ЗРЕЛА САМООДГОВОРНА ЛИЧОСТ

Ових дана, предновогодишњих, уочи Нове 2016, ослушкујем околину и покушавам да извучем „кључне речи“ које обележавају свакодневицу. Присећам се и како је раније, да не кажем „некада“, било... Не трудим се много да издвајам и бележим све што запазим, али био бих задовољан и ако само бар једно вредно запажање оправда наслов овог текста... Признајем, помало и проверавам сопствену моћ опсервације...

Запажам како се обични људи поздрављају, шта „убацују“ у своје реченице не би ли их празнично проширили. Колико су те реченице искрене и добродушне, а колико су испразне и куртоазне и реда..ради... Како се муштерије обраћају својим трговцима, продавцима, касирима, службеницима на шелтерима... Како се комшије опходе једни према другима... Надасве, да ли умеју и да пажљиво саслушају једни друге. Како (из)гледају корисници градског превоза остале сапутнике, на линијама које додуше веома ретко и кратко користим; и како се понашају контролори у градском превозу.

МОЈЕ КАО ПОКАЈАЊЕ

ПРЕ*ПОКАЈАЊА

Сам живот зна, шта године носе,

колико има добра, а колико зла,

многи су богати, док други просе,

колики је тек пут од семена до тла.

Кад живот шапатом тражи покајање,

застани тад мало, и тихо се запитај:

да ли ти је душа спремна за прање,

можда нов почетак, или ближе крај?

*  *  *

ПЕСМА ПОКАЈНИЦА

Живот ми песму шапуће,

тражи – покајање!

Неспретно и нехајно.

Шта му би?

Ко стоји иза тога?

Вероватно, ти!

Одзвања ми даноноћно:

покајање, покајање, покајање...

За много што нисам чинио:

кајање, кајање, кајање...

И за много што сам чинио:

кајање, кајање, кајање...

Да ли свима нама

живот тако шапуће?

Да га нико не чује!

Да нико не примети!

Да се нико не досети!

Живот те само ненадано

на покајање подсети!

Какав је то необичан знак,

живота или смрти – зрак?

Сам живот нас спаја

или раздваја!

А кад дође до краја,

ко је крив: ти или ја?

Муза ове песме,

нисам ја, ниси ни ти –

нестварна поетска страница

– ово је само нова песма,

песма покајница.

И, не вреди да се скривамо,

јер живот свуда увек види

наша права лица!

Докле ће тај живот, овакве

стихове, његове песме,

да ми шапуће, и намеће?

Стварно, шта животу би

да ми захтева покајање?

Сто му „кучина и трица“,

и ово је љубавна песма,

али, и песма – покајница!

Да ли уопште умемо

да се правилно покајемо?

Да ли уопште знамо

покајања значење и значај?

Да ли у души осећамо?

Да ли је живота шапат тај

тајновита порука само:

да је комплетиран животни век,

или јесте неки наговештај – тек!?

*  *  *

(Д. П, 19. децембар 2015, Земун. ~ Опет поноћни тренутак

једног новог дана, и потакнуто песничко размишљање...)

ПОСЛЕ*ПОКАЈАЊА

Многи и не знају шта је покајање,

а безброј пута су се већ покајали,

неком је цео живот пуко кајање,

многи су се од покајања склањали!

Покајање је тешко објаснити речима:

кћер је наде, и извор је смирености,

покајање, кажу, помаже нам свима,

новом животу, и грешној прошлости.

МОЈЕ О ПРОШЛОСТИ

ПРЕ*САМО

Давних дана, седамдесет и неке,

и ја сам стихове да пишем умео,

то су нам сад године баш далеке,

тад сам, ипак, боље све разумео.

Данас је живот ненормално бржи,

мање је стихова са јасном римом,

свако се само своје самоће држи,

носи се својом – осеком и плимом.

*  *  *

САМО ЗАМИСЛИ

Замисли да те сад мило погледа

онај момак из седамдесет и неке,

што могао је погледом нетремице

да те дуго гледа у очи, а да не трепне

Замисли да те поново загрли

онај дечак из седамдесет и неке,

што својим прстима тад могаше

да те око тананог струка лако опаше.

Замисли да ти опет стихотвори

онај поета из седамдесет и неке,

што могао је римама тако да загуди

да те стиховима успава, и из сна пробуди.

Замисли да те осмехом помилује

онај несташко из седамдесет и неке,

што миловања никад доста му било није,

да ти косе увија и повија прсте меке.

