Странице

понедељак, 27. јануар 2014.

ГРОБНИЦА ЗА ДВОЈЕ


Има текстова и „текстића“ које кад налетим и прочитам опседају ме у мислима и (по)враћају на прочитан садржај скоро свакодневно, и по више пута, јер, с неким разлогом, нешто као умислим... Маа, да вам признам, и ноћу ми узнемирујуће речи и слике у сан „улазе“. Није да их сањам „целовечерње“, али „епизоде“ се појављују, углавном у тренуцима касновечерњег полууспављивања или ранојутарњег полубуђења... Јој, тако некако. (*И, извините за овај „ужасан“ наслов, усресредите се више на текст!)
 
Знам, занима вас: шта ли сада овај (ваш) блогер толико „увертирава“(?), што не пређе одма на ствар? Добро, ево, „прелазим на ствар“(!):

Прочитам на „on line“ информацију, о неком археолошком новооткрићу (шта ли?); претпоставка о Ритуалним убиствима до „пратње“ за преминулог? (Не могу се баш похвалити, да сам наслов разумео из прве!) „Преживео“ бих ја тај наслов да нисам одмах „загњурио“ и у прву реченицу испод: „Откривено укупно 600 гробница из Бронзане ере, у којима су наши преци сахрањивани у паровима. Сумња се да би по смрти једне, била убијена друга особа, како би биле сахрањене заједно.“... И? Немир, неверица, нагађања... Машта почне да „прозива“ моје мисли, као десетар своје одељење војника, пре звука трубе за повечерје.

четвртак, 23. јануар 2014.

ТРАНГЕ ФРАНГЕ МОРГЕН


Жилав је тај момак Жек. Превалио охо-хо тридесету. Претурио преко леђа најразноврсније животне недаће. Очврснуо у џунгли званој „транге франге“. Он успева некако да „превари“ дан својег преживљавања, али месец дана готово никако, не бар „у комаду“. Најчешће ни три дана заредом. За свој начин преживљавања само кратко каже: ТРАНГЕ ФРАНГЕ МОРГЕН, и кисело се и „наборано“ осмехује... Пошто-пото желео би да зрачи оптимизмом, али... Под „транге франге“ подразумева „уловљени“ посао, а под „морген“ наплату, као најтежи део. Наплата траје, траје, траје... Да „извучеш“ поштено зарађен новац, неупоредиво је теже од било каквог посла који је томе претходио. Са послом се искусно и „избориш“, а „послодавци“ к'о да имају „змију у џепу“.
 
Обично, Жеков дан почиње још увече, пред „покушај“ спавања; не завршава се ни сутрадан, до какве-такве вечере... А, преко дана, „презалогаји“ кад-колико или од скромног бакшиша или (к)од добрих људи, који га знају, и који са њим искрено „поделе“ садржај из својих лонаца или шерпи. Буде ту и „виљушка“ и „кашика“... То су му уједно и најслађи залогаји, јер су из домаће кухиње, и из душе. Не пије алкохол, не пуши цигарете... О будућој породици још ни не..., али свакако размишља. Једног дана. Али... Када... Како... Одакле... ?!
- Кажи, брате... У Мунзе сам, радим нешто... Физикала... Још „чуку“ времена!... Могу, да ти превезем..., за „сома и по“... Не могу за „сома“, аа гориво, шта мени онда остаје...?! Не „покрива“ ме... Добро, ти онда или нађи другог...или...!

недеља, 19. јануар 2014.

УБИЈАЛО ИХ ГОВНО

Реч је о немачким војницима, тачно пре седам деценија (јануар, 1943), у походу ка Стаљинграду, док су тенковима, камионима и пешке надирали по руској цичи зими која их је немилосрдно „газила по репу. Армије и дивизије војника великог Вермахта, с генералом Паулусом на челу, имали су задатак да испишу нову веома важну страницу историје два народа, истовремено – немачку победу и руски пораз. О чувеној „Стаљинградској бици“, у Другом светском рату, готово све је познато: почетак и крај, ток и развој, напад и одбрана, немерљиви обострани губици, изненадни борбени обрти, бруталност освајача и жилавост браниоца... Чувена битка описана је и приказана у свим војним енциклопедијама и лексиконима, проучава се у свим војним академијама света, наводи се као пример много чега...

среда, 15. јануар 2014.

БЛОГЕР У ПОКУШАЈУ


- Да ли сам ја сада блогер? – пита ме другар, који је управо отворио блог налог.

- Не знам, нисам „компетентан“, хаах, јер ја сам отворио блог налог тек пре шест месеци и постовао сам „само“ педесетак блог постова, а нисам о „звању“ блогера толико ни размишљао! – одговорих му без устезања – Али, могу да те упутим на познаника који је блогер већ неколико година и постовао је неколико стотина блог постова.
У оквиру својег „комплетног блог профила“, испод аватара и имена с презименом, одговарајући на питање: шта мислим о себи, одмах сам спонтано уписао: Није толико важно шта мислим ја о самом себи, важније је шта ће блогери једног дана закључити! мислећи када ћу (са)знати да ли сам успео у покушају да постанем блогер, а већ схватајући да би се то можда могло „остварити“ тек након неколико година и неколико стотина блог постова.
- Хмм, блогер, нисам баш сигуран! Још увек бројим колико сам пута постовао месечно, колико сам имао „укупних приказа странице“, да ли је „пао“ неки коментар, „завирујем“ у моју блог статистику..., свакодневно посетим понеки „добар“ блог не би ли нешто битно о блоговању научио?! – „брани“ се другар за кога сам био убеђен да ће потврдити да се „осећа“ искусним блогером, а потом он одређеније допуни свој штури одговор нашем „почетнику“ – Тако да нешто и нисам баш сигуран, да ли сам „сазрео“ да себе сматрам блогером. Ихааај, колико мени још треба...!

