Странице

среда, 28. децембар 2016.

МОЈЕ О ПРОЛАЗНОСТИ

























ПРЕ*ПРОЛАЗНО
Не би „време брисало све“, да није вечне пролазности.
Пролазност покреће непресушном енергијом кретања.
Пролазност вихори између и садашњости и прошлости.
Пролазност сведочи о тајнама – и растајања и сретања.



* *  *

ПРОЛАЗНОСТ

Пролазност кад неко помене
помислимо најпре на – време,
како се оно једносмерно креће,
кад дође зима, чекамо пролеће.

Пролазност се различито поима,
свако неки инструмент свој има,
да мери лични животни садржај,
сваки значајан доживљен трептај.

Пролазност није тешко мерљива
мада уме да буде мало варљива,
многи су тога свесни, неки не хају,
од живота узимају, али му и дају.

Пролазност често да указује воли
како нас време не чека нити моли,
свако има разне животне прилике
једнако се броје и мале и велике.

Пролазност у прошлост премешта
оставља нам данашњост без ишта,
одлаже и ружно и лепо до сећања,
учи нас: никад више нема враћања.

Пролазност одмах простор ствара
и нове животне странице отвара,
сваком његову уписану причу нуди
тако увек изнова уснулу наду буди.

Пролазност нема стварну будућност,
нема ни стварну заједничку вечност,
пролазност је као један по један трен
подједнако остварен – и његов и њен.



*  *  *
(Д. П, 23-24. децембар 2016, Земун; пролазност је неминовна...)
     *Фотке: (1) Ваш блог песник некад... и (2) ових дана...




















ПОСЛЕ*ПРОЛАЗНО
Не казује се о пролазности крупним речима,
нег' тако да пролазност свако може разумети.
Пролазност је свима исто својствена и људима
и биљкама и животињама, треба само умети!


четвртак, 22. децембар 2016.

ЧИТАЧИ И ЧИТАОЦИ
























Само немој, док ово читаш, да се препозна(је)ш, зато ћу
најпре да се одмах оградим: овај текст углавном није мој,
већ је плод шврћакања моје несташне „блог лупе“, која је
неуморна кад се докопа макар милиграма слободе.
Моја „блог лупа“ као да слути дугу хладну зиму током
које ће се, уз ватру или већ неко грејање, у рукама наћи и
књига, више него што би било уобичајено. Уз књигу је
лакше поноћ дочекати, а уз сан брже се стиже до јутра.

субота, 17. децембар 2016.

ГОВОРИ, НЕ ПРИЧАЈ!



















Причање је преплавило електронске (и штампане) медије, јавне
скупове, седнице и састанке, телефонске линије..., из чега следи
закључак да се у животу и свакодневици одустало од озбиљног
мишљења и одговорног промишљеног казивања. Глагол причати
потпуно је код нас потиснуо читаву породицу окупљену око говора
и говорења. Да се најежиш кад усред једне те..ве рекламе, за
неки пакет за „мобилно“ телефонирање, проломи се агресивно и
перфидно сугестивно: „Причај, причај, причај...!“. Промишљаш:
није то баш случајно! Заиста је веома перфидно осмишљено.

недеља, 11. децембар 2016.

КОМУНИКАЦИЈА..ЦИЈА..ЦИЈА...


Сенке у подне... Мој пас Гаро и Ја...
Можда последњи децембарски сунчан дан.
*Фото: 11.12.16, обронци Фрушке горе.






















*  *  *

Није само важно да се појавиш јавно у писаној форми
– словима. Важно је да оно што напишеш буде јасно,
смислено, дотерано... Преконтролисано. Бар још једанпут
да прочиташ пре него кликнеш. Јер, ако неколико написаних
речи освану отворено на друштвеној мрежи, сматра се да би
требало јасно да казују оно што не би требало априори
да се подразумева. Није добро очекивати да ће та „откуцкана“
слова или речи остати само у кругу оних који су твоји, на
пример, на фејсбуку „пријатељи“ (лајкери), или на Твитеру
„пратиоци“ (фоловерси), или на форумима „форумаши“...

понедељак, 5. децембар 2016.

ТИШИНА НИЈЕ ЋУТАЊЕ


*(поетски есеј – оглед)



















Тишина није што и ћутање. Док је ћутање напор, у
тишини најчешће проговара једино смисао. У тишини
свега има, али само онолико колико треба. У шапутању
говоримо само оно што се мора рећи, споразумевамо се
погледом и мимиком... Вештим и јасним „очијукањем“.
Тишина је старија од шапутања. Тишина не шапуће!

понедељак, 28. новембар 2016.