Замисли да те нежно пољуби

онај младић из седамдесет и неке,

што могао је тада уснама да плеше,

да те од земље до неба узнесе.

Замисли да те звиждуком позове

онај непоновљиви из седамдесет и неке,

што му звиждук никад није затајио,

да ти дође под прозор, где је и тад био.

Замисли само да те још воли

онај заљубљенко из седамдесет и неке,

што могао је сатима, много лета,

да са тобом – шета и шета и шета...

*  *  *

(Д. П,  4. децембар 2015, Земун  ~  Изненадна

сећања на дане из давне седамдесет и неке...)

** ФОТКЕ: Драган Петрушић, из "седамдесет и неке"

и "ватра у камину", вечерас, и свако вече...)

ПОСЛЕ*САМО

Данас, можемо само да замишљамо,

шта нас тек чека у идућим деценијама,

да ли да све узимамо или да остављамо,

и шта ће се тек збивати, са свима нама...?

Песнику је одувек дато, да о свему слути,

опрашта, памти, опомиње, моли и воли,

кад је најтеже, лепу реч да свима упути,

јер тада, јер онда... – душа мање боли!

ДАМИН ПОНОЋНИ ГАМБИТ (2. део)

(Не кривите младог официра, који је тада пре скоро четири деценије био у великој дилеми: да ли да заиста учини до краја оно што је наумио и о чему ће вам у наставку ове његове интимне приче сада ипак испричати, или у још већој данашњој дилеми да до танчина све истинито каже својим драгим блог читаоцима... ~ Није могло краће! ~ Правовремено ћу вам наговестити место у причи на које се односила дилема; идемо до краја...!)

Хало, поручникова прича још није готова,
тек следи њен расплет - ово је 2. део...

Само још да знате, овај наслов – ДАМИН ПОНОЋНИ ГАМБИТ – настао је у последњем тренутку, не могу себи да објасним откуд ми та идеја, вероватно што је шах прелепа игра, што дама у древној шаховској игри има веома запажену улогу, што је „дамин гамбит“ управо и моје омиљено шаховско отварање, а када „даминим гамбитом“ игру отпочне мој шаховски противник онда нема лепшег изазова. Тад само у себи певушим „бела дама, црни краљ“ и горим од жеље да надмудрим противника; не да освојим противникову даму, већ, напротив, да их обе сачувам до краја..., ух, не умем ни да објасним...

...Пролазиле су још недеље и недеље, млад поручник је био сасвим сигуран да би „своју даму из таме“ препознао по гласу јер није је никад видео а толико су дуго провели у телефонским разговорима; али хтео је и да буде романтичан, знатно романтичнији. Написао јој је и песму која је наговештавала и њихову извесну физичку близину. И запловила је та песма таласима „поноћног програма“ у њиховој омиљеној радијској емисији... Она као да је поруку предосетила, попут вучице када „нањуши опасност“, и док је слушала стихове на радијским таласима само се загонетно смешкала; била је сигурна у себе, али била је и премлада за момка који јој је спонтано препуштао све више места у својој добронамерној и заштитничкој души. Она је, са њене стране, лако успевала све да закрили урођеном смерношћу која је поручника намах разоружавала.

ДАМИН ПОНОЋНИ ГАМБИТ

(Није реч у овој истинитој интимној причи о шаховском отварању „Дамин  гамбит“, о којем сви који су играли шах довољно знају; већ, реч је о несвакидашњим „сентименталним телефонским разговорима“ између двадесетчетворогодишњег официра ЈНА и јединствене младе даме, која је прва почела „отварање“, баш као у теорији шаха, а младић је вешто и стрпљиво померао „фигуре“, прихвативши дуге поноћне разговоре који су прерасли у обостране симпатије, поштовање и поверење, на тадашњи „виртуелан“ начин, давне седамдесет и неке... Место збивања: Ниш.)

Хало, ало... поздравља вас
ваш блогер: прича за вас!

*

„Зврррр... Зврррр... Зврррр...“, телефон. – Тачно након првих пријатних акорда непревазиђене најавне мелодије за „Поноћни програм“ Радио-Београда, током неколико деценија једне од најслушанијих радијских емисија (ко памти, зна, водитељ Иван Бекјарев). Увек у исто време, таман када би се завршавала уводна шпица, оглашавао би се и телефон у једном малом момачком стану, на нишком Чаиру... Трајало је то „сурфовање телефоном“ свакодневно више од пар месеци, на преласку из зиме у пролеће. (Дуга је зимска ноћ кад се јутро чека...) Уосталом, млади то чине и данас путем интернета, и такав начин називају – виртуелним... Аа'а, занима вас: када је и где то било?

