фармеркама, преплануо, благог озбиљног погледа и пријатног смешка који открива беле правилне зубе...; хитро је откачио сигурносни појас, а мотор аутомобила није био искључио, јер обично након вишечасовног непрекидног путовања, поготово ауто-путом, уобичавао је да остави мотор да ради бар још минут.

- Хм, можда сат, можда неколико дана или месеци, можда неколико година...?! Можда...?! – Смешкао се возач ноншалантно, показујући палцем леве руке иза свог седишта где су били окачени или сложени официрска униформа означена потпоручничком „звездицом“, опасач, неколико нових кошуља, кравата... Официрска шапка налазила се скроз позади иза задњег седишта, да могу да је виде сви који сустижу возило, тек да се зна да је возач „војно лице“... До десних врата, позади, на вешалицама, била је педантно окачена „цивилна одећа“...

Некад потпоручник ЈНА Драган Петрушић,
данас ваш блогер, "дели" само с вама, делић по делић,
своје незаборавне занимљиве животне приче... 
- Написаћу вам један час, друже потпоручниче, а данас слободно останите колико желите, и добро дошли у наш град а, ако се не варам, ваш први гарнизон службовања. Ах, да, паркирајте тамо, да нам буде „ауто на оку“... – Био је момак на паркингу  веома љубазан и вољан да остави најбољи могући утисак добродошлице, свестан да је млад официр, након завршетка војне академије, управо дошао у Ниш, град пун неизвесности и животних непознаница...

Данас, након тридесет и осам година, када се као војни пензионер у чину пуковника, наочит добродржећи и крепак средовечњак, присећа тог врелог поподневног „нултог“ августовског дана, давне 1976, и не изоставља ни најмању ситницу. Све му се до танчина урезало у памћење. Како и не би: било је то уочи његовог првог радног дана и јављања на прву официрску дужност – командир ондашње новоформиране значајне ракетне јединице система ПВО. Посао без дана чекања, нов аутомобил, плата унапред, одмах једнособан стан близу центра и на ободу великог парка, спорт, друштво, девојке...

среда, 17. децембар 2014.

ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (16. део)


Живимо у време када би наше живљење могло бити дефинисано (и) као: „Доброта није снажна, зло је данас јаче!“... И „доброту“ и „зло“ требало би схватити – условно. И релативно(!?). Јер, многи више не знају довољно ни шта је „доброта“ нити шта је „зло“. Јер, окружује их живот у стилу: што горе то боље! Јер, систем вредности је критично поремећен... Знам, знам, само чекате тренутак када ће почети и помен о језику, на пример, урушавање нашег разговорног језика свакодневице, прилично опипљивог „лакмуса“ који најбоље казује о нивоу нарушености „алхемије нашег комуницирања“...

Док почињем да куцкам ове редове, иако се осећа „мирис зиме“, атмосферске (нисам рекао „атмосверске“!) прилике још су наклоњене љубитељима „мекшег“ времена. Атмосфера која окружује нашу планету, још (нисам рекао „још увек“!) успева да „скрива и задржава“ снежне пахуљице, бар над нашим „парчетом“ неба. Све те: тропосфера, стратосфера, мезосфера, термосфера..., и остале сфере, довољно су далеко или високо од обичног малог човека и његових одабраних и „докучивих“ свера (нисам овде рекао „сфера“!) занимања, обичаја и начина живљења, атмосвере (нисам ни овде рекао „атмосфере“!) у кућама или становима или на радним местима...

петак, 12. децембар 2014.

ПОЖЕЛЕЋЕ ТРИБИНЕ ГЛЕДАОЦЕ


Безглави хулигани, од "дванаестог играча", на трибинама,
постали "први", на терену...?!
Или: зар (?!) фудбалска игра пред „празним“ трибинама. И: драконске законске казне због хулиганског понашања. Или: пожелеће фудбал гледаоце на трибинама. И: „дежурни судија“ на стадиону и судске пресуде хулиганима „на лицу места“. И: доживотна забрана приступа у спортске објекте свима хулиганског понашања... Или...!? Сада је „захваћено“ ткиво фудбала, а ускоро ће бити и осталих спортова, и друштво... Или, коначно, све насилне такозване навијаче (хулигане) радикално треба уклонити, као канцерогено ткиво, као опасност, као зло које се бесмислено надвија...

Навијаче-хулигане навијање најмање занима. Њих више занима да полупају игачима возила на паркингу, да улазе у свлачионице, шамарају, одузимају капитенске траке, постројавају... Некада су били „дванаести“, а сада су постали „први“ – играч тима за који „навијају“. Неко их подржава и постали су „умишљена“ сила. Добили су „простор“ и искористили су га (по нас) на најгори начин. Сами одлучују шта ће и како ће и знају да ће увек бити по њиховом. Шта год да оваква „држава“ покуша да примени, неће дати резултат, јер ако такав „навијач“ зна да неће добити пријаву, да неће бити процесуиран, онда...!?

понедељак, 8. децембар 2014.

ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (15. део)


Знам да ја, један, када говорим о овој теми (нисам рекао „на ову тему“!), правим већу „буку“ него хиљаде других који ћуте. („Десет људи који говоре праве већу буку од десет хиљада људи који ћуте.“ – рекао је Наполеон)... Свестан сам тога. Не само зато што „говорим како пишем“ (ваљда сте већ уочили приближност књижевном језику), већ највећма јер и говорим и пишем и борим се против непрекидног урушавања нашег матерњег језика. Посебно (раз)говорног језика свакодневице. Знам добро и зашто!?

Многи површно преваљују преко језика истините тврдње у стилу: језик је жива ствар, подложан променама, развоју, допуњавању, ширењу... Тачно! Али веома често чине то недовољно промишљено чак олако. А још чешће у недостатку ваљаних аргумената за сопствену површност. Само бих упозорио на најважније: не може се то радити на улици! Зна се место и начин верификације (можда је боље рећи „прихватања и озваничења“!) новог у језику. Поготово када је реч о матерњем језику.

среда, 3. децембар 2014.

МОЈЕ О ВЕСТИ





ПРЕ*ВЕСТ
Вест је кратка, најкраћа,
само је наслов – краћи;
најбоља је као „врућа“,
јер тешко јој је – умаћи.



*  *  *


КАКВА ВЕСТ...?

Зар је важно КАД,
зар је важно ГДЕ,
зар је важно ЗАШТО,
зар је важно ШТА,
зар је важно КО...?

Питања је само пет,
зна о ВЕСТИ цео свет,
околности је увек сплет,
до одговора нема лет,
новинарски то је сет!

Нема везе ЗАШТО,
није важно КАД,
кога брига ГДЕ,
познато је ШТА,
нико не зна КО...

Догодило се ШТА,
догодило се ГДЕ,
догодило се ЗАШТО,
догодило се КАД,
урадио је КО...?

Зар је важно где,
зар је важно кад,
зар је важно зашто,
зар је важно ко,
зар је важно шта?

Није лоша ова вест,
каква вест, добра вест;
пет питања, кратак текст,
какав текст, добар текст;
пет питања – чине ВЕСТ.

Није важан питања след.
Није важан ни редослед.
Много је важан мисли ток.
Ређању питања нема краја.
Важна је важност догађаја.


*  *  *

(Д. П, уз „домаћу кафу с ратлуком и водом“, у Међународном прес центру, 30. октобар 2014)



















ПОСЛЕ*ВЕСТ
Рецимо да ово песма и није,
у стиховима се вежба крије.
Основа новинарског знања,
пет „дупло-ве“ лаких питања.