МОЈЕ О ГРЕШКАМА




















ПРЕ*ГРЕШКЕ
Ствари с грешком знатно су јефтиније.
Некад могу и да послуже поприлично.
А љубав с грешком пожељна баш није.
Јер најчешће се своди на нешто лично.


*  *  *

ЉУБАВ С ГРЕШКОМ

Ко воли, тај може и да греши.
Зато и постоји љубав с грешком.
На сваком кораку грешка се смеши.
Није довољно бранити се смешком.

Ко не воли, тек то је велика грешка.
Многима је љубав надом храњена.
Одсуство љубави судбина је тешка.
Као и кад је љубав неком брањена.

Љубав с грешком појава је честа.
Грешка у љубави никад не спава.
Не би требало да јој има места.
Кад утихну снови појави се јава.

Грешка у љубави осећања тањи.
Љубав с грешком пламен умањује.
И жар и дим су очигледно мањи.
Цветање љубави битно се смањује.

Ко чини теже грешке док воли,
љубав му грешном не прашта.
Веома тешко неуспех преболи.
Не помаже му никаква машта.

Љубави с грешкама су тужне.
Грешке ником добро не доносе.
Последице су најчешће ружне.
Срећне тренутке бришу и односе.

Ко много греши а воли стварно.
Развија љубав с мега грешком.
Лице му делује као нестварно.
Тугу прикрива лошим смешком.


*  *  *
(Д.П, 27.11.2016, Земун ~ Љубави с грешком најчешће су тужне.)
**Фотке: (1) Ваш блог песник, Драган... (2) ...и данас још „ослушкује“!


















ПОСЛЕ*ГРЕШКЕ
Погрешна љубав тешко с грешкама престаје.
Одвија се плаховито прекидано скоковито...
Не примећује се довољно кад љубав нестаје.
Све некако иде ненадано увијено тајновито...


четвртак, 24. новембар 2016.

ТРГОВЦИ ФУДБАЛСКИМ ДУШАМА


Ваш блогер Драган (фото из седамдесет и неке),
био је талентован фудбалер, али фудбалска игра
била му је само хоби...
Рече ономад једна блог дама да једино корисно о фудбалу научи кад прочита Драганов текст о тој „најважнијој мушкој (а све више и женској) споредној ствари на свету“. Додуше, не оглашавам се баш често о фудбалским темама, јер придајем им значај најмање што сматрам да би требало; углавном из веома критичког угла. Јер, фудбалска игра се изметнула у „више од игре“, где мафијаши и криминалци свакодневно одводе нашу фудбалску децу уништавајући тако и нашу фудбалску будућност. На њих се и односи наслов – Трговци фудбалским душама – а намеће се питање: како се њима (мафијашима и криминалцима) одупрети?!

Још директнија питања јесу: „Кога ће навијачи да гледају када и последњи талентован млад фудбалер напусти Србију?“, „Зашто су домаћи клубови немоћни да задрже своје нејталентованије фудбалере?“, „Како зауставити тај негативан тренд?“, „Да ли ипак постоји неко решење?“... Можда би било довољно само да останемо на тим питањима, али покушаћемо да дотакнемо неке одговоре, ето, да не буде да баш ништа нисмо промишљали!

петак, 18. новембар 2016.

ОДВИКАВАЊЕ ИЛИ ПРИВИКАВАЊЕ...?


 *(поетски есеј – оглед)















Приметио си, или ниси, нема везе, није битно,
да многи појмови, у животу, нису названи правим именом.
Или, их је неко тако, некад, погрешно или површно назвао,
па остало и уврежило се. Или, није се даље развијало оно
што би било логично и примерено. Није уследило
унапређивање, допуњавање, проширивање првобитних
назива... Или, кад мало боље или дубље промислиш,
могло би бар тако некако да изгледа. Јелда?, наизглед!

На пример, постоје немноги институти или институције
за разна одвикавања: од алкохолизма, од пушења, од
дрогирања, од секса, од коцкања, од клептоманије,
од таблетоманије, од анорексије, од..од..од... Међутим,
чим чују: одвикавање, одмах се укруте и тешко се
повинују „терапији одвикавања“, лечењу, како год, већ...

субота, 12. новембар 2016.

МОЈЕ ЗА НЕКАД




















ПРЕ*НЕКАД
Сви мислимо, углавном, да ће песме наше трајати
Да ће их некад и некад и некад... неко опет читати
Кад их једанпут створимо, да саме ће дуго опстати
Мада ће тад можда другачији људи бити и живети.


*  *  *

ПЕСМА ЗА НЕКАД

Некад, кад дође друго нам време
и кад се појаве сасвим нови људи
надам се да ће моје блог текстове
неко поново тада да пробуди
и прочита лупом издвојене теме
и да ће боље разумети моје снове.

