Странице

петак, 27. мај 2016.

ДРУГО ЛИЦЕ ЈЕДНИНЕ


С мирисом и укусом првих мајских трешања...
Као на музичком концерту када се певач обраћа хиљадама његових слушаоца и, наравно, расположених његових гледаоца, а он да би што боље пренео емоцију, док пева замишља да се међу њима свима обраћа једном „посебном“ присутном. Труди се да нико не примети коме, али ни он тачно не зна, није важно коме, већ само онако, кобајаги... Објашњава понеко од извођача додатну успешност наступа, касније, у тренуцима искрености.

Овај блогер ће, слично томе, у овом тексту покушати да се обрати својим блогочитаоцима у другом лицу једнине (ја..ТИ..он..она..оно...); што директније. Да мало пробам! Уствари, ваш блогер ће се на тај начин обраћати само једном читаоцу, али свако би могао да помисли да је баш он тај (као!). Ако то успе, постаће много блискији, обострано, и труд ће више бити усмерен ка бољем разумевању и знатно садржајнијим минутима колико би читање овог блог текста могло да потраје. Можда, десетак минута.

субота, 21. мај 2016.

БЛИСКИ МУЛТИ ДОДИРИ


Блиски додири с пролећним кишним капима, мирис снега из подалека, вести о ватреним стихијама и земљотресима из још веће удаљености, последице или наговештаји природних акцидената на појединим деловима планете, слике страве од нарастајућег тероризма, дегутантност изборних кампања иза паравана демократије; накарадне изнуђене параде поноса, хомофобије, бифобије трансфобије..., помахниталост око простирања и спречавања хране од генетски модификованих организама (ГМО), разоткривање деловаља разних мафија (медицинске, фармацеутске, нарко, трафикинг, епидемије...), разноврстан окрутан мобинг, трагедије (породичне, саобраћајне...), сатанизам, помицање спорта у свере „више од игре“, естрадно вршљање злоумних, урушавање једног по једног језика многих народа, замрачивање културе, традиција и баштина...

Мисли нам ипак попримају изнуђене (непримерене) садржаје. Загорчења надиру са свих страна. Старији житељи овог животног или боравишног простора сећају се узречица, као на пример: „Срећа је свуда око нас само је треба приметити, открити, сагнути се и покупити, или бар додирнути...“... Данашњи млади житељи истог тог простора тешко да могу то да разумеју. Толико се све променило, да је чак и комуникација међу „размакнутим“ генерацијама скрајнута до крајњих ниских вредности и (не)реда величина и системски и како год...

недеља, 15. мај 2016.

ПЕТЛИЋ КАД КУКУРИКНЕ


Ноћ тешка за дисање. Тескоба. Превише кошмарних „облачића“ који трају, трају... Неодмерено. Уместо да тихо добошање ретких кишних капи сан призива оно га још више одгони и одлаже... Не помажу ни устаљени начини самоуспављивања. Све наговештава касније јутарње буђење, да би се довољно доспавало. Добро је када се то може; када можеш дозволити себи да започнеш нов дана „кад и како ти хоћеш“, а не како и кад „хоће други“... Срећа, па ја то сада углавном могу.

Током дана, треба избегавати прекомерне лоше и некорисне информације, и стресне контакте с другим људима. Наравно, колико је год могуће. А, често није могуће. Свакодневица намеће доста тога немерљивог, теже прихватљивог, несхватљивог, непроцењивог... Онда се сан лако „накачиње“ на несхватљиве појаве или ситуације. Смешта те у решетке затвора, у старачки дом, у таман тунел, на муљевито дно речног корита, у заглављен лифт, дивљи смртоносан нежељен загрљај, собу пуну мишева, немоћ пред разјареном потером која ти је за петама, слоу..моушн клизање ка змијарнику, падање у бездан са високог торња...

понедељак, 9. мај 2016.

