Странице

среда, 18. децембар 2013.

КЊИГА У КОНДОМУ


Застанем испред излога једне земунске књижаре, скоро „ничим изазван“; на малом провидном плексиглас сталку запазим и књигу списатељице и блогерке Ведране Рудан..., и онда одлучим да уђем. Унутра, на првом кораку, пријатан благоумилни поздрав добродошлице младе и љубазне продавачице. Окружен љубазношћу и мноштвом књига, било ми је веома пријатно.

- Хвала, само да погледам..., прелистам... За почетак књигу ауторке Ведране Рудан, нешто ме занима. – биле су моје прве речи, док сам редом „упијао“ изложене наслове, у којем год правцу погледам.

Показала ми је у правцу књиге Ведране Рудан (не бих да рекламирам наслов!), постављене на појединачан пластичан сталак, сличан као у излогу, а било је само још неколико таквих, ваљда да више истакну књиге на које би требало обратити пажњу. Повремено прочитам понеки Ведранин блог, када на друштвеним мрежама „налетим“ на препоруку, па отуда и доза радозналости: како изгледа њена нова књига. Наравно, веома пажљиво сам је узео са пластичног држача, равноправно постављеног у раван с осталим књигама. Међутим, књига је обмотана крутом најлонском фолијом, као „окована“, не баш по мојем укусу. Некако одвраћајућа, превише пластифицирана. Више некњига него књига...


Подсетило ме најпре на онај стари виц када је један млади брачни пар, обоје прешкрти Шкотланђани, одлучио да извади бомбону из целофанског омота, коју је њихово детенце повремено имало у устима, и то: након три дана „сисања“; јер, побогу, дете је било добро, и заслужило је – и мирис и укус... Ужассс!

Друга помисао била је као да у руци држим, али не са свим прстима, парче исечене даске величине управо те књиге, преостале од шаловања приликом бетонирања анкера на кући, још понегде неочишћене од остатака малтера и бетона, и са искривљеним неизвађеним ексерима, али погодне за ложење пећи у приземљу. Мада, пошто је „даска“ неоштећена, и ако би се мало „очистила“, могла би се још једанпут таква употребити за ситно дошаловавање...

Загледам књигу познате списатељице и „гласовите“ блогерке, упорно умишљајући да у рукама држим праву правцату књигу, а не неку херметички упаковану бомбоњеру, што и није тако лоше када је о лако кварљивим слаткишима реч. Одмах да се разумемо, и да није реч о тој књизи, исто бих овако „описивао“, јер једноставно, не могу да „сварим“ тако упаковане књиге, у крутој најлонској фолији, готово вакумирано. Уверавам вас, мисао ми се уопште не одмиче од књиге, али само као предмета. О садржају и ауторки, заиста, ни примисао.

Замало да је и кратко „промућкам“, ближе увету, да можда нешто унутра не зазвекеће, али толико баш „необавештен“ и радознао нисам. Одолео сам. Сетих се и оне: „Мачку је убила радозналост!“. А, и немам баш „девет живота“, као мачка!

Или, на пример две стотине грама качкаваља правоугаоно и танко сеченог, баш у оквиру „габарита“ књиге, и упакован у вакуум омот од тврдог најлона, без „мириса и укуса“, хладњикав, са нешто мало текста декларације произвођача...

Ах, да, све ми то некако личи и подсећа ме на најлон чарапе за књиге. Слаже се: „ТА књига“, женског је рода. „ТА најлон чарапа“?!  Могло би, у мислима, и да прође... Или, хула-хопке за књигу... Маа, све све само никако да ми се мисли усредсреде на књижевно дело „смештено“ у корице те књиге, у најлонском омоту... На њен садржај. Али, тај тврди провидни најлонски „заштитни“ омот... Не иде ми, не идеее...!

Може тако упакована књига у обични тврди провидни најлон омот и да узбуди, онако намах, али само ако је „обавијена“ и електричним набојем, од некаквог трења, оно када те изненада накратко „штрецне“ електрицитет, па се смешно најежиш...

Трајало је то разгледање Ведранине књиге свега неколико секунди, можда десетак. Али, мисли ко мисли, оне су се готово неконтролисано ројиле... Љубазна продавачица је одмакла својим послом, али довољно близу суптилно спремна да ми одговори на свако питање или, ако је потребно, усмери ка неком другом жељеном наслову. Трудио сам се да оставим стварни утисак како умем да се опходим са књигама. Да их узимам једну по једну пажљиво. Да не савијам ивице листова и корица. Да их не ломим током прелиставања. Да не „квасим“ прст приликом листања. Да пажљиво листам странице, готово недодирујући их. Да не разврћем превише корице, већ више да загледам, кривећи помало главу и „љуљајући“ књигу. Да тек на крају погледам цену исписану оловком на првој отвореној страници. Да „равноправно“ погледам, без журбе, и остале новообјављене књиге. Да их веома пажљиво вратим тачно на место одакле сам их и узео...

Наравно, нисам више ни додирнуо неку другу књигу ако би била у вакуумској фолији. Без обзира на аутора и наслов... Било да је фолија мека или тврда. Ма, који год да су разлози таквог начина паковања: заштита од топлог, хладног, прљавог, влажног, масног, грубог..., а понајвише, изгледа, од „читања с ногу“. (Него, купи па читај!) Нисам уопште ни једног тренутка промишљао зашто је неки аутор или издавач „вакуумирао“ своју новоиздату књигу. Којигод да су практични разлози узрок томе, тако упакована књига мени једноставно не прија. Одбија ме. И ако бих је касније (и) читао, онако отпаковану, „отворену“, „на изволите“... целокупан привид остајао би наскроз „вакуумиран“! Не знам да ли је то због мојих „истренираних очију“ или због „њене неприступачне душе“ (мислим на књигу!); али да би ми се нешто потпуно допало, једино може ако је истовремено и ОЧИМА и ДУШОМ.

Коначно, оно што сам се све време снебивао да кажем у тексту овог блог поста, и одлагао сам од самог почетка, признајем, а на то сам прво и прво помислио, рекао сам још у – наслову! (Прочитајте поново наслов!) Понекад сам такав, стидљив, обзиран, срамежљив, шта могу... А, како 'те ви...?!
 

Нема коментара:

Постави коментар