Странице

понедељак, 30. децембар 2013.

ЗАР ЖЕНЕ НЕРВИРАЈУ


„...када легнеш ноћу у кревет и лако заспиш, јер нема тамних утвара да те прогоне...“. Таман сам још, колико се будан сећам, помислио још: „...чиста савест је од непроцењиве вредности...“.  Аха, испустио сам негде и фразу: „...због злих дела...“, вероватно тамо где ми је промакнуло оно: „...да те прогоне...“. Као да чујем из таме речи Достојевског како објашњава „Диван осећај када легнеш ноћу у кревет и лако...“... Утонуо сам у сан – неповезано. Рано јутро ме је у јави „подсетило“ да сам ноћас заиста лако заспао, к'о „лака ноћ“. А, сан који сам одмах био (за)сањао, сада једва успевам да „повежем“. Још се питам „Зашто се питам: ЗАР ЖЕНЕ НЕРВИРАЈУ“(?!).
*
 „Шта је женама, који им је к***ц?! Некуд незадрживо „галопирају“, и нервирају!“ ... Какав почетак сна?! Овако ми сан никада није започињао. Баш чудно! А, где год снокренем све сами „бели мантили“...

четвртак, 26. децембар 2013.

ОПАСАН ГАЗИРАН ГУТЉАЈ

(или: ПЕПСИ-КОКА КОЛА)

Дете вам тренира у млађим категоријама. Спортска грана небитна. Напор од тренирања присутан. Нормално! Године старости небитне. Амбиције и деце и родитеља присутне. Стручност тренера веома битна. Напрезање организма на тренингу под контролом тренера. Повремени лекарски прегледи битни. Исхрана код куће примерена. Услови за тренирање брижно одабрани. Време одмора одмерено. Време, начин и степен опоравка организма између два узастопна напрезања веома значајни... Освежавање организма пре, за време и након тренинга посебно важни! Такмичарски део, слично тренингу, подразумева се.
Намерни прелазак у други пасус. Нагласак на освежавању уморног, преоптерећеног, исцрпљеног..., организма након напрезања на тренингу. Наизглед не толико битан детаљ, јер мисли су нам углавном упрте на све претходно поменуто. Будно око искусног и стручног тренера, без имало попуштања, требало би да обрати посебну пажњу шта деца узимају као освежавајуће напитке, у првих стотинак минута након завршног дела напорног тренинга. Да сада накратко „занемаримо“ напор, већ усмеримо пажњу на период након напора... Зашто?


недеља, 22. децембар 2013.

АЛКОХОЛ ДУВАН ДРОГА


Ово (ни)је прича. Није ни студија. Већ, отворено промишљено искуствено казивање о пошастима 20. века – о АЛКОХОЛУ, о ДУВАНУ, о ДРОГИ... Повезано. Испреплетано нераскидиво међусобно и испреплитано појединачно свиме и свачим. И, још о понечем између. Фабула је једноставна – и за читање и за причање и за препричавање... Најпре, прочитајмо заједено, а онда можемо коментарисати „до миле воље“. Да нам буде боље! Боље је за све – људе!
*Прва четвртина 20. века, плус минус, између осталог, „преплавио“ ју је и обележио АЛКОХОЛ: Чикаго (познат по непоштовању прохибиције), Ал Капоне и његов противник Багзи Моран (криминалци, зарадили баш тада милионе долара илегалном продајом алкохолних пића); намножене банде су се међусобно разрачунавале у крви, борба за тржишта била је бескрупулозна; криминал је цветао, погодовале су му и велике светске кризе у то време... А, пошастима био је тек почетак...

среда, 18. децембар 2013.

КЊИГА У КОНДОМУ


Застанем испред излога једне земунске књижаре, скоро „ничим изазван“; на малом провидном плексиглас сталку запазим и књигу списатељице и блогерке Ведране Рудан..., и онда одлучим да уђем. Унутра, на првом кораку, пријатан благоумилни поздрав добродошлице младе и љубазне продавачице. Окружен љубазношћу и мноштвом књига, било ми је веома пријатно.

- Хвала, само да погледам..., прелистам... За почетак књигу ауторке Ведране Рудан, нешто ме занима. – биле су моје прве речи, док сам редом „упијао“ изложене наслове, у којем год правцу погледам.

Показала ми је у правцу књиге Ведране Рудан (не бих да рекламирам наслов!), постављене на појединачан пластичан сталак, сличан као у излогу, а било је само још неколико таквих, ваљда да више истакну књиге на које би требало обратити пажњу. Повремено прочитам понеки Ведранин блог, када на друштвеним мрежама „налетим“ на препоруку, па отуда и доза радозналости: како изгледа њена нова књига. Наравно, веома пажљиво сам је узео са пластичног држача, равноправно постављеног у раван с осталим књигама. Међутим, књига је обмотана крутом најлонском фолијом, као „окована“, не баш по мојем укусу. Некако одвраћајућа, превише пластифицирана. Више некњига него књига...

субота, 14. децембар 2013.

