Странице

понедељак, 22. децембар 2014.

ДОБАР ДАН, СРЕЋО


- Добар дан, колико остајете...? – Прилазио је сувоњав висок момак, разбарушене дуже косе, тек приспелом возачу аутомобила црвене боје, београдских таблица, на хотелском паркингу, рутински, с блоком за наплату паркирања... Град Ниш... Млад возач, у елегантној белој набраној кошуљи лежерно заврнутих рукава и плавим фармеркама, преплануо, благог озбиљног погледа и пријатног смешка који открива беле правилне зубе...; хитро је откачио сигурносни појас, а мотор аутомобила није био искључио, јер обично након вишечасовног непрекидног путовања, поготово ауто-путом, уобичавао је да остави мотор да ради бар још минут.

- Хм, можда сат, можда неколико дана или месеци, можда неколико година...?! Можда...?! – Смешкао се возач ноншалантно, показујући палцем леве руке иза свог седишта где су били окачени или сложени официрска униформа означена потпоручничком „звездицом“, опасач, неколико нових кошуља, кравата... Официрска шапка налазила се скроз позади иза задњег седишта, да могу да је виде сви који сустижу возило, тек да се зна да је возач „војно лице“... До десних врата, позади, на вешалицама, била је педантно окачена „цивилна одећа“...

Некад потпоручник ЈНА Драган Петрушић,
данас ваш блогер, "дели" само с вама, делић по делић,
своје незаборавне занимљиве животне приче... 
- Написаћу вам један час, друже потпоручниче, а данас слободно останите колико желите, и добро дошли у наш град а, ако се не варам, ваш први гарнизон службовања. Ах, да, паркирајте тамо, да нам буде „ауто на оку“... – Био је момак на паркингу  веома љубазан и вољан да остави најбољи могући утисак добродошлице, свестан да је млад официр, након завршетка војне академије, управо дошао у Ниш, град пун неизвесности и животних непознаница...

Данас, након тридесет и осам година, када се као војни пензионер у чину пуковника, наочит добродржећи и крепак средовечњак, присећа тог врелог поподневног „нултог“ августовског дана, давне 1976, и не изоставља ни најмању ситницу. Све му се до танчина урезало у памћење. Како и не би: било је то уочи његовог првог радног дана и јављања на прву официрску дужност – командир ондашње новоформиране значајне ракетне јединице система ПВО. Посао без дана чекања, нов аутомобил, плата унапред, одма једнособан стан близу центра и на ободу великог парка, спорт, друштво, девојке...

Тада, млад официр ЈНА, потпоручник артиљеријско-ракетних јединица противваздушне одбране, претходно београдски гимназијалац, потом питомац Војне академије и истовремено ванредно студент Економског факултета, у Београду, иначе успешан млад фудбалски судија, новинар и песник..., ношен енергијом младости, поноса и части, и професијом образованог и свестраног официра који је настављао породичну традицију војног позива, и новим „црвеним аутомобилом“ поклоном од родитеља, и знањем енглеског језика, и самопоуздањем, и ентузијазмом, и добронамерношћу..., управо је био стигао у свој први гарнизон службовања.

Док пружа позамашну папирну новчаницу да плати за паркирање, и чим је момак почео да одбројава „кусур“, прилазе однекуд његовом аутомобилу два мусава циганчића, гуркају се уз врата возача, и питају за дозволу да оперу предње делове аутомобила „улепљене и исфлекане“ од разних успутних инсеката... Истовремено, дечаци су замолили и да ако је нешто претекло од хране, да мало и они поједу... Погледи су им били питомо молећиви и неодољиви.

- Да, да..., слободно обришите, док није „упекло“. Ево, има и нешто хране и „грицкалица“, у кеси... И цео остатак новца од паркинга, кусур, узмите за себе; вама на корист а мени за срећу, кажу: ваља се... – Зачас је на том делу паркинга, након неколико минута, завладала пријатна атмосвера. Чак су се из оближње уличице појавиле и две изазовно згодне девојке, мало „бациле фарове“ у правцу запаженог придошлице, женски га одмериле, на шта се он само уздржано мушки насмешио; нису биле одвише „навалентне“...

- Чико, чико, немојте с њима много да се гледате..., знате, то су оне... – Дошапнули су враголасти и задовољни циганчићи, убрзаних увежбаних покрета, очигледно били су на страни новог суграђанина.

- Зна чика, зна... Хвала! Не брините...! – Узвратио им је новајлија шмекерски под „довољним углом“ да „лепотице дана и ноћи“ не би приметиле ту њихову размену речи и тајновиту „сигнализацију“.

Момак што наплаћује паркинг лагано се удаљио... Две девојке, држећи се под руку, наставиле су своју суптилну „извиђачку патролу“, тим делом града... Дечаци су ужурбано и темељно брисали „флеке од инсеката“ желећи да покажу одлучност да ће све „уговорено“ коректно урадити „за све добијене динаре“...

