Странице

субота, 29. март 2014.

ДОБАР БОЉИ НАЈБОЉИ

Или: (С)нови степени поређења ~ НАПАЉЕН – ПРЕНАПАЉЕН – СПРЖЕН К’О ПАЈТОС


Много необичан – сан... Ни ружан ни леп. Уствари, било је у овом сну помало и од ружног и од лепог... Ствар поимања...! Ето, зато и нисам могао „нормално“ да видим оно шта сањам... Знам, не може се уз сањање рећи: „да видим...“, већ, прво: „да (за)жмурим...“(?!) Па, како да зажмурим кад већ недељу дана из костију „истресам (накупљен) страх“!... (Објаснићу!)
 
Кад људи не знају добро свој матерњи језик, онда не могу ни да комуницирају успешно... (Комуникологија, хмм!) Он и Она изађу у чајџиницу... Она наручује за обоје и тражи чај од „шумског воћа“ (помешани дивља јагода, купина, малина...), али наглашава: „без лимуна, без грејпфурта, без поморанџе, без меда...“.  После неколико минута враћа се конобар „празне тацне“, па ће снисходљиво: „Извините, нешто баш нисмо успели..., овааај..., да ли може чај без нечег – другог?“. (Доообро, дее, знам да сте ово већ чули (!), али мало понављања... Идемо даље!)

понедељак, 24. март 2014.

ИГРА (ОД)УМИРУЋЕ ЛЕПОТЕ

(У мени, проговорио је виши спортски тренер, грубостима изазван!)


Фудбалска игра је прилично изгубила лепоту и своју суштину онда када су дозвољени прекомерни („погибељни“) такозвани КЛИЗЕЋИ СТАРТОВИ – бочни, чеони, с'леђа... До тада, о фудбалској игри, говорило се: „најлепша споредна ствар на свету“, „фудбал умире у лепоти“, „фудбалски романтичари“, „чаробни свет фудбала“, „мађионичари у копачкама“..., која је то само (тада) фудбалска игра била?! Сви одреда, од голмана до голгетера...

Појавили су се, онда, једног дана, у фудбалској игри – грубијани! Говорило се тада за (те) грубијане: „лопта може проћи, али играч никако“, „лопту гледај, а по ногама ударај“, „покажи му ко је јачи, још од првог минута“, „удри га тако да и он и лопта лете изван терена“, „нека осети како бије српски бек“... Од онда, место у скоро сваком тиму добијао би и бар по један грубијан с основним, готово искључивим, задатком: „прекидање“ противникових нападачких акција, у њиховом зачетку!

среда, 19. март 2014.

ПРВИХ ПЕДЕСЕТ ДАНА


Да се ми „обични“ лепо манемо велике политике, великих обећања и неиспуњења, великих „пројеката“ и инвестиција, режираних хапшења... Ово је земља Србија, у њој се „више не може“ него што се „мисли да се може“. Додуше, изгледа многи политичари умеју, веома вешто, само да се „докопају“ власти, али ту им престаје свако даље умеће. Једноставно, много извесније умеју да „умиру у лепотама владања“... „Стотину дана“ у Скупштини Републике Србије, за новостаре или старонове, баш је мислена именица; готово да до те округле бројке једва да ко може нормално (и) „добацити“. Сви заједно, када се васпоставе, од новог Првог министра, преко потпредседника, министара, посланика, посленика...
И...?! Шта...? Шта бих ја хтео..., да кажем? Ево, ја бих овако: поједноставио, примерио, одмерио... Маа, не могу (не иде!) да вас „фолирам“, да је ово само почетак мојег новог сна (сан*ружан*леп), кад није. Али, умало да стварно заспим. Није ме мрзило да устанем из кревета, одем до радног стола, „пипнем“ тастатуру лап-топа који се још није „успавао“ и кликнем на нови „празан“ блог лист. А, лап-топ ми је подешен да се „успава“ у приближно исто време када и ја. Овога пута, нешто сам се нећкао и оћкао... Отворено!

субота, 15. март 2014.