ДВА ПСА И ЈА


Варошица у срцу Шумадије. Пре скоро три деценије. Стегао мраз. Прохладно јануарско јутро, скоро без снега. На још уснулом путничком перону железничке станице, покрај једног од неколицине путника стоји пас. Опраштају се. Гологлави младић, разбарушене дуже косе, стасао за војску, а прати га једино његов нераздвојни љубимац четворогодишњи вучјак „Таб“. Била је то жеља младог регрута: само његов пас и он... „Таб“ је био и љубимац породице и улице и целог насеља и школе... Писак локомотиве и мало беличастог дима најављивали су воз који је пристизао у станицу. Рампа је била подигнута. Зебња је била обострана. Младић је бринуо за пса који остаје, а пас као да је предосећао да тога јутра није био само обичан растанак.
Недуго затим, млади господар му је из воза махнуо руком. Пас је зацвилео. Уто је локомотива јаче запиштала и композиција се покренула. Младић је дуго остао замишљен, приљубљеног образа уз замагљено прозорско стакло воза; та слика дубоко му се урезала... Воз је јурио у правцу будућег војног гарнизона будућег војника ЈНА; будућег граничара тадашње простране и војно снажне Југославије; назовимо га у овој причи кратким надимком – Ајм...

среда, 11. децембар 2013.

ДОКЛЕ ВИШЕ „...ТИЧЕ“?

Будим се... Напипам „слушке“, напипам „ушке“, метнем „слушке у ушке“... Запловим лагано „масовним медијима“ широким..., аАхааа, ево их прве јутарње ВЕСТИ: што се тиче данашњег дана..., што се тиче најновијих вести..., што се тиче стања на путевима..., што се тиче протекле ноћи у граду..., што се тиче временске прогнозе..., што се тиче данашњег програма...
 
Докле више „што се тиче“? Емисија о КУЛТУРИ, чек-чек: што се тиче сликарске изложбе..., што се тиче вечерашњег концерта..., што се тиче представљања нове књиге..., што се тиче рубрика о култури (не: културних рубрика, јер, можда има и некултурних!)..., што се тиче нове изложбене поставке у Народном музеју...
Докле више „што се тиче“? Емисија о ОБРАЗОВАЊУ, чуј-чуј: што се тиче почетка нове школске године..., што се тиче школских уџбеника..., што се тиче овогодишњег школског програма..., што се тиче штрајка наставника и професора..., што се тиче опремљености наставних кабинета..., што се тиче Наставног плана и програма за основне и срење школе..., што се тиче јесењих испитниг рокова за студенте..., што се тиче смештаја у студентским и ђачким домовима...
Докле више „што се тиче“? Емисија о ЕКОЛОГИЈИ, види-види: што се тиче чистоће животне средине..., што се тиче нашег односа према градском зеленилу..., што се тиче одлагања свеколиког ђубрета..., што се тиче рециклаже искористивог отпада..., што се тиче саме екологије...

субота, 07. децембар 2013.

ЦИГАРА И ИГАРА


Данас, извесно, доведени су у питање и спортско  Де Кубертеново „Важно је учествовати“ и научна Ајнштајнова „Теорија релативитета“..., а може се оспоравати и најраспрострањенија друштвена максима, икада, још из старих времена римских императора: „Хлеба и игара“... Јер, све мање је ХЛЕБА – глад, криза, беда, сиромаштво, не(и)маштина...
Императорима старог Рима приписује се изум: „хлеба и игара“. Нека мешавина хране и спорта која се и до дана данашњих упражњава. ХЛЕБ је, наравно, имао за сврху да нахрани гладне, а ИГРЕ да их забаве и одврате од побуњеничких мисли. Па, у чему је разлика са оним што се данас чини? Ако је уопште има(?), једино у томе што је данас више ИГАРА него ХЛЕБА. Легално и легитимно.
Нашом свакодневицом, нажалост, као да се помаља нова „крилатица“: „ЦИГАРА И ИГАРА“, јер, уместо „хлеба“, све је више ЦИГАРА, а још више и више ИГАРА. Перфидно наметање нездравих – начина и стила! Не слути на добро, никако! (Углавном, мисли се на цигарете, једино што уз помен „цигара“ наслов звучи хармоничније.) На сваког „пушачког мученика“ који с муком успе(ва) да престане да пуши цигарете, ето их, одмах се појаве бар тројица „заведених“ новопушачких дуванострадалника... У недоглед!

уторак, 03. децембар 2013.

ВИРТУЕЛНО МРТАВ ЧОВЕК


Крвоток наш, и крв која њиме непрестано „јури“... И када дишемо успорено и када хрчемо и када се због нечега напрежемо... „Напрезао“ сам се у сну, изгледа, само да бих се што пре пробудио. Јер, због чега би се толико био презнојио, скоро „залепио“ за јастук!? Виртуелно „мортус“.

Посматрам, тако, самог себе у кревету... Најпре, „голим очима“... Лежим на леђима и да су ми очи биле отворене сигурно бих гледао у бели плафон. Знам да је бели јер сам га сам кречио, а у мраку је и он тамно невидљив... Примакнем се најближе што сам могао, готово се „унео“ сам себи у лице, скоро „нос у нос“... Грооозно! Ситни мишеви, али толико ситни да се виде само „специјалним оком“, као лупом или микроскопом, у ноздрвама – улазе и излазе... „Лепо“ се види оком, али изгледа само када гледаш сам себе изван сопственог тела... Хммм, треба то у јави (и) умешно објаснити... Ваљда, зато што су снови најчешће у „зони“ необичне (не)стварности...!?