Некад, кад дођу другачија времена
и кад људи новоодрасли тадашњи
растерећени од животног бремена
случајно их дотакну блогови садашњи
и моје текстове и песме буду читали
разумеће од ког су творени семена.

Некад, кад буде сасвим друго време
и кад друштвене мреже боље буду
ако блогови на њима и даље опстану
писаће коментаре с много више треме
о прочитаном ће бити више одјека
с тежњом да у другим људима освану.

Некад, кад се остваре времена будућа
и кад блогере тек понеко тад помене
ако се свему на време не доскочи
окружиће нас превелика беспућа
по којима ће ретко ко умети да крочи
биће сигурно толико велике промене.

Некад, да нас не би превазишла времена
ако се одмах одговарајуће не суочимо
остаће се без пламеноносног кремена
требало би ипак остављати и написано
на папиру а понешто и на равни камена
како не би било све неповратно обрисано.

Некад, неко ову ће песму опет прочитати
када буду сасвим другачија времена
и кад све буде на новим темељима
тада ће скоро сви нове приче причати
можда као варнице тренутног пламена
уз животни ранац на својим раменима.

Песму за НЕКАД, ову, спонтано написах
јер десиће нам се сусрет једног сутра
у ближој или даљој нам будућности
једноставно такав је обичног живота дах
на то нам изнова указују нова јутра
све су то путање животне вечности.


*  *  *
(Д. П, 27. октобар – 12. новембар 2016, Земун ~ Ако ми блог текстове некад пробуде...)
    **Фото: (1) Ваш блог песник – некад; (2) Јесен: трава, кртичњак и маслачак...















ПОСЛЕ*НЕКАД
Ех, да ми је, да доживим да постанем песник за – некад
Да и сам опет читам своје строфе, стихове и песме – тад
И додирнем оно неповратно време, кад сам био – млад
Да сретнем се с људима будућности, и покушам – склад.

петак, 4. новембар 2016.

ПРОШЛОСТ КАД ПОЗОВЕ


*(поетски есеј – оглед)





















Каже једна пословица, да:
када прошлост позове нема ништа ново
да ти саопшти, не јављај се“. Да ли је баш тако?

Дешава се да нас „лав стори“ или „љубавни случај“
из наше далеке прошлости случајно сретне или
на неки начин „боцне“ на друштвеним мрежама...
И онда кренеш да се заносиш како можда може
још једанпут да се заврти круг и да пружите
још једну прилику односу који је у прошлости
из неког разлога био прекинут јер за тај однос
праве будућности уствари није ни било.

четвртак, 27. октобар 2016.

МОЈЕ О БРИСАЊУ




















ПРЕ*БРИСАЊА
Да ли „време брише све“, или се само тако каже?
Да ли нас од „суда времена“, ништа не одлаже?
Да ли стварност се скрива у протеклом времену?
Да ли и под крилима сећања све успомене вену?



*  * *

ВРЕМЕ БРИШЕ СВЕ

Време брише свако ћутање,
Време брише све.
Време брише неспоразуме.
Време брише неразумевање.
Време брише кад неко не уме.
Време брише свако немењање.

Време брише сваку прошлост.
Време брише све.
Време брише и што јесте и није.
Време одагнава и разну лошост.
Време уме и да милује и бије.
Време кад не брише, оно крије.

Време брише мање ил' више.
Време брише све.
Време и нас полако брише.
Време се ником не умиљава.
Време се стално помало њише.
Време је будно, оно не спава.

Време нам често изгледа чудно.
Време брише све.
Време нас чува и од заборава.
Време не исправља накнадно.
Време брише све што заварава.
Време једино зна где је дно.

Време је као духовна меморија.
Време брише све.
Време тачно зна како је било пре.
Време добро зна која је прича твоја.
Време прећуткује: ко живи а ко мре.
Време казује кад је нешто без броја.

Време тече као широка река.
Време брише све.
Време само плови, и протиче...
Време никог не чека.
Време је ушће које одмиче.
Време има за све лека.

Време само љубав не брише!
Ипак, време не брише све!
Време покушава љубав да сачува.
Време може само уз љубав да дише.
Време увек љубав облачи и обува.
Време најлепше о љубави пише.



*  *  *
(Д. П, 23. септембар 2016, Земун  ~ Време је дуго и споро брисање, скоро свега...)
     ** Фотке: Ваш блог песник, седамдесет и неке...; и један данашњи "лајк"...




















ПОСЛЕ*БРИСАЊА
Није баш да време може све да избрише.
Остаје оно што се напише и фотографише.
Кажу људи тек онако да „време све брише“.
Мада, изгледа да на брисање много мирише.