Странице

недеља, 28. август 2016.

ОЛОШ ДА БУДЕМ


У животу, само још ОЛОШ нисам био...
Дошло доба да се и "бити олош" - проба!
(фото: сплав на Сави, август '16)
Још ми та реч – ОЛОШ – бубња по бубној опни. Струже иритантно. Непријатно шуми, посебно оно „шшш..шшш..“... Наравно, много ми је ближе и драже „олош да будем“ него страначки БОТ. Јер, ботовима је „стварност већ проширена“, „реалност им је сужена“, „збиља поприлично замагљена“... А, водећи политичари све су више у сопственом глибу. Све су више удаљени и од стварности и од реалности и од збиље... Све су више манипулатори под контролом великих манипулатора. Њима је најважније само да су њихови ботови одушевљени њима самима. Безусловно. Беспоговорно. Обожавалачки.

Олош да будем, од ботова што удаљенији да будем, политичаре да не гледам нити да их слушам – муте! Муте!! Ментални склоп свој да сачувам. Једино олош да будем, па да се сачувам... А, пробао сам да комуницирам и с неким ботовима, из мојег окружења, нарочито с онима које одавно познајем, чак и драгим ми особама. Не могу тек тако да их одбацим, али они не осећају докле их је ботоманија обузела. Некако су бототоксирани. Изглед им је непромењен, осим понеких извештачених покрета заснованих на лажним и испразним основама... Као да из њих, иако су већ у зрелим животним годинама, зраче оголелост безвредносност бледобојност... Као да их неко исисава са две сламчице истовремено.

уторак, 23. август 2016.

РЕАЛНО СТВАРНА ЗБИЉА


Сужавају нам реалност. Проширују нам стварност. А, куну се да ће „ускоро бити боље“ – збиља... Који су то: ОНИ...?! (Мислим на власт, наравно!) Па, већ сам понешто помињао у претходна два блог текста, тако да више нећу ширити тему. Понављам неке стварчице, за које сматрам да ће бити од користи за још боље схватање свакодневице наше – стварности, реалности и збиље... А, и сам наслов – реално стварна збиља – био би сасвим довољан за потпалу фитиља за промишљање „о теми“...

Примера има колико год хоћеш. Међу последњима јесте управо кратка посета америчког потпредседника Бајдена, чувеног негдашњег поборника ракетирања Србије, који ових дана није желео да се наклони српској застави, а застао је полу корак и наставио, оглушио се о протокол. Србомржња у њему је надјачала. Његов  домаћин који га је пратио „у..корак“, на тепиху испред почасне гардијске јединице, није „реаговао“, већ је чак касније прихватао „интимне додире“ и грљења. Зашто то и чему, (н)и..по..коју..цену, а све је очевидно, и пред целим народним спектаторијумом (тачан назив за ТВ гледалиште). И на свим друштвеним мрежама, такође... Саучешће није извињење. Ракетирање није „кампања“. Цивилне жртве нису „само“ колетерална штета... Тако се не понаша неко ко тврди да ти је добронамеран пријатељ; мислим на Бајдена, али ни домаћин се није „прославио“. Нити је такав „гост“ добронамеран, нити је пријатељ... Заказали су и медији?! Да не помињем, насупрот,  истицања погубно штетне Кока-коле и отровних цигарета које нам американци „пословно“ потурају, а ми прихватамо и „звонимо о томе на сва велика и мала звона“. Више је то од отрцаног „спиновања“... Велико је то – ништа!

петак, 19. август 2016.

МОЈЕ ПОГРЕШНО КОРАЧАЊЕ





















ПРЕ*КОРАК
Кобни су по љубав „погрешни кораци“,
куда нас води предуго на њих сећање?
Пробадају доживотно погрешни зраци,
и мешају се у нама – туга, патња и кајање!


*  *  *

ПОГРЕШАН КОРАК

Верујем да постоји погрешан корак,
да вреба нас иза сваког прикрајка,
да укус му је најчешће опор и горак,
а иза њега скрива се љубавна бајка.

