Странице

среда, 27. децембар 2017.

МОЈЕ О БОЈАМА

















ПРЕ*БОЈЕ
Боје у овој песми у ширем контексту схватите,
пажљиво нити у римама и стиховима пратите;
песник често уме о свему и супротно да казује,
необични су путеви кад крене да песму искује.


* *  *

КОЈЕ СУ БОЈЕ...

Које је боје срце моје?
Зато што довољно не знаш,
зато ме често нервираш!
А, исте је боје као и твоје.

Које су боје очи моје?
Зато што довољно не знаш,
зато ме у очи и не гледаш!
А, жељне су топлине твоје.

Које су боје усне моје?
Зато што довољно не знаш,
зато пољупце и пропушташ!
А, за њих је потребно двоје.

Које су боје мисли моје?
Зато што довољно не знаш,
зато ме превише и иритираш!
А, не умеш да изразиш своје.

Које су боје намере моје?
Зато што довољно не знаш,
зато и не умеш да прашташ!
А, ситнице нам судбину кроје.

Које су боје звезде моје?
Зато што довољно не знаш,
зато атмосферу и не схваташ!
А, само се оне небом броје.

Које су боје речи моје?
Зато што довољно не знаш,
зато се чудно и понашаш!
А, тада осећања не постоје.


*  *  *
(Д. П, 23. децембар 2017, Земун. ~ Боје, нијансе, спектар...
     **Фото:
      (1) „Мост катанаца/љубави“, у Врњачкој Бањи; и
      (2) Сунчан децембарски дан, уз кувано вино, на реци.



















ПОСЛЕ*БОЈЕ
Осећања кад су без боје и тананих нијанси,
не понесу их ни ветар ни пенушави таласи;
кад нам се боја о свему не зна ни довољно,
понашамо се сасвим неповољно и невољно.


четвртак, 23. новембар 2017.

МОЈЕ ОД ИСКРИ



















ПРЕ*ИСКРЕ
Довољно је да песника само малко такнеш,
и он експлодира снагом вулкана необичног,
заискре тад речи док само треном трепнеш,
нема на свету за поређење осећања сличног.



*  *  *

ПОЕЗИЈА ЈЕ ЖЕНА

Не мења се мојим песничким ерама
поетски плам што искрио је у мени,
поезију записујем дугим годинама,
а, највише стихова испевах – жени.

Нелако је неукротиво стално кротити,
како увек спутати осећања док навиру,
тешко је сам са својим мислима лутати,
бити хладне главе, у љубавном немиру.

Не можеш строфе писати него полако,
Дучић је, пре века, скоро све већ рекао,
и данас можемо говорити слично тако,
а овај миленијум, као да је мене чекао.

Не сматрам да ће мене свако разумети,
најпре свако треба самог себе да спута,
тешко је осећања у тренутку променити,
јака реч уме да нас озари али и прогута.

Нећу престати да риме посвећујем жени,
јер жена је – живот, одувек била и остала,
мада су понекад стихови крхки стаклени,
без жене у песмама и поезија би нестала.



*  *  *
(Д. П, 15. новембар 2017, Земун... Жена је саткана од искри.)
  **фото: (1) Јесен у свакој пори природе... и (2) ваш песник.



















ПОСЛЕ*ИСКРЕ
Сумираш сав живот, и до збира јасног дођеш,
и у поезији је исто тако, само речи као увојци,
разна искуства доживљаје и промене прођеш,
а прву песму увек напишеш – вољеној девојци.


субота, 28. октобар 2017.

ТОНОВИ СВАКЕ ЈЕСЕНИ


Фрушка гора: октобар 2017.
