Било је то давне „седамдесет и неке“, прошлог века; радо се сећа тог периода свог првог службовања млад официр ЈНА, поручник по чину, у тадашњем великом Нишком гарнизону. Налазио се на челу новоформиране противавионске ракетне јединице. Било је тада доста радних обавеза у „изградњи високог степена борбене готовости“ и целодневан рад с војницима, и у кабинетима и на тренажерима и на војним полигонима, али увек је остајало и довољно времена за „вечерње ваннаставне активности“ (читај: девојке, дружење, корзо...), у граду Нишу. А чим би прошла поноћ, ушушкао би се поручник у свом момачком стану под топао јорган, заузимао „положај за спавање“, на удобном душеку троседа „Жаклина“, тада модерне собне гарнитуре...

МОЈЕ ЗА ОДВИКАВАЊЕ

ПРЕ*ОДВИКЕ

Нисам раније никад овакву песму писао,

а договор за њу, пао је уз кафу испијену,

одмах ми у трену надошла поетска мисао,

стих по стих, и добисмо ову причу увијену.

Пожелео пријатељ Јово да и он песму има,

прихватио тему: одвикавање од цигарета,

сад задовољно може да похвали се свима,

размишља о одвикавању, док седи и шета.

*  *  *

ОСТАВИЋУ ИХ, НЕБИО...

Мој пријатељ Јово,

и другар ми је прави,

о њему је песма ово,

има проблем један,

тиме и себе и нас дави,

много троши цигарете,

дими од главе до пете.

Успех би му био вредан,

да се дувана он клони,

да тај порок отклони.

Никако да дуван остави,

колутове дима испушта,

здравље му то квари,

пороку много допушта.

Доброг Јову, сви воле,

саветују и преклињу,

добро му сви желе,

причају и опомињу.

Јово све то важе,

али џаба, не помаже.

Пробала је и унука:

„немој пушити, деда!“,

сетно је деда гледа,

ал' неки ђаво му неда.

Бори се Јово, бори,

цигарете да остави,

није да га то не мори,

престане па настави,

саме га оне спопадају,

и покушаји пропадају,

па опет „Јово наново“,

припали цигарету поново.

Иду ка њему, мостом кроче,

лако му дођу и до Борче.

На савет: мани се дувана,

Јово осмехујући се само:

„још ова пакла, ево, и

од сутра нова страна“.

Питам недавно Јову:

јел то толико тешко,

само окренеш главу,

одгурнеш пикслу,

и кажеш: нема више!

А он на дим навикнут

уз нову цигарету дише

и мада зна за њену штету,

гледа је већ деценију пету,

ех, како би је одмах оставио

и бацио преко реке и одбио,

али, једноставно, не може,

чак и кад чврсто помисли:

„оставићу их, ја небио...!“

Из колута дима тад изрони

обрис паклице цигарета,

испред очију му прошета,

колико год му тад и смета,

оставио би он њу одмах,

и нестао би пушења задах.

Цигарета зове Јову, па зове,

неће па неће од њега да оде,

без дувана или без воде,

остаје дилема, нашега Јове!

*  *  *

Д. П. ~ (21. октобар 2015, Земун, испунио сам обећање пријатељу,

Јови из Борче, да ћу му спевати овакву песму, за његов рођендан)

ПОСЛЕ*ОДВИКЕ

Нећу да дужим, сада, на крају поетског блога,

само још ова четири прикладна реда стихова,

и дуван и алкохол и..., пошасти су као и дрога,

одвикнеш се, и "страница живљења" је – нова!

КОЛИКО МНОГО ТРЕБА

(Није ово баш директан наставак претходног блог текста – КОЛИКО МАЛО ТРЕБА – али верујем да ће оправдати назив рубрике на овом блогу: ОЧИМАиДУШОМ)

*

Веома много треба! А, колико је то - много...?!

Много много, баш баш много, треба...?! Некоме ко је „лош рођен“, учинити га – добрим! Отежава што управо ти лошњаци мисле за себе да су добри-бољи-најбољи... Општи је проблем што се тренутно (да ли само тренутно?) широм светских паралела и осталих познатих нам „белосветских линија“ неупоредиво више налази осведочено лоших људи у односу на – добре.

