Странице

понедељак, 28. април 2014.

СНОМ ГОСПОЂИЦУ СПОЗНАЛА

(Спознање: Када се постаје – госпођица?!)

Може у сну, може-може, и да се пораста, (али) и – одраста... Некада, током сна напрасно одрастеш... Бљеснеш! Једна (млада) девојка, тада гимназијалка, баш тако је „спознала сопствени преображај“, у току необичног сна који је сањала сасвим мирне ноћи, након веома бурних дана... Оно млада, ставио сам у заграду, да неко не би можда помислио: плеоназам (али није!)... И порасла и одрасла и посталаГоспођица (са велико „Г“)! Само у једном једином милиграмском сну.
Не бих никада сазнао, наравно, да ми се није тог јутра поверила, истог преподнева, након те ноћи, када је сан (од)сањала... Било је то, у гимназијском дворишту, на великом школском одмору, док смо ходајући заједно грицкали јед(и)ну перецу... Толико ми је веродостојно сан причала, уживљавајући се у сваки детаљ, присећајући се сваке нијансе боја, сваког лика, сваке речи, геста, ситуације... Уствари, једва да сам је и слушао, више сам је гледао у прелепе кестењасте очи... Свиђала ми се! Тада сам, баш баш, проклињао школско звоно, јер је прекинуло идилу... Прошло је подоста година, а тај сан, иако га никада нисам у потпуности разумео није избледео. Био је део Ње.
Тај сан о порастању, одрастању и постајању..., до сада „нетакнут“, поделићу сада с вама. Некоме ће свакако користити. Некој (младој) девојци, данас, која вероватно није ни свесна да ће у посебном тренутку (али, када?) постати Госпођица; само: који је то тренутак!? Али, и већини (младих) мушкараца који би требало да поведу више рачуна о нежности и осетљивости свих девојчица (и девојака) које их окружују, у тинејџерском узрасту...
Да ли постоји тај тренутак, кад девојка, још увек помало девојчица, постаје свесна преображаја у – Госпођицу. Тај тренутак, девојчурак може (?!) да примети и осети – сањала или несањала, поверила се некоме или неповерила... Заправо, и не постоји јединствен тренутак, да би га оне могле непогрешиво наслутити, осетити, препознати... Рекох, само га „нова Госпођица“ може (кад тад) разоткрити, сачувати у себи, умотаног у латицу сопствене несигурности... Али, многима тај тренутак остаје – непрепознат. Једноставно, али, тако је...

четвртак, 24. април 2014.

ЈАаКО ЈАКО ЈАааКО


Габријел Гарсија Маркес (1927-2014)
АЛХЕМИЧАР РЕЧИ, творац магичног реализма: „Није тачно да људи одустају од снова зато што старе, већ старе зато што одустају од својих снова.“  (За СЕЋАЊЕ)

*

(„Бољи“ наслов: ЈАааКО СЛАБО – ЗДРАааВО БОЛЕСНО)
Аутобус градског превоза на линији 706. Осредња гужва… Има још до Земуна, тек скреће са Бранковог моста. Због радарске контроле аутобус „пузи“, могао би њим да управља и „аутоматски возач“. Да ли вам се некад деси да мало дремнете полуотворених очију, чак и „стојећки“, то је оно кад као гледате а сасвим друге слике се „милиграмски“ провлаче испод ваших трепавица. Скоро као снови од свега неколико делића секунди, а чини се да су „као вечност“.
Има и лепших снова, али већ неко време носим у себи дозу горчине због тога што никако да пронађем механизам како да „хипнотишем“ неке коментаторе фудбалских утакмица а да им, при том, не наудим ментално. Вечерас жељно очекујем један европски фудбалски дерби и већ ме спопадају жмарци, али не због лепоте и неизвесности фудбалског спектакла, већ опет због извесне помисли да ће ме извесни коментатор добрано изнервирати… Извесно! Његов неновинарски и естрадни начин изражавања (!), његови нефудбалски дикција и интонација, његова неодговарајућа (не)спортска терминологија, његова несувисла таблоидна „статистика“, његове неподношљиве поштапалице које су последица „инвалидности“ језика услед недовољног познавања правописа и граматике..., и све то зачињено његовом умишљеношћу, нарцисоидношћу, надобудношћу... Мало ли је?!

недеља, 20. април 2014.

НАМЕРУ НЕ ОТКРИВАЈ


Ни у „веце“ када кренеш, никоме не казуј за ту намеру! (Наравоученије!) Поготово ако си на послу, у великој канцеларији, окружен виспреним колегама, а постоји само један тоалет – једна „веце“ шоља. Маа, било где да си, и пожелиш да скокнеш „поради себе“: не казуј то никако никоме! Намеру не откривај! Већ, најбрже и најједноставније, без икаквог израза на лицу или стискања сопствених препона или већ... Правац, најкраћим путем и (по)моли се да „веце“ није већ заузет или да не постоји ред испред. Зато, немој да чекаш последњи тренутак (!). Мораш увек имати резерву времена. Него, чим ти се „при'оћа“, све полако прекидај, осмотри своје окружење, прави се као бајаги невешт..., ваљда бар толико знаш да (од)глумиш?! Мајковићу, твоја је кожа у питању. Тачније: твоја је бешика. Коначно, има ситуација да и „када стигнеш на време, већ си закаснио!?.