И, таман кад помислих да ће октобар статистички протећи без иједног
објављеног блог текста, јави ми се моја „лупа“ и нешто ми шапуће. Једва
чујно. Разумео сам само да ми предлаже неки мали есеј, есејчић...
Мисли она да је то једноставно: тек онако, трас, па – есеј. Никако да
упампти да ја више волим да уместо на француском језику користим
одговарајућу нашу српску обичну преведену реч: оглед.
Имам одмах идеју, зачету пре неких двадесетак дана седећи на благом
поветарцу тог недељног поднева, испред викендице на Фрушкој гори.
Шумови околине су ми привукли пажњу. Поветарац као диригент, а
гране, гранчице, лишће, понеки далеки лавеж, разни огласи птица,
једва чујно брундање трактора на околним њивама, понека тиха
шкрипа, бука косачица за траву... Али, ништа толико да би реметило;
навикне се уво и не примећује. Једино што слух почиње спонтано
да региструје јесте шум поветарца који настаје његовим упорним и
непрекидним провлачењем около или између свега што нас окружује.
Није то пука уобичајена радозналост, она је више својствена људима,
већ је то необичан дар природе.
На пример, листови лозе имају једну врсту „гласа“ пре бербе а сасвим
другу након брања грожђа. Не умем ја то баш подробно да објасним,
али осећам могућностима мојих чула. Листови јабуке имају свој глас.
Крушка, пак, звучи на свој начин, другачије. Вишња, вишња, мислим
да бих је већ могао препознати и затворених очију. Руже, осим својих
мириса, имају и свој пој. Аронија је тек посађена, ситна је, али и она
тражи своје место у том оркестру. А, тек, смоква, немам правих речи
да опишем. Орах доминира на свој начин, некако тврђе и грубље.
Трешња ми је с леве стране, низ ветрић, и чујем њене одлазеће тонове;
гледам у њу нетремице и баш ме занима до које мере могу да изолујем
њен умилни глас.
Устајем, и шетам неравном травнатом стазом средином воћњака,
корак по корак, често застајкујем. Поред старог бадема ослушкујем
старе и млађе гране, има ту лепих нијанси. Меша ми се шум кајсије
која је полегла и неколико њених грана смо морали да подбочимо
како би родила и идуће године, јер, одвећ је стара. Лешник је низак
и густ и поветарац се једва провлачи, готово нечујно; више се чује
кад обилази његову збијену крошњу. У окриљу старог бадема и старе
трешње удомило се осредње стабло дрењине (њу сам већ овековечио
у недавној песми „Дрен није трен“). Малине, купине, рибизле...,
некако су у заветрини тик уз комшијску ограду која је зарасла, јер нико
не одржава плац годинама. Шљиве, има их неколико, све су већ суве и
више се чује крцкање њихових старих и трулих гранчица него шум и
тонови о којима овде бележимо. Дуња, тек што је почела да дарује
своје плодове, али њено лишће, осим што је добро за врсту чаја, лепо
шуми у том делу воћњака, некако одређеније. Шта рећи о младом
стаблу тек разгранатог ораха, па, бадема, па још две три јабуке, па,
мала вишња... Та стабла су првобитно тамо засађене тек док се приме,
и да видимо где ће им више пријати, а сада нам је жао да их вадимо,
дирамо, померамо... Развијају се лежерно, види се да ће да рађају, а
тек што украшавају тај део плаца, током целе године: од цвета, преко
лишћа, до плодова, опадања лишћа, голих грана и гранчица... И, што је
за ову причу најважније нема им премца у „комуникацији“ кад се нађеш
у њиховом непосредном поседу или окриљу.
Уз времешну зарђалу жичану ограду која одваја територију плаца од
шуме што се стрмо спушта ка реци Дунаву, начичкани су трњине, рибизле,
разне нејестиве бобице, „бодљикуше“, уплетене непожељне лијане,
жбунови, мешавина растиња..., што обично не стижемо да обрадимо
или зато што је тешко приступачно или се увек оставља за неки други
пут. Али, нема везе, није ово апотека, мислим!
Говоримо о тоновима јесени, што навиру са свих страна, зависно од
правца и смера јесењег поветарца. Па, и прерасла трава прошарана
увек новим кртичњацима има свој удео у тонизацији звукова поветарца.
Трава, висока, сува, подивљала, више служи као природан пригушивач
јесењих тонова.
А, потом, већ за неколико дана, средином октобра, стигне ми зов из
лепе Врњачке Бање. И, правац аутомобилом аутопутем, не брже од
120 километара на час, уз помоћ аутоматског уређаја темпомата који
контролише да не дође до прекорачења дозвољене брзине. Ух, како је
тек тамо на нашем омалом наслеђеном плацу зарасло дрвеће воћки
около трошне куће, уздуж плаца. Испреплитала се ненегована али
непрскана винова лоза пуна слатких белих и црних гроздова (црни су
од ретке молдавијске сорте, нападно миришљиви!). Лоза вијуга
неконтролисано од гране до гране све до врхова две бодљикаве
разгранате самоникле џенерике – жута и розе боје, уплеле се чврсто
унутар приљубљених стешњених крошњи. Посебно, вишедеценијска
лоза се уплела само око гелендера степеништа које води на терасу
кућног спрата, и кријомице се уплиће у најближе крошње малобројних
оближњих воћки – џенерика, дуња, вишња, крушка, смоква... Тако је то
кад ниси тамо, осим неколико пута годишње по неколико дана.
Додуше, стигне се тамо и да се мало прошета познатим бањским
парковима, поред речице, мостова, чувеног мостића са катанцима,
до извора да се узме лековита вода, умију очи, држе мало ноге у
топлој лековитој води... Ах, да, иако је раздаљина од Фрушке горе
до Врњачке Бање око 250 километара, и свега неколико дана разлике
у боравку, нема ни речи о поређењу њихових јесењих тонова, из ове
приче. Зато нећу више ни ширити ову причу о тоновима из плаца у
Бањи, већ ћу само окачити једну једину фотографију и одмах ће вам
бити сасвим јасно шта сам тамо урадио како би догодине, у рано
пролеће, кад поново тамо одем, нове крошње поново олистале на
сасвим новим проређеним гранчицама. Биће занимљиво како ће све
то изгледати, и да ли је људска рука (моја!) негде погрешила. Какав
ће одговор припремити природа. Једва чекам да видим. Описаћу вам!

