Странице

уторак, 08. децембар 2015.

ДАМИН ПОНОЋНИ ГАМБИТ (2. део)


(Не кривите младог официра, који је тада пре скоро четири деценије био у великој дилеми: да ли да заиста учини до краја оно што је наумио и о чему ће вам у наставку ове његове интимне приче сада ипак испричати, или у још већој данашњој дилеми да до танчина све истинито каже својим драгим блог читаоцима... ~ Није могло краће! ~ Правовремено ћу вам наговестити место у причи на које се односила дилема; идемо до краја...!)


Хало, поручникова прича још није готова,
тек следи њен расплет - ово је 2. део...
Само још да знате, овај наслов – ДАМИН ПОНОЋНИ ГАМБИТ – настао је у последњем тренутку, не могу себи да објасним откуд ми та идеја, вероватно што је шах прелепа игра, што дама у древној шаховској игри има веома запажену улогу, што је „дамин гамбит“ управо и моје омиљено шаховско отварање, а када „даминим гамбитом“ игру отпочне мој шаховски противник онда нема лепшег изазова. Тад само у себи певушим „бела дама, црни краљ“ и горим од жеље да надмудрим противника; не да освојим противникову даму, већ, напротив, да их обе сачувам до краја..., ух, не умем ни да објасним...

...Пролазиле су још недеље и недеље, млад поручник је био сасвим сигуран да би „своју даму из таме“ препознао по гласу јер није је никад видео а толико су дуго провели у телефонским разговорима; али хтео је и да буде романтичан, знатно романтичнији. Написао јој је и песму која је наговештавала и њихову извесну физичку близину. И запловила је та песма таласима „поноћног програма“ у њиховој омиљеној радијској емисији... Она као да је поруку предосетила, попут вучице када „нањуши опасност“, и док је слушала стихове на радијским таласима само се загонетно смешкала; била је сигурна у себе, али била је и премлада за момка који јој је спонтано препуштао све више места у својој добронамерној и заштитничкој души. Она је, са њене стране, лако успевала све да закрили урођеном смерношћу која је поручника намах разоружавала.

И беше та поноћ, као што беше и тај дан, и они вођени неомеђеном слободом вишемесечних разговора, зажмурили су свако у својој полутамној соби, и дотакли у мислима и жељама најближе поноћне звезде, и њихов искрен младалачки занос незадрживо је сустизао чаробан „фијакер месечине“, и уклониле су се изненада испред њих замишљене завесе прожете мирисима пролећа... и он њој предложи управо осмишљену игру: „даминих пет минута“, уз часну официрску и људску реч...

А баш током те ноћи надимало се и тек забелело пахуљасто семе маслачка, које је тих дана тик надвисило маслачково цветно жутило, „решено“ да се до јутра само од себе распрши, без дашка ветра, онако, баш само од себе, неодољиво, ненајављено, чим прође зора, чим мало отопли јутро... Како је до тога дошло; ко је од њих двоје потакао на такву идеју; „младост – лудост“; углавном, разговор је текао отприлике овако:

(Обећао сам вам да ћу наговестити наилазак садржаја дела у тексту који је онда, као и данас, био поручникова велика дилема. Ни тада, нити још увек, није одгонетнуо: „шта му би тада?“, а тек „шта му би сада да о томе прича, али, рекосмо: идемо до краја...!)

...сутра увече, тачно у двадесет и један, да она дође код њега у стан, да ће врата бити откључана, светлост свеће биће само тињајућа како би допирући из друге просторије правила једва видљиву сенку, да ће он бити на даљој половини кревета покривен до чела јорганом и окренут ка прозору супротно од собних врата, и имаће све време затворене очне капке, и биће испод јоргана потпуно наг као испод туша... и она само треба да дође, скине све са себе, легне поред њега толико близу да га тек руком може помиловати по образу и благо пољубити; а кад прође тих „даминих пет минута“ може да устане из кревета, обуче се, лагано оде из стана, и само за собом затвори врата...

„Зашто?“ – питала га је само, након краће паузе, шапатом, али није изгледала изненађено, није му замерила, мало је промислила, као кад поклопиш руком телефонску слушалицу и пар секунди се с неким домунђаваш, а у том тренутку мало се слабије чуо и звук радија. Осећао је он сваки трептај у њеном гласу... Њен пристанак га је ипак изненадио, и њена наизглед олака одлучност да „тачно тако учини“, јер рекла је да му верује, осетивши да би иза такве његове жеље могло да стоји нешто веома важно за наставак њиховог дотадашњег „духовног“ односа, поврх свега, веровала је у себе. Није ни помишљала, у стилу: или.. или!?

