Странице

уторак, 28. јул 2015.

МОЈЕ КОЈЕ МОГУ

Мој храст и ја!
(Поред ауто-пута Београд-Ниш,
на 101 километру од Београда: 3. јун 2015)






















ПРЕ*ПЕСМЕ
Питала си ме, ономад:
„Кад ћеш ми написати
ПРАВУ ПЕСМУ
да ме – обори с ногу?“
Одговорио сам, тад:
„Написаћу ти песму,
у непоновљивом слогу,
за тебе – ја и то могу!“



*  *  *


ПРАВА ПЕСМА

Написаћу ти
„праву песму“
да те обори с ногу!

Да срцем се саплетеш
на сваком њеном слогу.
Да осетиш сваку јој осеку
и доживиш сваку плиму,
да не приметиш риму.

Написаћу ти „праву песму“
да осетиш душу ти тесну,
како не може нигде да бежи,
да ти се сва кожа најежи,
да те обузму ноћи бесане.

Желиш „праву песму“, моју,
да ти је у даху напишем,
да те онесвести и с ногу обори;
уплешћу у њу акорде танане
да те милују док не сване.

Написаћу ти
„праву песму“
да те обори с ногу!

Да се цела у љубави разлетиш,
да се у тренутку свега лепог сетиш,
да ми све одмах опростиш,
да осећањима детелину покосиш,
да се „правом песмом“ поносиш.

Написаћу ти „праву песму“
која ће те загрљајем обујмити,
надом и вером снажно надахнути,
прстима мојим по теби засвирати,
уснама мојим заносно ти певати.

Најбоље да одмах „праву песму“
по бедрима твојим испишем,
само једним покретом гудала,
само кратким уздахом дубоким;
и нећу престајати да тако дишем!

Прави је час, сад, да ти напишем
„праву песму“, да те обори с ногу.
Док је читаш да заборавиш и име,
и све проживљено и неостварено;
нећеш онда говорити: „Не могу!“.

Да ти одма' „праву песму“ испевам,
да не знаш од чега ћеш да заплачеш,
да не докучиш како то ипак успевам,
кад пожелим, и вечност да одмичеш;
да те „права песма“ – обори с ногу.

Очекујеш ту песму, одлагати је не могу;
– „праву песму“ управо ти пишем, јер
чекаш: кад ћу већ, да оборим те с ногу...


(Д. П. ~ од 2. маја до 27. јула – 2015; Земун.
Иначе, дуго се дуго ова песма „крчкала“...)
*  *  *


Омиљен храст - никад усамљен, одупире се времену,
пале гране остају нетакнуте, простор је ограђен,
намерници радо приђу да га виде, воле природу...  





















ПОСЛЕ*ПЕСМЕ
Ах, те седамдесете, и стихови певаних песама,
што уткаше се у начин млађаних размишљања,
док је за описе требало изговарати много речи,
кад све је знатно више и јаче „обарало с ногу“;
маштало се тад: била си млада и био сам млад.
Данас, може и далеко краће, с мање набрајања,
да се говори и пише, и са мање буђења сећања,
што желимо рећи, записано је у обичном блогу.

среда, 22. јул 2015.

ПОЈЕЛО ИХ ВРЕМЕ


Које време: астрономско или атмосферско (време или време)? Овог пута не мислим на атмосферско, већ на астрономско време – деценије, године, месеце, дане... На „узаврело“ време великих техничких и технолошких новотарија које би, како је наводно замишљено, требало да помогну човеку, а све је очевидније да му и одмажу. Испада да му осим што му значајно помажу, и знатно одмажу. „Једу човека“, поједоше га, галопирајући...

Како: појело их време; и кога то? Па, „појело“ је масу људи, и млађих и старијих, и образованијих и необразованијих, и интелигентнијих и оних не баш, и добрих и лоших, и учљивих и неучљивих, и културних и некултурних, и вредних и лењих, и талентованих и неталентованих, и (не)естрадних, и (не)хуманих, и (не)добронамерних, (не)сувислих, и (не)трпељивих, (не)остварених, и (не)толерантних, и (не)безобразних, и (не)смерних, и (без)обзирних, и... и...?!

Или их је време већ престигло и чак „појело“, или их „гризе“ већ навелико и халапљиво, или их већ готово неповратно грицка разним ометајућим и опојним зависностима... И, све више и више, и као да многим људима једноставно нема спаса! Није да је реч о класичној катаклизми, акциденту, епидемији..., мада има и таквих „примеса“; већ, више је реч о – површности, дезоријентисаности, неодређености, неумерености, опчињености, фасцинацији, деструкцији, надмености, превртљивости, осорности, обмани...

четвртак, 16. јул 2015.

