Странице

петак, 04. новембар 2016.

ПРОШЛОСТ КАД ПОЗОВЕ


*(поетски есеј – оглед)





















Каже једна пословица, да:
када прошлост позове нема ништа ново
да ти саопшти, не јављај се“. Да ли је баш тако?

Дешава се да нас „лав стори“ или „љубавни случај“
из наше далеке прошлости случајно сретне или
на неки начин „боцне“ на друштвеним мрежама...
И онда кренеш да се заносиш како можда може
још једанпут да се заврти круг и да пружите
још једну прилику односу који је у прошлости
из неког разлога био прекинут јер за тај однос
праве будућности уствари није ни било.

И онда се појави неки посебан елан, неки нови лептирићи,
као неко усијање у пределу срца, а некоме у плексусу,
на тренутак се, а то је већ познато, заврти у глави...

Од тог „посла“ нема ништа! Углавном ништа!
Лепо је срести се и попричати, смејати се,
прошетати бар понеком од „старих стаза“
– до негдашње школе, факултета, зграде становања,
парка, реке... – и присећати се романтизованих анегдота;
лепо је са дистанце људски и као одрасли
„испеглати“ неке нејасноће, дотакнути се на тренутак
можда неке непријатности, и пријатељски се растати
и не окретати се у гневу, али то би било све... Све!

Искуства казују да ће убрзо хемија привлачности
да се претвори у „токсичност“ и све због чега је
тај однос давно био прекинут испливаће на површину.
А, енергије два тела се дугим временом мешају, мешају...;
помешају се небројено пута страст, заљубљеност, љубав,
патња, стрепња, ишчекивање, снови, неверица, слутња, праштање...
А, никако без обзирности, моралности, животности, смислености...

Питамо, и питамо се, једноставно: Зашто је тако...?!

Зато, ваљда, што „када прошлост позове
нема ништа ново да ти саопшти (не јављај се!).
Или: зато што волети се не може ни у прошлости
ни у будућности. Волети се може само у – садашњости.
Или, можда, зато што се помешају виртуелно и стварно,
па треба и времена и снаге, да се све постави на место.

Замислите да сте, на пример, пола века,
или „тек“ више деценија, да сте „само“ годинама,
да сте..., да сте нашли начин да исцелите ране и да сте
после низа неуспелих покушаја успели да остварите везу,
нову везу, и да вам је „сасвим лепо“ и да сте спокојни
и онда се будите и БУМ...(!), опет вас нешто повуче
у „онај“ исти пакао, или неизвесност, или већ шта (?)...

Тешко је знати који је аспект на небу када се „бивши животи“
поново појављују пред вратима. Или под прозором.
Боље је, ипак, не позивати се на „астролошко“
објашњење свих тих – преузбудљивости.

Стварно, било би све можда могуће, и „све би могли ми...“,
када те прошлост заиста позове; неописиво може то
бити лепо, али кад би имало једно другом штошта
новог да се саопшти, од значаја за поново, али кад би
то могло много промишљеније, обострано, а не само
да једноставно изгледа као да се ваш однос жели
наставити: управо тамо, отприлике, где се некад стало.

Ако већ поменута почетна пословица каже и уверава да:
„када прошлост позове нема ништа ново да ти саопшти,
не јављај се“, онда: мора да је тако...

Да, ваљда, тако је!
Уствари, највероватније је некако тако!
Или баш и није...?!

2 коментара:

  1. Pa nisam baš sigurna da bi bilo pametno da me prošlost pozove,mislim u onom Vašem rečenom,,Inače svako ima svoj dan kada može to da se dogodi.Ko bi ga znao,svašta nam se za života dešava.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Да, "ко би га знао", све може да се догоди, па, и да нас "прошлост позове"... Свако од нас је прича за себе, па треба мало и томе промислити, зар не? Вама, Данице, велики поздрав!

      Избриши