субота, 11. јануар 2014.

ЛОМИ ДРОБИ БАЦАЈ


Ломи цигарету, једну по једну! Дроби цигарету, у пикслу (описано је)! Бацај остатке из пепељаре, у ђубре!

Заувек ОСТАВИТИ ПУШЕЊЕ значајан успех!!!

Прочитај, размисли, одлучи, (и) пробај..., ништа не кошта! (Приредио за вас аутор БЛОГА, непушач, мало се потрудио... Није преписано!)

Купиш „бокс“ или „штеку“ цигарета (паковање од десет „паклица“), својим новцем. (Препорука: почети куповином „бокса“ цигарета!) Дођеш лепо кући. Проради „пушачки“ нагон. Отвориш „штеку“, узмеш „паклицу“, отвориш полако „паклицу“, уобичајено... И гледаш у двадесет цигарета сложених као сардине. Мада верујеш произвођачу, ипак их нетремице пребројиш, у једном даху. Кад си се уверио да је свих двадесет цигарета на броју, сетиш се упаљача. Ватра! Е, сад, ако је упаљач јефтин, бациш га у кућну канту за смеће, никако кроз прозор. Даа, једноставно га бациш, онако баш бездушно. А, ако је упаљач скуп или поклоњена вредност, онда га лепо обриши, изгланцај крпом, добро затвори излаз запаљиве течности...! Уосталом знаш и сам како би то требало да учиниш, ако ће уследити период у коме неће бити потребан, па га лепо одложи у неку фиоку, где неће бити пред очима... Потом, узмеш пепељару или пикслу (зови је какогод) на коју си навикао, али претходно је добро опери топлом водом и детерџентом. Понови прање још једанпут, испери је топлим млазом, мало отреси капи и добро и дуго је (о)бриши, да пепељара не буде влажна... Понесеш чисту пикслу до места где удобно седиш, ставиш је на сточић надохват. Још док ниси сео, баци у смеће и отргнуте делове папира, најлона, целофана... од „паклице“ и „бокса“; буди уредан!

уторак, 07. јануар 2014.

ДЕМАГОГИЈА (НЕ) ПРИЈА


Медији, из дана у дан, све више су преплављени „дијагнозом“: демагогија. Очигледно је и без „лупе“, али вођени максимом: „о свему под лупом“, нагласимо ту „појаву“ једноставним блог постом! Јер, многима који нису баш сигурни шта (ни)је појам демагогија, могу добро да се „одаламе“ (сами себе!), ако се довате погрешне стране „семантичког штапа“. Може да им баш (и) не пријадемагогија.
Да ли је демагогија ако се налазимо код пријатељске породице у посети, и лепо нам је, засели смо, и скоро заборавили да кренемо кући; па, одједанпут „глава гостујуће породице“ замоли за мало пажње, захвали одличном домаћину на гостопримству, и потруди се да „објасни“ зашто би управо требало да пођу својој кући: „Сигурно је (вама) већ касно. Вероватно су домаћини (ви) уморни или поспани. Можда сутра (ви) морате раније да устанете. Вероватно (вам) је потребно и мало времена да пре спавања поспремите причињени неред или (ви) оперете посуђе. Сигурно желите (ви) да погледате и ТВ серију која само што није почела. Треба (ви) да изведете и пса љубимца у вечерњу шетњу. И да (ви) мало пролуфтирате дневну собу пре него затворите прозоре. Те (ви) ово... Те (ви) оно...“ ... Без дилеме, све ово ЈЕСТЕ „тешка“ демагогија!!! Јер, све је „као бајаги“ звог домаћина, који је заиста дао све од себе да гостопримство буде примерено пријатељству.

петак, 03. јануар 2014.

БУДУЋНОСТ ЈЕ ЖЕНСТВЕНА

(Порука је у наслову, а текст може и да се (не)прочита!)

Нисам до пре пар месеци ни знао, стварно, да постоји и Међународни дан мушкараца – 19. новембар. Звучи ми некако „бљак“. Уствари, чим се на том „датуму“ толико инсистира, мора да је прилично сумњиво. Јер, као да је мушкараца (баш у смислу те речи!) све мање, па вреди тога дана „подсећати“ да су они (мушкарци!) до не тако давно (и) постојали. Сама статистика данас је сасвим нешто друго; јер, док мушкарци по родном листу (и) јесу, но све их је више што на мушкарце уопште (и) не личе, већ су – ЖЕНСТВЕНИ! Неко „праве“ мушкарце већ премешта у „историју“, јер савремени мушки наследници све су више и више „феик“.
Читам новински текст, о уметности, и издвајам: ...акварели; енергија простора и предмета; чулно и метафизичко; експресија и интуиција; ...управо, на ономе што се сматра женским особинама, као што су емпатија и толеранција, лежи будућност друштвеног и политичког понашања...
Слушам таблоидни језик естраде, и уочавам: осиромашене све влажније“ термине, и код водитељки и код водитеља, сведено скоро без нијанси на – сјајно, красно, дивно, фантастично, фасцинантно, феее-но-ме-нааал-нооо... – претерано „суво“ непримерено и усиљено улепшавање наше свакодневице и стварности (?!). Умало да заборавим и ТВ серије (турске, индијске, латиноамеричке...) које „охрабрују“ лаковерније жене и подстичу их да поимају своју улогу од породице до бизниса предимензионирано.