Странице

петак, 04. децембар 2015.

ДАМИН ПОНОЋНИ ГАМБИТ


(Није реч у овој истинитој интимној причи о шаховском отварању „Дамин  гамбит“, о којем сви који су играли шах довољно знају; већ, реч је о несвакидашњим „сентименталним телефонским разговорима“ између двадесетчетворогодишњег официра ЈНА и јединствене младе даме, која је прва почела „отварање“, баш као у теорији шаха, а младић је вешто и стрпљиво померао „фигуре“, прихвативши дуге поноћне разговоре који су прерасли у обостране симпатије, поштовање и поверење, на тадашњи „виртуелан“ начин, давне седамдесет и неке... Место збивања: Ниш.)

Хало, ало... поздравља вас
ваш блогер: прича за вас!
*

„Зврррр... Зврррр... Зврррр...“, телефон. – Тачно након првих пријатних акорда непревазиђене најавне мелодије за „Поноћни програм“ Радио-Београда, током неколико деценија једне од најслушанијих радијских емисија (ко памти, зна, водитељ Иван Бекјарев). Увек у исто време, таман када би се завршавала уводна шпица, оглашавао би се и телефон у једном малом момачком стану, на нишком Чаиру... Трајало је то „сурфовање телефоном“ свакодневно више од пар месеци, на преласку из зиме у пролеће. (Дуга је зимска ноћ кад се јутро чека...) Уосталом, млади то чине и данас путем интернета, и такав начин називају – виртуелним... Аа'а, занима вас: када је и где то било?

Било је то давне „седамдесет и неке“, прошлог века; радо се сећа тог периода свог првог службовања млад официр ЈНА, поручник по чину, у тадашњем великом Нишком гарнизону. Налазио се на челу новоформиране противавионске ракетне јединице. Било је тада доста радних обавеза у „изградњи високог степена борбене готовости“ и целодневан рад с војницима, и у кабинетима и на тренажерима и на војним полигонима, али увек је остајало и довољно времена за „вечерње ваннаставне активности“ (читај: девојке, дружење, корзо...), у граду Нишу. А чим би прошла поноћ, ушушкао би се поручник у свом момачком стану под топао јорган, заузимао „положај за спавање“, на удобном душеку троседа „Жаклина“, тада модерне собне гарнитуре...

Стара висока керамичка пећ, с уграђеним електричним грејачем, у простор за ложење, и затвореним одводом ка димњаку да не би „одлазила топлота“, била је довољна да одржава пријатну температуру у целом стану од четрдесетак квадратних метара. Тада су били у моди четвороугаони пљоснати „Искрини“ телефони, округласти пластични портабл телевизори, стерео радио-апарати са већим кутијама звучника, производње нишке „Електронске индустрије“... А репортерски касетофон и грамофон, који су најчешће били „моно“, вешто припојени на радио, омогућавали су бољи квалитет звука са музичких касета или грамофонских плоча.

Мио женски глас, однекуд из ноћи, с оне стране „телефонске жице“, поред телефона са непознатог му броја, увлачио се као заносан ноћни шапат у поручникову собу, заједно са садржајем омиљене послепоноћне емисије. Дани су некако брзо и пролазили, посао командира јединице био је динамичан, занимљив, испуњен разним војничким садржајима, тражио је „целог човека“... Али, ноћи су зато биле дуге и „споре“, а јутра и зоре – далеки.

Каже му она, у првој изговореној реченици, снашла се за његов број телефона, али није важно како и од кога... Пожелела је да разговарају, онако, спонтано, само да разговарају. Видела га је, чула је много тога о њему. Признала је да јој се и свиђа, али да није од оних женских које су наметљиве, неувиђајне, нереалне... Само да понекад и помало попричају, јер то би јој много значило. Ако њему то не би сметало, ако га не би узнемиравало, ако је и он ноћу до касније будан...

Пожелела је, у једном тренутку, да он на кратко мало појача радио како би се уверила да слушају исту емисију. Причала је као „навијена“, али толико пријатним гласом и симпатично да је изгледало као да се већ дуже знају. Чак се и извинила што се толико распричала. Поручник је само слушао, повремено би само потврђивао да је пажљиво слуша и да му је драго што причају и да му се уопште не спава.

Две звездице на рамену поручника ЈНА,
главни јунак ове приче, из "седамдесет и неке"...
Причали су, причали, причали... сатима. Време је летело. Једва су пред зору прекинули тај први разговор. Она је ипак била предложила да је време макар и за неколико „капи сна“. Онда су се договорили да се чују и сутра у исто време, да ће она њега позвати, очигледно није баш желела да он сазна њен број телефона. Нема везе, нека јој буде, оставила је на њега веома леп утисак. Лепо је и да само причају, помислио је. Заспали су обоје с необичним смешком, то су сутрадан признали једно другом, без устезања. И нису искључили радио, тихо је глагољио сву ноћ.