КРШИМ ИЗБОРНУ ТИШИНУ

Сутра су ИЗБОРИ (зашто множина?). Изборна је тишина! Ћутња. Након вишенедељног и вишемесечног „померања дупета народу“, сада је перфидно затишје. Мој избор (моја слобода!) јесте да сутра, у недељу, нису ИЗБОРИ (у множини?!), већ ИЗБОР (у једнини!) или „гласање“ (гласање у наводницима, да не објашњавам). Мој избор је да кажем: „у једнини“, јер, једноставно, сматрам да у том контексту није ни примерено ни правилно говорити „у множини“. То ми се саамо тако казало. У јави. Није у сну. Нисам о томе никада раније посебно размишљао, већ, прихватао сам „здраво за готово“. Ето, делим ово са вама, можда ће вам бити занимљиво. А, онда, када сам се већ латио „тастатуре“, реших да ОТВОРЕНО (пре)кршим изборну тишину. Дошло ми тако. Макар само мало. Мало само. Само за своју душу. Ако то може „само мало“. Мој избор! (Ако, којим случајем, не прочитате одмах, важиће ово „кршење изборне тишине“, када год „кликнете“ на блог... Не брините!)

Слобода избора (?!)... Најбоље је од слободе почети. Те, „слобода говора“, „слобода мишљења“, „слобода писања“, „слобода медија“, „слобода објављивања“, „слобода појављивања“, „слобода кретања“, „слобода ...“... Ихахааај, колико само разноразних нам „слобода“... (читај: „...о, да!“) Увек постоји лични избор. Примећујете, поменуо сам и реч: лични (свој, мој). На тај избор мислим, а не на нечији туђи. Јер, важно је следити – лични избор (а не туђи!). (Но, причати о „слободи“, о било којој, мало је крупна тема, зар не?!)


среда, 12. март 2014.

МИРИСИ САЊИВЕ НОЋИ

Долази доба године када се помало може спавати (и) уз полу отворен прозор, не рачунајући комарник и ролетне; и уживати успављујући се уз – „мирисе“ ноћи. И укусе, и шумове, и звуке...

Да ли сте икада покуша(ва)ли да будете поета у тренутку успављивања (?), још само када бисте успевали да забележите, или отргнете написе од снене подсвести, на самим вратима сна. Боље је то, верујте, од „бројања овчица“. Бар је ново... Или, ипак, можда је боље да никада (н)и не покушавате! Но, избор је ваш.
Безброј је таквих „поетских“ варијанти првопојављених речи у низу и „стихова“ без риме; и много „тротачки“. Запис једне такве „песме из сна“, без накнадних измена, тек да видите како изгледа, избор је мој, делим с вама:

петак, 07. март 2014.

НИЈЕ ПРАВАЦ СМЕР

(Исти ПРАВАЦисти или супротан СМЕР)

Шетам Кнез Михаиловом… Вече је. Испред, на неколико корака, у истом ПРАВЦУ и СМЕРУ, шеткају двојица тинејџера и застајкују код скоро сваког излога. Гледају „начичкан“ излог углавном канцеларијским материјалом. Дискретно „бацим поглед“, на њих, па у ком правцу гледају… Није било тешко закључити, бар на први поглед, да посматрају необичну компјутерску тастатуру подељену на два подједнака дела – леви и десни… Посебно за сваку руку, с једноставно дизајнираном линијом одвајања (да може лако и да се састави, ако затреба!). Гледају они, гледају необичну тастатуру, те ће један (мало темпераментнији):
- Видиш, на овој тастатури је лакше „типкати“, лева половина под леву шаку а десна под десну…, можеш још лакше да поставиш овако раздвојене делове где хоћеш…, па можеш једну половину доле а другу горе…, па напред или назад… Баш ми изгледа да је – лакше!
Слуша то онај други тинејџер (деловао је мало повученије, скромније), па га „о’лади“ крајње једноставном и лаконском констатацијом:
- Лакше је, само ако – знаш!…

недеља, 02. март 2014.

СМЕХ МИ(ЛУ)ЈЕ ДОБРОТУ


По смеху можете проценити човека... „За смех је, пре свега, потребна искреност, а зар има искрености код људи? За смех је потребна незлобност, а људи се најчешће смеју пакосно.“ – рекао је Фјодор Михајлович Достојевски, говорећи и пишући о врстама смеха.

„Искрен и незлобан смех значи веселост, а зар има код људи у данашње време веселости и умеју ли људи да буду весели? Веселост човека је највиднија црта његова, која га највише одаје. Један карактер дуго не можете упознати, али чим се човек бар једанпут насмеје сасвим искрено, показаће вам се његов цели карактер одмах као на длану.“ – ово је само Фјодорово сажето појашњење претходне ионако прецизне тврдње.