
Примера има колико год хоћеш. Међу последњима јесте управо кратка посета
америчког потпредседника Бајдена, чувеног негдашњег поборника ракетирања
Србије, који ових дана није желео да се наклони српској застави, а застао је
полу корак и наставио, оглушио се о протокол. Србомржња у њему је надјачала. Његов домаћин који га је пратио „у..корак“, на
тепиху испред почасне гардијске јединице, није „реаговао“, већ је чак касније прихватао
„интимне додире“ и грљења. Зашто то и чему, (н)и..по..коју..цену, а све је
очевидно, и пред целим народним спектаторијумом (тачан назив за ТВ гледалиште).
И на свим друштвеним мрежама, такође... Саучешће није извињење. Ракетирање није
„кампања“. Цивилне жртве нису „само“ колетерална штета... Тако се не понаша
неко ко тврди да ти је добронамеран пријатељ; мислим на Бајдена, али ни домаћин
се није „прославио“. Нити је такав „гост“ добронамеран, нити је пријатељ... Заказали
су и медији?! Да не помињем, насупрот, истицања погубно штетне Кока-коле и отровних цигарета
које нам американци „пословно“ потурају, а ми прихватамо и „звонимо о томе на сва
велика и мала звона“. Више је то од отрцаног „спиновања“... Велико је то – ништа!
Већ је скоро заборављен испразан – мада писан на 450 страница а
прочитаних тек око 250 – „рекордан кванти..експозе“,
у Народној скупштини, чији недовољно квалити..садржај
заиста представља „вређање интелигенције просечних српских грађана“. (Извињење
за отрцаност фразе!) Чисто испирање „мозгова остатку народа“, кажем остатку јер
таквом експозеу могли су да аплаудирају само страначки ботови, чији све већи број
постаје забрињавајући. Таква партократија из дана у дан све више јача и, између
осталог, производи све више ботова на којима власт може комотно (али, нажалост!)
да почива... Уосталом, не вреди о томе трошити речи, већ као усред „опасне поплавне
бујице“, важније је гледати како да се не „удавиш“.

А тек „ситнице“ као што су неумеће паркирања, када на паркинг простору
поред једне земунске пијаце, неко након „тесног паркирања браник у браник“, још
дошавши и касније, а то потом и њему одмах учини и следећи новопридошли надобудни
возач (и „затворио“ га)... Онда тај први иза вас труби десет пута алудирајући
да ви треба да се померите како би он изашао возилом. А, зашто није
правовремено уочио да може бити „затворен“ отпозади, пошто је од напред сам
себе „затворио“. Прва помисао може бити да је лош возач и невешт у области
паркирања. Али, чешћи је случај да га очевидна припадност владајућој странци
толико острасти и учини безочним, да он мисли да око њега свет треба да се
окреће и да сви треба да му се склањају с пута, јер „боже мој“, он је
предодређен, или много важан..., а није се удостојио да изађе својој супрузи у
сусрет како она не би морала да тегли претешке цегере читавих стотину и кусур
метара. Могао је и да јој крене у сусрет аутомобилом, али јок! Е, кад га она таквог
трпи, онда је крива и земља по којој га мрзи да гази. Он схвата да све треба, и
мисли да може, да решава „трубљењем“ из скупоценог аутомобила. Бахатост,
надменост, осионост, безочност...

Шта можеш да очекујеш од оних које познајеш деценијама а толико су дубоко
забраздили. Готово неповратно. Пожелим да поверујем да је партократија једина
која их је „замаглила“. Биће да није баш једина! Мада, из године у годину, од владе
до владе..., све је горе и горе... Да ли су ти ботови изгубљен и већ безнадежан
део припадајуће генерације? Стварно... Реално... Збиља...
Свако има право и интерес и разлоге за лично опредељење, избор,
приклањање..., али онда не треба тај да очекује да га дугогодишњи познаници,
чак и пријатељи, чак и..., исто онако поштују, цене и уважавају као некада
раније. Уствари, можда би све могло и да „функционише“ нормално, када би људски
фактор и људско у свима нама преовлађивали. Да поновим: Хајде, бити мало
заталамбасан; али толико...?! Болесно!
Међутим, ситуација с „ботовима“ је
нешто што нема везе с обичним, здраворазумским, реалним, стварним... – људском
збиљом!... Боље нам је можда сачекати да се прво „ботови“ разботивишу, пре
свега они што их лично познајемо, па их понаособ разложно једног дана „размотрити“
поново... Кад дођу сами себи... Реално... Стварно... Збиља... ?!... А, дотле,
здравије их је малко држати на дистанци. И питати се: Ко (им) је крив...? Шта
им би...? Зар, и ти... и ти... и ти...?! Или..или, боље им је и лепше бити БОТ, него тамо неки „олош..шшш..шшш...“...
Збогом памети!! Ја ипак бирам да будем ОЛОШ... Бар ми звучи – људски...!
Uzas!Nszivati ljude BOTOBIMAsamo zato dto imaju drugacije misljenje! Sta di onda ti?BOT onih drugih,kako god da ih nazivas.Mnogo ti je bas tesko u ovom zivotu!Pratim te dugo i vidim da lepo zivis.U cije ime vredjas one kojima je tesko i veruju u bolje sutra? Nemaju oni ni bikendice ni svskogodisnja letovanja dva puta godisnje,ni automobile........Procitaj sboje blogove pa vifi ko je i viji bot.Drsm te bilo!
ОдговориИзбришиБотови, хм, то и јесу они који не разумеју "реалност..стварност..збиљу..." (као у наслову блога!). Ботовима се и може десити да касне с коментаром на овај блог - годину дана, дванаест месеци, 365 дана.., но, хајде, никад није касно. Чудан је "ботовски" осећај одговорности када је о 'одбрани' реч (или је то 'обавеза' да се на написано реагује!).
ИзбришиНе чуди ме, ботови не умеју да читају ни блогове, ни објективно нити субјективно; већ некако "роботски"... Ја пишем блогове сам, и читам их и чим напишем, и повремено накнадно, и обавезно пре него их поново "пустим" репризиране на годишњицу, по предлогу Фејсбука.
Ботови постоје само једни, нема неких других, тако да не припадам никаквим другим ботовима, који другачије мисле, осим својом властиом одмереном памећу. Али, оводанашњим ботовима (и сваким другим 'оводанашњим' не вреди о томе причати). То је "ужас"!
Да ли је увреда ако кажем да је "Фонтана на Славији" (појава након писања овог блога!) чист промашај, катастрофа, криминална... То је мој лични став и мишљење. И, слично!
Ништа не радим ("не вређам"!) у нечије име; то је обична лична перцепција једног бота, шта друго да кажем...!?
И ја, за кога кажеш да имам викендице, куће, летовања, аутомобиле, авионе, камионе..., надам се бољем сутра! Срећан сам што нисам БОТ, или бар се у дубини душе (а ваљда је имам!) - нисам тако осећао.
Бирам речи, покушавам да будем коректан, јер у блогу сам рекао веома одмерено оно што остаје у садржају текста. И трудим се да будем доследан, захвалан, за сваки (па и овакав! - коментар. Било би ми драже да је уследио на време, пре годину дана, али не мари, прогутаћу и гневни завршетак: "Срам те било", мада уз много словних грешака.
Поштујем своје блог читаоце, посебно оне који "залепе" коментар испод блог текста. И, на свој начин се, ипак, молим за њихову душу; нек' им је опроштено!И, није срамота изнети своје мишљење; мало је срамота кад неко пише с много словних грешака (или можда опет - вређам!). Поздрав!