Пролазиле су поноћи, обома је одговарало да ћаскају у то време. Успоставили су и нека „правила“ колико да проводе у тим ноћним разговорима. Она је била толико брижна и увиђајна да су њихови разговори убрзо превазишли скоро све димензије пријатне уздржаности; били су одмерено отворени једно према другом; водили су рачуна о свему што би тај танани однос могло нарушити; чували су само за себе интиму и тајанственост заједнички проведених тренутака, уз телефонску слушалицу и радо слушану „њихову“ емисију.

Поручник је био и песник. Читали су повремено на таласима те емисије и његове стихове, а после су њих двоје путем телефона дуго коментарисали те делове емисије. Њу је посебно радовало када чује поручникове „извештаје о прогнози времена“ у делу Ниша на који је он имао увид погледом кроз прозор. Питали би га о времену водитељи програма. А, увек би се слатко насмејала када би поручник упозоравао возаче да неколико километара пред Нишом успоре због клизавијег коловоза и бочног ветра, у то доба године, јер он би то увек чинио на другачији и увек занимљив начин.

Она је то слушала у директном радијском преносу, па би њен осмех у телефонску слушалицу био јединствена допуна програма само за њеног саговорника на директној (телефонској) вези, за „њеног поручника“. Тада је све то било нешто несвакидашње, што би данашњим речником рекли: непроцењиво.

Она је била млада, бруцошкиња на једном нишком факултету, пуна живота, маштовита, разноврсна, елоквентна, образована, васпитана, добронамерна, без предрасуда..., повремено би се у њеној соби чуо и тихи лавеж кућног љубимца. Причала је и о свом цвећу унутар балкона. Говорила је и о стотинама наслова књига на великој полици у њеној соби. Помињала је и леп поглед с прозора, али само је рекла да воли да посматра људе како се крећу улицом, како су обучени, како шетају своје љубимце, како има и много загрљених или се држе за руке... Код овог последњег би неопрезно уздисала, али могла се приметити милиграмска промена у њеном гласу.

Млад официр није испољавао намерну радозналост. Дама је била у знатној предности јер је на почетку више знала о њему него он о њој. У лаганом разоткривању уздао се више у своје емоције, интуицију, осећај... Није хтео да нарушава хармонију која је обома више него пријала. Уосталом, њега је ограничавало време проведено на послу и бројне обавезе, а она је најчешће наводила да има много да учи и спрема обимне испите за априлски рок. Оно што им нико није могао ограничити били су све лепши тренуци проведени у поноћним разговорима „украденим“ од ноћног сна.

Када је почетак пролећа младе „узео под своје“, када је прорадио романтичан природан будилник, када је на врата младости природа снажно закуцала срцем..., поручик је спонтано питао своју „даму из таме“: да ли можда од њега очекује предлог да се виде, прошетају, разговарају..., можда пред вече, можда само кратко, можда..., он би то заиста желео...

Поручников "момачки кутак",
у Нишу, како је то некад било...
Већ је знао и које цвеће воли, и који слаткиш, и нагађао је које стихове песме би желела да јој говори... Заиста је то пожелео... Али, није јој замерао ни ако би још мало одложила њихов стваран сусрет, само да је не повреди или да не испадне превише нестрпљив.

Није знао: ни где она станује, ни где јој је балкон, ни прозор, ни факултет, ни којим градским аутобусом се превози, ни да ли има сестру или брата, ни какав јој је кућни љубимац, ни..., ни..., ни... Међутим, једна важна коцкица из мозаичке непознанице се сама ипак сложила: једне вечери се догодило нешто необично што младом поручнику није могло да промакне. Док су „били на вези“, док су обоје случајно ћутали слушајући омиљену мелодију на „поноћном програму“, пројурио је неко на мотоциклу, и јасно се чуо у телефонској слушалици исти онај звук који је допирао и с улице; потпуно се поклапао. Значи она станује веома близу, закључио је.

Клупко је почело да се одмотава; мада јој није ништа о томе помињао у телефонским разговорима који су следили, јер било му је веома драго, био је готово сигуран да јој је најзад на „правом трагу“. Могло је то значити да ће се ускоро и срести. Веровао је поручник да је то већ обострана жеља... Њихов „поноћни дамин гамбит“ био је још подалеко од расплета, али тек је почео да добија на занимљивости и непоновљивости, какву само младост може да режира. Упамтите ово место, овде ћемо мало застати, јер:

*

Због своје дужине, прича ће бити објављена у два наставка; наравно, расплет ће бити у другом делу, за свега пар дана, под истим насловом! ~ (Наставиће се!)

2 коментара: