Странице

субота, 28. септембар 2013.

ВИДЕО *ЧКА НАДЗОР

(Само одабирано премотавањем, и приређивано. Жива истина! А, има тога још, иха'хааа!)


Ни посебан УВОД нити ЗАКЉУЧАК овом блог посту, тврдим, уопште нису потребни! Све је „транспарентно“ и подложно „експланаторном скринингу“. Али, стварно!


* * *
~ Двојица седамнаестогодишњака...(?!): Брааате, мој-не да ми причаш, у *чку материну, што морам да идем у школу сваки дан. Те-бра, братеее, ја све знам, брате, нека иду у лу-шко они што ништа не знају, нека тамо уче, све да науче, *чка им материна. (млати торбом, нервира се, корача хистерично у простору од свега пар квадрата...). Сваки пут, сваки дан, брате, неки колоквијум, тест, оцењивање... *чка им материна. Наслажем брате за један дан кечеве, па после ко ће то данима да поправља. Кажем бре, те-бра, ова школа је највећа глупост, ш'а ће ми то у животу, *чка му..., кад све знам. Брате-брате, знаш, нека тамо иду они који треба да уче знање, схваташ, капираш, брааате, конташ... Стварно, мислим, брате, еееј, брате-брате...! ... Све у *чку...! (шутира по асвалту и травнатој површини све што му на ногохват).

среда, 25. септембар 2013.

СИНДРОМ „ЛАВЉИ КАВЕЗ“

Нема синдром „лављи кавез“ онај који у лифту „само“ прегласно говори уз мобилни телефон и непрекидно нервозно неконтролисано „цупка с ноге на ногу.

Нема симптома поменутог „синдрома“ ни који чим се наслони на зид фасаде нечије успутне куће, па истовремено подигне једну ногу уназад и својим уобичајено прљавим ђоном патике бесомучно „шмиргла“ зид иза себе све до „основне боје“; небригајући колико се власник куће трудио око изгледа фасаде и колико га је то коштало.
Изгледа, да немају „синдром“ ни они који треба свакодневно да иду у основну или средњу школу, а боје се дужег боравка у „затвореном и ограђеном“ простору па „мало“ хистеришу.
Нема „синдром“ ни неко ко у својем стану „одврне“ омиљену му музику толико да с оне стране зида комшији подрхтавају „стаклићи“ и „порцуланци“ у витрини док он прстима обеју руку „клавира и бубња“ по свом намештају, где год стигне.

петак, 20. септембар 2013.

ДАМА СА ШЕШИРОМ

Оводневна наметнута тема у медијима о ММФ (скраћеница позната), па, к'о велим, да сно-блогујем нешто корисно и поучно. Елем...

Наш познати финансијски стручњак, економиста, кажу професор на Економском факултету; силни докторати, стручни чланци, предавања (и ту и тамо), највише функције у странци и влади, управни одбори, агенције за приватизацију, домаће и међународне комисије... Волео да се појављује у јавности и да говори. Средина прве деценије трећег миленијума. Демократске снаге. Отима се Европа око Њега (намерно велика почетна слова: Њ, О, Г...), али и Он око Европе, и то „Без алтернативе!“... Супруг, отац, озбиљан човек. Избелели му и коса и брада...  Подуже га већ нема у јавности, кажу: „заспао“ ономад, утонуо у дубоки сан, и не могу да Га пробуде! Не помажу ни прангије... Кажу да не би помогле ни трубе из Гуче, наводно, Он не „реагује“ на ту врсту музике...
Нагађали људи који Га (нај)боље познају, шта је Он то могао толико да сања кад још увек не могу да Га пробуде(?). А нико и не помишља да, можда, баш Он сам не жели да се пробуди!
Нагађају... нагађају... нагађају...! Није лако разумети „туђи сан“.

недеља, 15. септембар 2013.

ПЕДАНТНОСТ БЕЗ ГРАНИЦА

(Сан по Чехову)

Чудесне су могућности снова, да померају и временске и просторне границе. Тако, оно што је Антон Павлович Чехов писао крајем 19. века, дубоко се урезало и урезивало у људску свест до дана данашњег. Највише у поредак наше свакодневице, али ништа мање ни у поредак наших снова. Још тада, Чехов је указивао у својим кратким приповеткама, да поредак ствари захтева да и лепо, а не само рђаво, има границе. Чак и најлепша храна, на пример, ако се прекомерно узима, изазива бол у желуцу, штуцање и крчење у цревима.
Док се, успављујући се, као (још увек) будан посматрач живота, присећам неких главних јунака из Чеховљевих минијатура, и шта би они данас могли да нам поруче, „искаче“ из полутаме лекарски помоћник Јегор Никитич, из приповетке „И лепо мора имати границе“, који је лечио и неку тадашњу оболелу „тетицу“.

понедељак, 09. септембар 2013.

ЛЕА СПАВА ГОЛА

Пре тачно три деценије. Једна од тада бројних касарни ЈНА с називом „Маршал Тито. И прва генерација жена војника (лингвисти би рекли – војникиња), пријавиле се добровољно да служе војску, „равноправно“ са мушкарцима, али, у засебном опитном воду. Било је у том тренутку жена у униформи у многим гарнизонима тадашње државе Југославије. Најчешће у јединицама везе, свих родова и видова војске.

Командир „женског“ опитног вода, у овој нашој занимљивој причи, био је капетан, ожењен фамилијаран човек официр и џентлмен. Жене војници биле су смештене у павиљону, у простору колико и за целу мушку пешадијску чету, више него троструко. Без кревета на спрат, са пространијим делом за тоалет и личну хигијену, топла вода, мала чајна кухиња, просторија за прање сушење и пеглање рубља, велико огледало, сошка за сукњу и хула-хопке, објекат у најлепшем делу касарне окружен зеленилом, засебан улаз... као хотел „Б“ категорије. Простор неприкосновен! Могли су једино да улазе, али уз посебну најаву (и „одобрење“), само њихов командир и дежурни касарне. А, десетари су спавали у другом објекту. У саставу те необичне јединице била је и јунакиња ове приче – двадесетогодишња далматинка Леа.

среда, 04. септембар 2013.

ШТО СЕ ТИЧЕ ... КАДА СЕ РАДИ

Недавно, у новобеоградској „Хали спортова“, турнир у „малом фудбалу. Трибине нису биле баш попуњене, али могло се лепо проводити време, уз неки освежавајући напитак и сендвич понет од куће. Некад се „мали фудбал“ прилично играо по новобеоградским насељима и блоковима. Данас су клинци углавном заваљени у сопственој зони комфора, уз своје андроиде, рачунаре, таблете, игрице… Ма, ко им је крив?

Ређају се утакмице, занимљиви фудбалски тимови, солидна фудбалска игра... Ту је и ТВ-екипа, да документује дешавања, па нешто да пустеon air a nešto „одложено“ или већ... А где је ТВ-екипа, наравно, ту су и репортери – спортски коментатори, и добра прилика да се и млађи по репортерском стажу обучавају, да им се да већа „минутажа“. Мада, данашњи млади коментатори не хају за поступност, учење, школу новинарства, личну надградњу..., већ би одма да „зачешљају шишкице“, „набаце фризурице“ и „(за)млате“ микрофоном, уз доста „неодређен“ акценат који највише подсећа на естрани. Ко би још да се бакће граматиком, правописом, дикцијом, интонацијом, прецизношћу изражавања, правовременим и одмереним коментаром, осећајем за тишину... Но, озбиљнија је то прича, за дуже и детаљније написе.