Не баш тако давно, верујте вашем
блогеру, "жене су волеле официре"... 
„Зато, јер желим да учинимо оно чега ћемо се сећати до краја живота, да након духовног доживимо и телесно искушење!“ – кратко је одговорио поручник. И млада дама је поново одлучно потврдила прихватање изазова колико год јој је то изгледало сулудо. Али тако нешто није никада прочитала ни у једној књизи, нити видела ни у једном филму, нити чула ни од једне другарице... Делом су превагнули, изгледало је, и женска радозналост и интуиција. Ипак, изнад свега веровала је свом драгом поручнику, као човеку. Поверење, поштовање, сва претходна међусобна дешавања, а посебно дата реч..., некада су имали изузетну вредност!

Тачно у договорено време, шкљоцнула је брава на вратима, дошла је, окренула је и кључ, осетио се шум женских корака, приближила се отвореном троседу прекривеном јорганом, брзо је скидала одећу са себе, мало застала – тихо шапнула: „...баш све?“ ~ чула је тихо: „...ако желиш!“ – скинула се сасвим гола и увукла се под топао јорган на саму ивицу душека; примицала се полако центиметар по центиметар, пољубила врхове својих прстију десне руке тако да се довољно чује и нежно их спустила тачно на његов образ, и док их је кратко тако држала, осетила је врелину његовог крвотока...

Он је остао непомичан, дисао је равномерно, обећао јој је, дао јој је часну реч, није ни покушавао ишта унапред да замишља... Ипак, није никад успео себи да објасни шта је тачно дубоко у себи осећао, знао је да, ваљда, мушкарци то другачије доживљавају од жена. Сећа се само да је било нечега много тајанственијег од свега онога што би могао и да претпостави или замисли... Тајновито или тајанствено? Промицало му је тада и њено: „Зашто?“ и његово: „Зато...!“. Осећао је немерљиво задовољство и срећу које и данас у себи носи. Заљубљеност, љубав, нагон... Нешто снажно што никад није могао себи до крајности да објасни.

Време испод јоргана је пролазило пребрзо. Били су обоје непомични. Ћутали су. Чуло се само њихово помало усплахирено и пригушено дисање. Након маратонских телефонских разговора, ово је ипак било нешто сасвим друго. То су они тренуци који бисмо желели да „трају заувек“. Да ли ће се икад више поновити. Тек је наслућивао шта му се збива у глави, у његовој души и у његовом срцу. Али, успевао је током тих „пет минута“ и да се упита: шта се збивало у њој? Шта...? Она је њега додирнула руком по образу, а он се цео и до краја уздржао.

Док се она полако одмицала ка њеној ивици душека овлаш му је само додирнула раме, ваљда, као знак женске захвалности; складно се усправила, обукла, обула, и полако је неосврћући се отишла пут врата, и једино је још чуо потмуло шкљоцање кваке. Поручник је краичком ока ненамерно успео да разазна назнаке обриса њеног одлазећег лика и тела на сенци која се једва оцртавала на зиду. Била је то очаравајуће лепа сенка тамно сивих нијанси.

Сложиле су се тада мало више „коцкице мозаика“: она станује у близини, њен глас, кућни љубимац, та сенка на зиду... Наставак поноћних разговора текао је даље као да се те ноћи ништа међу њима није десило. И није! Као да су се прећутно договорили да, ипак, све остане на томе, на тих „пет минута“ невероватног искушења... Није било ни речи: докле, до када, икада...! Први пут је поручник осетио неке нове тонове у гласу. Нису подсећали на грижу, кајање, ни на ништа томе слично... Мада, није током следећих телефонских разговора скривао своје дубље емоције. Није могао да докучи у којој мери „његову даму из таме“ погађају његове „Аморове стрелице“. Али нешто као да је све више нагињало на тугаљивост и самосажаљење, но, он је мислио да је то ипак само одраз тренутног расположења.