Тај лош и погрешан корак љубавни,
несклад је наш између снова и јаве,
личи на дамаре срца који су нехајни,
заљубљени га невољно чине и праве.

Погрешан корак води ка тужном крају,
и велике љубави на њему посрну,
чак и оне које би могле вечно да трају,
крије се и он у малом љубавном зрну.

Да није погрешних корака љубавних,
не би било ни болних љубавних патњи,
на тим стазама без корака неспретних,
не би било ни трагова љубавних слутњи.

Како те погрешне кораке избећи,
како све кораке на време спознати,
како од погрешних корака побећи,
како их осетити, како их дознати?

Погрешан корак, руши и прекида,
погрешан корак лепа осећања брише,
погрешан корак идилу одмах раскида,
што је некад лепо било, нема га више.

Погрешан корак, још кад се понавља,
сабија осећања у уске свере љубавне,
у нама снажан љубавни прасак се јавља,
наноси нам осеке и плиме – непрестане.


*  *  *
(Д. П, 16-18. август 2016, Земун, О нашим „погрешним љубавним корацима“...)
           **Фотке: 17. август '16; одмор у природи, Фрушка гора - кораци...





















ПОСЛЕ*КОРАК
После погрешно учињених љубавник корака,
нема нам праве љубавне формуле нити лека,
љубавна ситуација је скроз различита свака,
живот проблеме решава, а починилац чека.


четвртак, 11. август 2016.

СУЖАВАЈУ НАМ РЕАЛНОСТ


Проширују нам стварност...?! Сужавају нам реалност...! Ко нам то сужава реалност? Па, исти они који нам „проширују стварност“... И, исти они који нам „креирају животе“. Много су се нешто „заиграли“ – и светом и животима људи на планети... Поменуо сам их (по)мало у претходном блог тексту, тек да се подсетимо, таман довољно... Ваљда!?

У здању Народне скупштине, дешавају се рекордни „експозеи“, преконоћ накоћени „бот-експозеичићи“, нагомилани „антиекспозеи“, безвезни и безочни „противекпозивни“ удари... Свега има, то истина, у тој Скупштини... А, сценарио готово истоветан оном у те..ве..ријалитијима... Мислим, такав им је отприлике „ред величина“.

Ономе ко није пратио „ријалитије“, већ након свега неколико минута (не часова!) слушања „скупштинских експозеа“, и онога што се на њих односи, јасно је да се све своди на пуко „проширивање наше стварности“ и на „сужавање наше реалности“. Има ту још и „насилног“ улепшавања стварности, „насилног“ померања граница наше реалности, „насилног“ нуђења бољег живота, „насилног“ убеђивања у прави одабир министара..., али и свега „антипротивног“ (већ виђено!), такође „насилног“... Но, нема везе ако понеком од вас блог читаоца понешто од овога није баш најјасније, све се ипак своди на „проширивање наше стварности“ или на „сужавање наше реалности“.

петак, 05. август 2016.

ПРОШИРУЈУ НАМ СТВАРНОСТ


Ко нам „проширује“ стварност?... Па, исти они који нам је иначе и „креирају“!... Они што их називамо, на пример: „владари из сенке“, „светски моћници“, „шороши“, „рокфелери“, „бил..гејтцови“, „покемони“, „марионете“... И, тако у недоглед...

Већ их видим како се већ „наслађују“ око долазећих олимпијских игара и ђаволски се кезе иза паравана, иза сцене, иза „стејџа“..., заклоњени иза спортских борби за медаље, рекорде, престиж...

Но, тешко је обичном блог читаоцу све то и замислити, а камо..ли и разумети. Зато, можда је прво важније промислити, на нивоу наше свакодневице, ко нама понаособ „проширује нашу стварност“?! На пример, да ли ми то често чинимо и сами себи, а да тога нисмо довољно свесни? Колико можда, а колико да...?

Јер, када је постало монотоно да се поигравају с нама у сверама виртуелног, чак и „виртуелне стварности“ и таман када смо се сви, неко мање неко више, на такве ствари „навукли“, већ се померају границе могућег на „проширење стварности“, то им делује некако манипулативније и „глобалније“... Стварно нестварније!?