среда, 16. април 2014.

МОЈЕ БЕЗ НАСЛОВА


П Р Е Д С Т И Х
Стихови за очи и рима за душу, нису
површни. Нису ни сви људи површни!
Неповршност је врлина...

СТИХОВИ – понекад!
СТИХОВИ као букети цвећа...
СТИХОВИ као колачи мањег залогаја...
СТИХОВИ на несрећи и срећи – настали...
СТИХОВИ као споменари и ризнице успомена...
СТИХОВИ, и рима, понекад су и – тешке теме (?!)...
СТИХОВИ, и када су површни, увек их радо читамо...
СТИХОВИ из давних дана – гимназијских и студентских...
И блог постови као – СТИХОВИ...


* * *
У твојим очима
тражио сам море
нашао сам свој лик.

У мојим очима
тражила си мене
нашла си свој лик.

Чудне су очи, понекад.


* * *
Једна звезда је пала
наиласком првог сумрака.
Једна љубав је рођена
за време сјаја падања.

Жеља једна је настала
у сујеверју звездиног пада.
Жеља је одмах испуњена
у парку милионског града.


петак, 11. април 2014.

СТАТУС СЛУЖБЕНОГ ПСА


У посебној фасцикли дневне поште, пре више од три и по деценије, на радном столу команданта једне од ранијих највиших војних формација – армија ЈНА било је и писмо исписано руком, веома читљивим рукописом, пристигло званично, из удаљеног пограничног гарнизона ЈНА, у југоисточном делу тадашње Југославије; иста просторна одредница важи и за данашњу Србију. Адресирано на личност команданта, искусног и уваженог генерала са „три звездице“. Потписао га је подофицир, заставник прве класе, један од оне врсте људи без којих се тадашње успешно функционисање војске као организације није могло ни замислити.
Регрути који су тада служили војни рок, по одслужењу војног рока, од свих ликова у тадашњим касарнама и гарнизонима ЈНА, највише су памтили своје заставнике. Широм света, у армијама, оруж(а)ним снагама и војскама готово нико није имао такав профил старешине: и отац и мајка и брат и другар и командир и „човек за све“... Ми смо у нашој народној армији, која је била међу „најјачим војним силама“ на Балкану, у Европи, на свету..., имали сасвим довољно заставника. Значајан је био и њихов допринос! Службовали су на караулама, острвима, радарским станицама, бродовима, аеродромима, међу падобранцима, рониоцима, у позадини, командама... И да не „одуговлачимо“ превише ову необичну причу. Да одмах „пређемо на ствар“: заставниково писмо генералу!

недеља, 06. април 2014.

ХЛЕБ РАМБА АМАДЕУСА


Дува наизменично час ветар а час поветарац, час у једном правцу, час мало промени правац... „Ваздух“ носи повећи изгужван пожутео лист новинског папира и „мота“ га око ћошка градске куће на углу, поред аутобуске станице. Поиграва се... Спусти га скроз ниско, да додирне асфалт, па га одма вине до висине кућних прозора... Туда пролазе ученици, углавном „клинцезе“ и понеки „клинац“. Мота им се папир око ногу. Једна девојка хтеде да „улови“ то парче новине, вероватно да би на њега села, јер је у то доба године бетонски степеник куће у изградњи још увек хладан... Али, одлете изненада папир на другу страну улице. Оде и препун аутобус градског превоза, са стајалишта, низ улицу... Накратко „опустело“. Једино, онај исти новински лист поново прелеће улицу, враћа се, и заглављује се између две ниске збијене зелене тује... Остаде ту „заробљен“. Нисам могао да одолим, проради у мени нека врста списатељске радозналости, и пођем да га „одглавим“ и прочитам шта је на њему написано а толико „неухватљиво“...

уторак, 01. април 2014.

НАСМЕЈАНЕ ЗАШТО НАМРГОЂЕНЕ


Стојим у дугом вијугавом реду у пошти, између две плаве траке, накачене на металне сталке с округлим стабилним „стопалима“; можеш малко и да се прислониш... Врућина је..., коначно почело пролеће и људи још нису баш најбоље „подесили“ своју гардеробу, па „пукћу ли пукћу“... Решавају своју чекачку нервозу, свако на свој начин...
Не можеш ни да будеш расположен, јер углавном „кешираш рачуне“, ретко ко подиже паре..., а ако и подигне већи део одмах „остави“ на шелтеру, рекох рачуни: струја, телефони, инфостан, одржавање зграде, кабловска, мобилни... Тако бар једанпут месечно, а пошто рачуни стижу кад-који, онда мораш и више пута да свраћаш до неког од десетак шалтера, поготово ако има пет одсто попуста, за плаћање до одређеног датума...