У животу, само још ОЛОШ нисам био... Дошло доба да се и "бити олош" - проба! (фото: сплав на Сави, август '16) |
Још ми та реч – ОЛОШ – бубња по бубној опни. Струже иритантно. Непријатно
шуми, посебно оно „шшш..шшш..“... Наравно, много ми је ближе и драже „олош да
будем“ него страначки БОТ. Јер, ботовима је „стварност већ проширена“, „реалност
им је сужена“, „збиља поприлично замагљена“... А, водећи политичари све су више
у сопственом глибу. Све су више удаљени и од стварности и од реалности и од
збиље... Све су више манипулатори под контролом великих манипулатора. Њима је
најважније само да су њихови ботови одушевљени њима самима. Безусловно.
Беспоговорно. Обожавалачки.
Олош да будем, од ботова што удаљенији да будем, политичаре да не гледам
нити да их слушам – муте! Муте!! Ментални склоп свој да сачувам. Једино олош да
будем, па да се сачувам... А, пробао сам да комуницирам и с неким ботовима, из
мојег окружења, нарочито с онима које одавно познајем, чак и драгим ми особама.
Не могу тек тако да их одбацим, али они не осећају докле их је ботоманија
обузела. Некако су бототоксирани. Изглед им је непромењен, осим понеких
извештачених покрета заснованих на лажним и испразним основама... Као да из
њих, иако су већ у зрелим животним годинама, зраче оголелост безвредносност бледобојност...
Као да их неко исисава са две сламчице истовремено.