И би суботње јутро, нерадни дан, и поручник одлучи да после дуго времена провоза свој бицикл по оближњем чаирском парку. Док је застао да безбедно пређе улицу на месту где је то увек чинио, било пешке или бициклом, пренуо га је познат мио женски глас управо наспрам улице, испред улаза у зграду где се уз степенике налазио и спуст за инвалидска колица. Испред тог улаза већ подуже је био паркиран и аутомобил на месту с ознаком за инвалиде. Из улаза је изашла  лепа витка девојка, журила је до паркинга, нешто припремила, и вратила се поново до улаза да би брижно прегурала инвалидска колица до тог аутомобила...

Поручник је био у шоку, гледао је у две сестре близнакиње, није више било ни трунке сумње; у делићу секунде „премотао је цео филм“: у инвалидским колицима била је „његова дама из ноћи“ а њена сестра близнакиња била је и „све оно друго“, што девојка у колицима није могла. Њена сестра била је безгранично несебична и пожртвована и „спремна све да учини“ за своју непокретну сестру. Речју, делиле су заједно „и зло и добро“ и „радост и тугу“ и сваку врсту младалачких осећања... Делиле су и животну наду.

Да, да, била је то она, прикована за инвалидска колица, али у лицу и гласу пуна – живота наде жеља доброте хуманости... Значи, оне ноћи посетила га је у стану њена сестра близнакиња... Да ли се можда уопште негде огрешио?! – једино је што му је тих неколико секунди, док је чекао да спусти бицикл на коловоз и зајаше га, одзвањало у глави...

Како је могао знати, да је „његова дама из таме“ све време њихових незаборавних поноћних разговора била у инвалидским колицима, не, није му било никаквог јаснијег наговештаја. Још он запео па запео о шаху, о „дамином гамбиту“, о њеном „првом отварању“, о свему и свачему што млади ћаскају, још од оне прве вечери и почетака њихових разговора...

ЛАДА је тих давних седамдесетих
била прави момачки ауто: и лимузина,
и "гарсоњерица", и стандард...
Поглед му се био мало дуже задржао у њиховом правцу. „Његова дама“ га је прва приметила и одмах дубоко спустила поглед. Њена сестра је спонтано погледала у његовом правцу и она је брзо спустила поглед. Наставио је својим путем, јаче је „завртио“ педале бицикла... Потпуно му је било сад јасно зашто је она упорно избегавала сусрет и све личне детаље о себи који би је разоткрили и упропастили њену једину и најлепшу романтичну идилу, и само је желела да с њим о много чему разговара...

Дуго је касније поручник ишчекивао њен позив, чим прође поноћ. А, позива више није било. Знао је да је слушала њихову омиљену поноћну емисију и могла је увек препознати његове поруке упућене јој скривено, уплетене у стихове и риме. Разумео је одмах и зашто јој је толико значило да слободно причају преко телефона. Одабрала је њега, прва се била „отворила“ као у шаховском „дамином гамбиту“. Тада је, шаховски речемо, одиграла још само један потез: само је нежно и свесно „оборила свог краља“. Истовремено, учинио је исто и поручник – њихова „шаховска партија“ била је заувек завршена.

Поручник је убрзо отишао у прекоманду, на вишу дужност, у већи град и гарнизон. Али његова незаборавна „дама из таме“ често му се и задуго појављивала у мислима и сећању, једноставно, да „њеном поручнику“ само „виртуелно“ пожели – „лаку ноћ“ или срећу...

*

Иако у овој блог причи није ми била почетна идеја да истакнем – животну наду, већ да само испричам једну необичну причу из интимног живота младог официра тадашње ЈНА, у његовом првом гарнизону службовања, али како то често у животу бива однекле се појавила, и у причу ушла, и необична песма Пола Верлена „Сентиментални разговор“. Стихови те песме казују како је сваком човеку потребна нада и да свако има право да се нада. Нанизаћу само неколико њених стихова, које сам пажљиво одабрао:

„...Две сенке, по мраку, у парку се среле. ~ Па речима прошлост оживет би хтеле: ... / – Сећаш ли се оних дивних успомена? / – А што да се сећам тих прошлих времена! ~ Па велике наде! Небо увек зрачно... / – Наде су отишле, сад је небо мрачно! ~ Тако корачаше сред ноћне тишине. / И само је ноћ чула разговоре њине.   ~ (Пол Верлен)


2 коментара:

  1. Ajoj kakva priča...Neobična i predivna stvarno :) I jako lijepo pišete

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ана, сачекао сам да објавим и други наставак, па да вам тек онда захвалим, а видели сте и зашто: прича је сада комплетна. Слажем се, баш: "ајој каква прича...", као што ви рекосте.

      Избриши