КРУШКА НА ДЛАНУ


Ко не воли крушку? Још скоро на длану! А, не посред носа; испод њеног стабла, у хладу, док лежиш и чекаш да сазри... И, наших је руку дело. Ускоро воће зрело. Гледаш свакодневно како румени, а њено правилно тело зелено прелази у жуто, и све се јасније види на грани, међ лишћем. Само ко зна, зна да је изнутра већ довољно сочна, и на дубљи залогај мами. Али, боље да још који дан сачека. Да и мирис јој се лагано више појави; мирис крушке.

И није то исто, као кад крушку угледаш на пијачној тезги, или на полицама у гајбицама каквог мега маркета. Најслађа је кад испупи из неког успелог скривеног цвета, на ниској грани, твог крушковог стабла, у висини очију твојих, и на дохват длана... На твом парчету земље. И под зрацима сунчевим, под којим си и сам преплануо. Годинама већ је познајеш и верујеш у рађање тог стабла, прсканог само кад треба и колико треба.

Знаш јој и „комшинице“ – и вишњу и јабуку и трешњу и брескву и дуњу и шљиву и кајсију и малину и јагоду... Посматрају је с дивљењем и оближње винове лозе постројене у шпалиру, и удаљени орах који са своје крошњасте висине добро види све, и стари већ прилично осушен бадем, и висока јелка са својим шишаркама донета давно као гранчица из густих словеначких шума, и низак густ жбун лешника и разграната преродила дугогодишња смоква иза куће...

четвртак, 09. јул 2015.

МОЈЕ „ПАРАМ..ПАРЧАД“


























ПРЕ*ПАРЧАДИ
Време је за хлад у песми,
кад све вревом побесни,
и жега кад у главу удари,
и све планове ти поквари.

Преостану увек и они стихови,
одломци са само мало риме,
као кратки смислени делови,
од разнолике поетске климе...



*  *  *

Били смо некако као усамљени,
снови су нас једно другом упутили.

Зна се да међу толиким људима
не можеш баш бити сасвим сам.

Да, ми смо се били тек – наслутили!


***

Зашто свака ноћ
није за спавање?

Зашто нашим сновима
може да шета ко хоће?

Зашто ми се вечерас не спава?

Откуд ти поред мојег узглавља,
а поред сна си ми већ прошла?


***

Не желим да гасим
пламен твог надахнућа,
да сужавам токове
твојих извора...

Нестаћу рађе
у крају дубоког беспућа,
где неће ме наћи
– ни сутон, ни зора.


***

Далеко смо,
остали су иза нас – наши дани,
време је овде лепо,
сутра идем на шишање;
неки немир у касно доба ноћи.

Далеко су
наши путеви и раскрснице,
нестао је без трага велики брод,
реке и океани су тајанствени;
сутра је твој рођендан...


***

Шетају ми мисли
покрај мноштва речи;
пролази полако време,
нове теме тражим
и нове плодове,
а уствари не знам:
где им је посађено семе?



(Д. П, одабрани и отргнути одломци из недовршених песама,
у периоду седамдесет-осамдесет и неке; из моје бележнице)
*  *  *

























ПОСЛЕ*ПАРЧАДИ
Парчад ова из песама недовршених,
нејасних почетака, и без јасног краја,
а одржали се у њима – и песма и стих,
нису празна, нису без јасног садржаја.

И простора зато довољно још има,
да свако ко чита, и песника схвата,
угради и део себе, бар у мислима,
за нову „парчад“ отворена су врата.

петак, 03. јул 2015.

ДВЕ ГОДИНЕ ДАНА


Била би сад демагогија када бих се „упињао“ да објасним како овај текст, који ће бити датиран на 4. јул, тачно на двогодишњицу постојања овог блога, куцкам „празног садржаја“ да би се моји драги блог читаоци (тобож') мало одморили од „напорних“ текстова током блогописачке сезоне... Шиомигађура...! Од чега би они били уморни? И, од чега бих ја био уморан? Маа, нема „благе везе“...! Већ, онако, ред је да мало „подвучемо линију“, поделимо по неко искустванце, кажемо неку пријатну реч о лепом дружењу у протекле „две године дана“... И, тако, још по нешто... Сасвим необавезно!

Почећу с нечим – необичним. Понукао ме је шествековни храст на „коридору 11“: те хоће да га „прегазе“, те „не ваља се“ то чинити. Ја сам за то: да се тај стари храст „(за)обиђе“, и да остане на свом месту. Храст је добро дрво. То сам веровао и кад нисам о животу много знао, колико данас мислим да знам. У чему је необичност мојег помена „старог храста“? Па, обична симболика: знакови поред пута.