Новопридошли потпоручник најпре је нетремице разгледао околину, стрпљиво и детаљно упијајући све што му је допирало у видокруг,  а поглед му се био зауставио високо, тек на последњем спрату нишког Хотела „Амбасадор“, у самом центру, испред којег је паркирао свој аутомобил, и одлучио да прву ноћ баш ту коначи... Данас, када се тога присећа, не може да се отеме утиску, као да се све то збивало – јуче.

Одма му се било учинило, шири пуковник своје сећање, да би ту могло бити и неке симболике... Хмм, осим помисли на симболику око назива хотела, прво је био закључио: Добар први утисак! – Онда је накратко зажмурио и дубоко у себи, у нади да неће имати нерешивих проблема у новој средини, више ради „превентивног“ призивања, додао и кратку примисао: Добар дан, срећо!...

- Занимљиво, тада, као да је у мени призивање среће само мало и тихо било „заронило“, још док су очи биле склопљене, обузимала ме је сигурност да ће ми срећа увек бити на дохват... Незаобилазан младалачки осећај... А, тако је и било. – Реч по реч, јасно претаче у причу данашњи пуковник војни, у пензији; говори маниром човека који је сваку своју изречену реченицу лично доживео и преживео и упамтио. Богато свеколико животно искуство, најситнијим детаљима зачињено.

Свега десетак минута који „уоквирују“ ову кратку топлу животну причу, у сећању пуковниковом трају веома дуго, чини се заувек... Динамичан и буран начин живота, својствен младом потпоручнику, није изводив на дуже време, закључује данас пуковник, онако, више за себе, након безмало четири деценије од оног „првог паркирања“, алудирајући нескривено шмекерски да, зато, увек треба живети „пуним плућима“...

У Нишу је млађани потпоручник, а убрзо унапређен у чин поручника, био остао три лепе и незаборавне године: мало или много(?!), питаће се неко. Књига каријере официра остаје увек „отворена“, као и заклетва на верност – отаџбини! На послу је био награђиван многобројним драгим војним признањима, а подједнако су му драге и „цивилне“ успомене, таман за леп роман.

Можда би било занимљивије, шта мислите(?), да сада уместо тачке (.) ставим „три тачке“ (...) и лепо наставим причу о животу младог официра, јер, сложићете се, вероватно, да ових описаних тек „десет минута“ – није довољно! Сигуран сам да нећете одбити идеју, да у неком од следећих блог постова мало дубље „заронимо“ у његов интиман и емотиван живот?! Живот у граду којег му је судбина војнички одредила, без икакве представе колико ће у њему остати – привремено или стално; живот у граду с којим је несебично „делио“ и део своје безбрижне младости; у граду којем је одма „на први поглед“ назвао: Добар дан, срећо...

*

(Није) П. С.

Пре самог „клика за објаву“, да овај блог пост угледа светлост дана, сетих се да је данас 22. децембар, датум на који се некада деценијама, у ранијој Југославији, обележавао значајан војни празник – Дан армије. Данас је тај празник готово заборављен... Прича остаје... Нека ипак све остане на – помену.


8 коментара:

  1. Одговори
    1. Хвала Снеки, драго ми је кад ми честита борац као што си ти!

      Избриши
  2. Volim takav predosećaj... :-)

    - Zanimljivo, tada, kao da je u meni prizivanje sreće samo malo i tiho bilo „zaronilo“, još dok su oči bile sklopljene, obuzimala me je sigurnost da će mi sreća uvek biti na dohvat... Nezaobilazan mladalački osećaj... A, tako je i bilo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mladost i treba da je uvek na "krilima". Najčešće je mnogo toga izmešano - osećaj, predosećaj, intuicija, kreacija... Najvažnije da uvek "izroni" ono što je tada najpotrebnije. Pogotovo sreća! ~ Ja baš volem, kad je tako...

      Избриши
  3. Тека тој бива у живот, и не само у Ниш! Једни слазе низ мердиван,
    а друђи се па топрв каче уз њега ;)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Допада ми се овај коментар!
      Или, у преводу: Ово је црно-бели свет, благо оном ко живи у колору, још ако у колору сања...
      Шта? Седи, један!
      Андреј..., све најлепше - срећно!

      Избриши
  4. Пријатно , искрено са много снаге и изражаја . Такви дивни тренуци у животу остају заувек и никад се не забораве .
    Моја сећања кад смо делили заједно опасно , блатњаво , вруће , смзнуто , песковито , конзерве , . . . никад не могу да избледе .

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Тачно, не бледи у сећањима само оно што је лично доживљено и "преживљено", макар и најтеже; не важи се искуство ако није само твоје, ако ти није "срце заиграло" или "емоције уоквириле"... А, онда, једног дана, поделиш и тако бришеш растојање између - прошлости и садашњости... То улива нову снагу живљења!

      Избриши