*
Ето, ништа од есејчића, испаде есејчина; али, не замерите!


Врњачка Бања: октобар 2017.















петак, 15. септембар 2017.

МОЈЕ КАО ДРЕН

















ПРЕ*ДРЕНА
Сваким додиром природе, и сећања тад дирнемо...
Кад умре ти део срца, онако баш намртво и скроз...
Ни под прозором кад не можемо да зазвиждимо...
Кад нас више не вози у истом правцу и смеру воз...
Чини се да ти испод ногу клизи тло и цела планета,
а живиш нов живот, уз помоћ два уграђена стента...


*  *  *

ДРЕН НИЈЕ ТРЕН

Док стојим испод крошње дрењина зрелих
и пипкам их одакле да почнем да их берем,
присећам се и успомена на тебе још врелих,
као да уз сваки убран плод и ја с њим мрем.

Док их додирујем пажљиво нежно и полако,
ослушкујем свој пулс скоро нечујан у тишини,
део срца ми је трајно мртав, њему је сад лако,
остатак тог мишића пулсира лењо, не брини.

Док убирем тек поцрвенеле плодове дрена,
тражећи их иза уског лишћа добро скривене,
примећујем да дрењина споро тамни румена,
необично да се толико вешто скрива од мене.

Док све брже берем: дрен теби... дрен мени,
са скоро сваком петељком и листом понеким,
сваку мисао одмах ми сећање чврсто заплени,
скрива их негде међ' изданцима тек изниклим.

Док неки дрен погрицкам: ...за тебе, за мене,
две коштице дуго сисам к'о бонбоне најслађе,
роје се мисли неухватљиве, а још незаточене,
срце постаје немо, кад замишља далеке лађе.


*  *  *
(Д. П, 15. септембар 2017, Фрушка гора – Замун;  ...дрен као Дрен)
   **Фото: (1) Настајање песме...; (2) Две коштице дрена и лист...    




















ПОСЛЕ*ДРЕНА
Неком је дрен омиљена биљка, а некоме још и надимак.
Неко доживотно воли плод омиљене му биљке дрењине.
Незамењиви су додир мирис и укус, не само фото-снимак;
не умањују их нити потиру никакве околности ни даљине!


петак, 25. август 2017.

„НУЖАН ПРОСТОР“ СВАКОМ
















Ко год има неко „сокоћало“ – компјутер, лаптоп, паметан телефон,
таблет... –  има и могућност да слободно прошири свој осмишљен
„интиман простор живљења“ макар се то односило претежно на
друштвене мреже. А, и то је, ипак, добитак значајно ширег простора,
од оног који ти је већ додељен (ако уопште јесте?!). Још, ставиш
слушке на ушке и „изолујеш“ се, бар неко време, колико је могуће.
Тако привидно можеш себи да приуштиш бар виртуелан „нужан
простор“, сам формирајући природу и обим сопствене нужности,
чинећи себе (а истовремено и друге од себе!) мање додирљивим,
бар од реалног стресног окружења. Наравно, под условом да умеш
да изабереш позитивне и корисне садржаје на друштвеним мрежама,
а не штетне ноторне перфидне глупости које би те могле додатно
сабити чак до самог дна – у „нужан кутак“.
Не бих овде да куцкам надугачко и нашироко о све већој потреби и
важности постојања сопственог „нужног простора“ (превасходно
мислим на имајући физички простор), већ само онолико колико је
неопходно да назначим потребу и проблем – „нужног животног
простора“ –  и тек док се разумемо, или док не спонтано побудим
размишљања у том правцу, о тој теми. Не бих да будем исцрпан.
Јер, очекујем и понеки ваш коментар, корисну допуну!
Моја промишљања о „личном нужном простору“, најпре је потакло
сазнање да многим особама треба заиста одредити нужан смештај,
из разних разлога – правних, социјалних, менталних, хигијенских,
реметилачких, здравствених... – било да је реч да би одређене
угрожене особе требало заштитити од других (угрозивача), или обрнуто.
У сваком случају: заштитити једне од других; а да у основи буде
обезбеђена иоле достојанственост свачијег живљења. На помен појма
„нужан смештај (простор)“ навикли смо да помислимо углавном када је
реч о правној, оставинској, наследној свери односа... али, намеће се и
потреба да се сваком омогући да има свој „нужан простор“ у стану, кући,
кафани, на радном месту... Не треба то да буде потпуно одељен и
изолован простор, али да се појединац бар може осећати „заштићеним“.
Питате се од чега, ево, на пример, поменућу без посебног ређања и
рангирања, насумично. Лакше ми је да све „стрпам“ у један пасус:
Данас је време разних узнемиравања. Да останемо само у оквиру
породице, укућана, родбине... Једни гледају тв..серије, док их се
други згражавају. Једнима су неке те..ве емисије опуштање, а
другима тортура. Једни не гасе те..ве по цео дан (и ноћ!) и не
утишавају га, а другима је то смарање и атак на ментални склоп
и атмосверу у кући. Једни воде бесомучне телефонске разговоре
(причај..причај..причај...!), док друге то деконцентрише и иритира,
поготово ако они који причају чине то „из петних гласних жила“.
Једни остављају папуче и ципеле на сред просторије, док се други
о њих споплићу. Једни имају потребу да осталима препричавају
све информације што су управо чули на електронским медијима
или прочитали у писаним, док друге то не занима, напротив...
(*Језичка примедба на мој рачун: избегавам формулацију једни
јер то би било као: један у множини, али важно да то знам, а ви
не бисте ни приметили да нисам сада то рекао! Мало се учимо.)
Нисмо више сви подједнако толерантни на оно што нас окружује,
било у оквиру свакодневице или на ономе што нас спопада из
медија... Нисмо више ни толико обзирни и увиђавни. Доста има
бахатог, охолог, себичног, насилног, узнемиравајућег (мобинг!)...,
у понашању. Поштовање је већ одавно заборављена категорија,
а једна од дефиниција каже једноставно: „поштовање је (и) друге
сачувати од себе“.
Уочили сте, није било потребно да помињем и: кухињу, тоалет,
купатило, терасу, ходник, лифт, саобраћај..., где такође „свако
води своју политику“... Останимо у оквиру свог непосредног
окружења, колико год нам оно било – драго и блиско!
Увек, кад о овој теми п(р)омислим, сетим се мог „лаконског“
одговора упућеног групи колега који су ме деведесет и девете,
на истеку прошлог миленијума, након нато..ракетирања,
позвали из једне од њихових канцеларија, док су ћаскали уз кафу,
питањем: „Шта је у данашње време најважније...?“. Одмах сам им
одговорио: „Најважније је сачувати свој ментални склоп (или
здравље)!“. Имам утисак да то време још траје, као што му је и
деценијама и вековима непрекидно претходило.
Одобравање са друге стране телефонске жице одисало је дубоким
ћутањем и забринутошћу мојих млађих новинарских  колега... Да..да,
сачувати ментални склоп!! И данас, кад се сретнемо, они разговор
прво започињу речима: „Да ли се сећаш шта си нам онда рекао...,
био си у праву...!“... Ментално здравље, па све остало...!

















   *Фото: (1) Мој пас Бањо и његов другар... (2) Селфи на клупи у ВрБањи...

понедељак, 17. јул 2017.

ЧАРОЛИЈЕ ЈУЛСКИХ ОБЛАКА


Камером забележено у току једног минута, 16. јула,
на све четири стране света. Мало после поднева.
Над подножјем Фрушке горе. Комешање облака.
Непоновљиво! Утркивали су се који ће лепше
заклонити сунце. У позадини чисто плаво небо.
Ружа ћарлијања ветрића над тлом. Више пиркање.
Изненада, краткотрајне кишне капи. Прошарале само.
А, у том тренутку на делу неба – дуга. Задржала се
једва неколико минута; тек за неколико снимака.

*(Фото блог запис, четрнаест фотографија: Д. П.)




























































































































































































































* То је оно: кад си испод дуге...!