КАКО О(П)СТАТИ НОРМАЛАН


Само (се) питам! Питам и себе и вас?!... Одједанпут! Онако. Тениском терминологијом речено: „ничим изазван“... Сасвим спонтано... Питам се: Како данас сачувати сопствени менталан склоп? Или: како о(п)стати нормалан? ~ Али, не бих да сад дајем и одговоре; већ, једноставно: само да се сви упитамо! Запитамо! Пропитамо!... Јер, окружени смо разноразном – хистеријом. Или: како још назвати нашу „фронцлаву“ свакодневицу која нас одасвуд окружује? Све се своди на количину стреса која је тешко мерљива, а разара нас на..те..нане... Опет тај – стрес...! Питам се и као обичан блогер и као обичан читалац. Питам (се)...?! Само. Запитајмо се и сви! То је: Како данас остати нормалан?!

Промиче ми у мислима: хистерија... И јасна. И нејасна. И одређена. И неодређена. Свакојака...

уторак, 3. мај 2016.

МОЈЕ О НЕРАЗУМЕВАЊУ





















ПРЕ*ОНИХ
Не чуди ме кад ми кажу да: „живим у свом свету“.
Одскочио сам од Њихових неостваривих сметова.
Немушти ми поручују да одлетим на другу планету.
Они су тек заробљени у средишту разних сплетова.



* *  *


КИШАМА И ШИНАМА

Све је више Оних
што ме не разумеју
јер размишљају
наметнутим им
површним аршинима;
не знају Они
које животне кише
мене деценијама заливају
и којим сам се све
животним возовима навозао
по дугим и далеким
гвозденим шинама.

Немају Они искустава
која сам ја лично
доживео, проживео и преживео,
Њихова су животна пространства
видно још празна и пуста.
И, духом су сиромашнији прилично
и не бих ја све овде сад навео,
ни Њихова сећања нису баш густа,
стичу се ретка, преспоро
у неразрађеним им и неспремним
можданим вијугама;
не знају још Они много даље
од „сопственог им носа“
и углавном неуко мисле
да је могуће и нестварно,
да им искуства улазе претежно
као залогаји, на Њихова уста.

Не вреди ни да им дам да обују
ципеле разгажене мојим ногама
ни моје патике излизаних ђонова,
да у њима пробају да прођу
бар неке од мојих рута и путева,
да се и Они нађу на раскрсницама
пред сличним као и мојим дилемама
и захваљујући личном добром избору
а не да претежно наметнутим
нижим системима вредности
често досежу до неуспешности;
а могли би знатно више и боље
уз читав низ данашњих
технолошких предности.
Али, није све у „паметним“
Андроидима, зградама,
аутомобилима, таблетима...
и пребрзим им прстима,
а преспорим и некреативним
можданим импулсима.

Тек, што бих могао овде
надугачко промишљати
о занемареним нијансама
што живот наш знатно
постојанијим су значиле.
Убрзано нестају све нијансе
у Њиховим свакодневицама,
и значајно крње описе
наших острва живљења
што су их китњасто зрачиле.
Они језик свој недовољно знају
и прво их баш нијансе одају.

Све је мање Оних
што ме разумеју
јер наметнутим им
аршинима размишљају.
И, није им дато
да могу да спознају:
које животне кише
мене деценијама
хладним и топлим
искуствима заливају;
и којим сам се све
животним возовима
– навозао,
по дугим и далеким
гвозденим шинама,
уским и широким пругама.

Разумевању,
тој лепој људској површини,
Многи не схватају, али
много могу да засметају,
наметнути им – лоши аршини!


* * *
(Д. П, 25. април – 2. мај 2016, Земун; киша, кад раскваси и наше расположење...)
**Фото (ових дана): (1)„Трешња показује плодове“, а на младој крушци (2)„Помаљају се крушчићи“



















ПОСЛЕ*ОНИХ
Пре* или после*, мање је важно сад за ову причу.
Пре* се односи на начине и вредности класичне.
После* подразумева вредности што младе дотичу.
Између доба онога и овога, разлике су драстичне.