Очевидно! Добрих људи има на овом свету, али све их је мање! (Не)Равнотежа! Народ није џаба изрекао да „рођено грбаво, довека грбаво“ (овог пута не мислим физички, већ ментално!)... Много треба малобројнији „светски добри“ да утроше драгоцених неопходних својих добрих људских особина како би успевали да надвладају овејану „светску олош“... (Ухх, опасно по живот!)

А, кад већ поменусмо наш мудар народ, онда не треба сметнути с ума, поређења само ради, поменимо и Хегелову тврдњу: „Храброст која се бори, боља је од слабости која траје.“, што би један од младих одважних међу нашим „малобројним добрим“ слободоумније преформулисао отприлике као могућ мото: „Чему живот, ако га проводиш у шупи?!“...

КОЛИКО МАЛО ТРЕБА

Мало само треба: променимо неке речи или фразе у (нашем) говорном језику (наше) свакодневице и променићемо прилично свој свет... Или: вратимо у наш вокабулар оне (и знатно и значајно боље!) речи које нам је истиснула оводанашња језичка поразна празноречица, или ненијансирајућа „речитост“, или естрадни епитети који служе превасходно за насилно и пренаглашено и иритантно улепшавање наше стварности...

Мало само треба: А, колико је то мало...?

Мало само треба: вратимо се речима које нас лакше повезују, тешње зближавају, буде емпатију, подстичу на солидарност, откривају у нама добронамерност, враћају (само)поштовање, истичу разумевање, поједностављују комуникацију, више нам отварају душу, враћају нас из зоне отуђености...

Мало само треба: промислимо о неумећу разног договарања која се односе на најобичније ствари; о немуштости прецизног одабира правих речи примерених датом тренутку; о скучености избора речи и фраза које су многима избледеле у „личном тефтеру“...

Мало само треба, да се боље разумемо „на први поглед“. Али, најчешћа препрека је или недостатак речи или недовољно добар избор како да нешто напишемо, било на парчету папира, у СМС поруци, на „четовању“, путем „месинџера“...

Мало само треба, да се смањи нарасла „инвалидност“ језика, која се препознаје у замуцкивању, понављању одређених речи („дуплим“ изговарањем) и „типичним“ поштапалицама; а углавном све проузроковано позамашном интелектуалном лењошћу...

МОЈЕ ОД ДРУГИХ

(Или:  Занимљив поетски блог ОГЛЕД)

ПРЕ*ДРУГИХ

Учимо много..шта читајући друге!

Што бивамо старији, све мање нас

испуњавају ситна задовољства која

живот нам пружа, и све јасније

схватамо где треба тражити наше

праве изворе – радости и смисла.

* * *

ПРОМИСЛИ ХЕРМАНА ХЕСЕА

Шта значи: бити вољен?

– Ништа!

А, шта значи: волети?

– Све!

*

Тако је промишљао

чувени писац Херман Хесе.

*

Способност да осећамо,

оно је што даје

вредност и лепоту

нашем постојању.

Оно што називамо – срећом,

саткано је само од емоција.

*

Шта су: новац и моћ?

Ништа!

Многи имају и једно и друго,

а ипак су насрећни.

Шта је: лепота?

Лепота (ни)је ништа, јер

и лепи мушкарци и лепе жене,

били су (и) несрећни

због и упркос – лепоте!

А здравље?

Ни здравље није све,

здрав је само онај

ко се тако осећа!

Било је болесника пуних воље

за животом, и неге до краја.

Било је и здравих који су

венули мучени страхом од патње!

*

Да, тако је, и овако, говорио Хесе:

„Срећа је увек била тамо

где је неко умео да воли

и живео за своја осећања;

ако их је неговао,

ако их није газио

и није их потискивао,

она су му доносила задовољство.

Лепота не пружа радост

ономе ко је поседује,

већ ономе ко уме да је воли

и да јој се диви.“

*

Да.., мудро је промишљао Хесе.

У ово мало редова и реченица

прожима се толико тога нашег:

вољење, осећања, постојање,

срећа, емоције, новац и моћ,

лепота, здравље и болест, патња,

задовољство, радост, дивљење...

*  *  *

(Д. П, поетски набој и издвојен одраз у време

одржавања Сајма књига; Београд, октобар '15)

ПОСЛЕ*ДРУГИХ

Вредности постоје и о(п)стају,

кад настану, онда – дуго трају,

Херман Хесе, од умних је један,

помена и подсећања – вредан!