Странице

уторак, 15. децембар 2015.

МОЈЕ О ПРОШЛОСТИ






















ПРЕ*САМО
Давних дана, седамдесет и неке,
и ја сам стихове да пишем умео,
то су нам сад године баш далеке,
тад сам, ипак, боље све разумео.
Данас је живот ненормално бржи,
мање је стихова са јасном римом,
свако се само своје самоће држи,
носи се својом – осеком и плимом.



*  *  *

САМО ЗАМИСЛИ

Замисли да те сад мило погледа
онај момак из седамдесет и неке,
што могао је погледом нетремице
да те дуго гледа у очи, а да не трепне

Замисли да те поново загрли
онај дечак из седамдесет и неке,
што својим прстима тад могаше
да те око тананог струка лако опаше.

Замисли да ти опет стихотвори
онај поета из седамдесет и неке,
што могао је римама тако да загуди
да те стиховима успава, и из сна пробуди.

Замисли да те осмехом помилује
онај несташко из седамдесет и неке,
што миловања никад доста му било није,
да ти косе увија и повија прсте меке.

Замисли да те нежно пољуби
онај младић из седамдесет и неке,
што могао је тада уснама да плеше,
да те од земље до неба узнесе.

Замисли да те звиждуком позове
онај непоновљиви из седамдесет и неке,
што му звиждук никад није затајио,
да ти дође под прозор, где је и тад био.

Замисли само да те још воли
онај заљубљенко из седамдесет и неке,
што могао је сатима, много лета,
да са тобом – шета и шета и шета...



*  *  *
(Д. П,  4. децембар 2015, Земун  ~  Изненадна
сећања на дане из давне седамдесет и неке...)

** ФОТКЕ: Драган Петрушић, из "седамдесет и неке"
и "ватра у камину", вечерас, и свако вече...)





















ПОСЛЕ*САМО
Данас, можемо само да замишљамо,
шта нас тек чека у идућим деценијама,
да ли да све узимамо или да остављамо,
и шта ће се тек збивати, са свима нама...?
Песнику је одувек дато, да о свему слути,
опрашта, памти, опомиње, моли и воли,
кад је најтеже, лепу реч да свима упути,
јер тада, јер онда... – душа мање боли!

Нема коментара:

Постави коментар