УБИЈАЛО ИХ ГОВНО

Реч је о немачким војницима, тачно пре седам деценија (јануар, 1943), у походу ка Стаљинграду, док су тенковима, камионима и пешке надирали по руској цичи зими која их је немилосрдно „газила по репу“. Армије и дивизије војника великог Вермахта, с генералом Паулусом на челу, имали су задатак да „испишу“ нову веома важну страницу историје два народа, истовремено – немачку победу и руски пораз. О чувеној „Стаљинградској бици“, у Другом светском рату, готово све је познато: почетак и крај, ток и развој, напад и одбрана, немерљиви обострани губици, изненадни борбени обрти, бруталност освајача и жилавост браниоца... Чувена битка описана је и приказана у свим војним енциклопедијама и лексиконима, проучава се у свим војним академијама света, наводи се као пример много чега...


У мору података, искустава, чињеница, живота и смрти..., помоћу велике „блог лупе“ издвојили смо један сасвим бизаран детаљ, који је по мишљењу неких војних историчара прилично одлучио исход битке – пораз Немаца. Ако сте се напрасно заинтересовали за историју и одлучили да прелистате или погледате или прочитате више о „Бици за Стаљинград“, врло добро, биће знатно потпуније и разумевање овога што следи у наставку блог поста. А, подсетимо се, Немце је „десетковало“ непојмљиво несналажење приликом „вршења велике нужде“ у суровим климатским условима какав је руски снег. Још прецизније, рецимо баш као у наслову, једноставно: УБИЈАЛО ИХ ГОВНО. Њихово сопствено, понаособ!

Да би сви читаоци лакше разумели и што боље упамтили, и „уживели се у ситуацију“, најбоље да се изражавамо чисто „књижевним“ језиком, или „војно тактичком терминологијом“, бар на местима у реченици где је то „примерено“ стварности. Ево, како је било(?): кад се немачком војнику „присере“, он нема куд него да „истрчи“ из колоне у високи снег, тик поред пута, откопча шињел пред стотину пари очију његовох сабораца, задигне крила шињела под мишке да му не смета, откопча и каиш од панталона, свуче панталоне и неколико пари гаћа, почучне што ниже може до снега, стисне зубе, напне се, и док се „дупло голо“ беласа над белим снегом, на десетине степени испод нуле, на леденој вејавици, и док чека да организам донесе „животну одлуку“: хоће ли прво да „пусти воду“ или „дапрости“ говно, још уз гласну „подршку“ радозналих сабораца (које тај „акт олакшања“ тек очекује!), јануарска руска хладноћа брзо чини своје: „...и говно се у човеку замрзне!“ Да не дужимо: умирали су у снегу поред пута, убијало их њихово сопствено говно. Тако нешто ни једна зараћена страна није предвиђала: ни Немци шта их чека, нити Руси шта ће њиховог непријатеља највише „десетковати“. Сурово, али шта ћеш, тако је било!?

Ред је да „прикажемо“, „ну так“, ради потпуног наука, и како су руски војници „вршили велику нужду“, у суровим хладним снежним условима. Елем, када се руском солдату „присере“, он не жури да „срање“ врши (нужда се врши, а све остало се обавља, ради...!), већ чека последњи тренутак, све док говно не крене... Говно је вруће, довољно. Рус тражи погледом место где има највише „свежег“ снега, неутабаног. У секунди се увежбано откопчава, мало свлачи панталоне и гаће (ако их има!), и основни му је циљ да што брже седне у снег, и „сједини“ тренутак „додира“ са снегом и изласка „надолазећег“ говнета. Истовремено се „окружи“ и „ушушка“ шињелом, због хладноће... „Олакшање“ тада није никакав проблем, напротив. Све иде „као по лоју“. Врело говно налази свој пут кроз снег, топи га, пролази, одлааази, и греје одоздо цело „дупло голо“, довољно дуго док се руски војник не промешкољи у снегу лево-десно, још увек млаком гузом, у насталом међупростору који је додатно загрејан и „проширен“ испуштеним „парним грејањем“ у виду „вршења мале нужде“. А, најбоље је ако притом и „испусти гасове“, ако прдне (!)... Ритуал налик „уметности живљења“ и опстанка у суровим руским зимским условима... И, није то све, јер треба ту „зимску идилу“ и прекинути правовремено: „одскакањем“ са снега брзо навлачи панталоне, доводи одећу у ред, и не окреће се за собом, јер снег је „упио“ све. А говно (?), његово пропадање у снегу, „управо је пропорционално“ дужини зрачења његове топлоте – „чиста математика“?!

Има и оних који у овакву „практичну“ теорију начина „вршења нужде“ не верују... Наравно да не верују, јер ретко где тако „важне“ ствари о животу и смрти можемо прочитати или чути. Људи су склони да се баве претежно „стратегијским“ научним стварима, и шта (?), заборављају да су и живот и смрт углавном „саткани од ситница“. (А, можда су и гадљиви?!) Колико ли је само остало незабележених „епохалних“ научних открића, или недовољно јасних, само зато што је научницима проналазачима било неугодно (блам!) да их скицирају или записују. Хааах!

Ипак, да приуштимо задовољство и онима који све (уз)дижу на ниво „академије наука“, да изведемо оригинални „научно-философски“ закључак, један од могућих: Ако је говно „решило па решило“ да се на цичој зими дубоко замрзне, онда, нека то не буде на изласку из дебелог црева, већ негде испод, што дубље у снегу!  *(Да није трагично, било би смешно. Зар, не?!)