Странице

понедељак, 09. септембар 2013.

ЛЕА СПАВА ГОЛА

Пре тачно три деценије. Једна од тада бројних касарни ЈНА с називом „Маршал Тито. И прва генерација жена војника (лингвисти би рекли – војникиња), пријавиле се добровољно да служе војску, „равноправно“ са мушкарцима, али, у засебном опитном воду. Било је у том тренутку жена у униформи у многим гарнизонима тадашње државе Југославије. Најчешће у јединицама везе, свих родова и видова војске.

Командир „женског“ опитног вода, у овој нашој занимљивој причи, био је капетан, ожењен фамилијаран човек официр и џентлмен. Жене војници биле су смештене у павиљону, у простору колико и за целу мушку пешадијску чету, више него троструко. Без кревета на спрат, са пространијим делом за тоалет и личну хигијену, топла вода, мала чајна кухиња, просторија за прање сушење и пеглање рубља, велико огледало, сошка за сукњу и хула-хопке, објекат у најлепшем делу касарне окружен зеленилом, засебан улаз... као хотел „Б“ категорије. Простор неприкосновен! Могли су једино да улазе, али уз посебну најаву (и „одобрење“), само њихов командир и дежурни касарне. А, десетари су спавали у другом објекту. У саставу те необичне јединице била је и јунакиња ове приче – двадесетогодишња далматинка Леа.




Леа је спавала гола, само покривена белим чаршафом, тако је навикла код куће и није никако могла да заспи ако би на себи имала било какву „крпицу“. Али, од тренутка када су војници у многољудној касарни сазнали да Леа спава гола, хиљаде их више готово нису имали сна. Леа је била прелепа, стасита, препланула, витка и висока, пливачица... Несвакидашњег атрактивног изгледа. Као „Сирена“ у мору војника. И шта год да се с њом у вези говорило, причало, препричавало..., мислило се једино како ЛЕА СПАВА ГОЛА.
С друге стране, „дисциплина“ је нагло позитивно порасла у целој касарни. Сви су долазили на постројавања читаве минуте пре времена, само да би бар кришом видели или дуже гледали Леу. Сви су били на време у реду за доручак, ручак, вечеру..., само да би се примакли што ближе Леи. Сви су, шалили су се кувари, нагло добили (и) невероватан апетит. Када би прострујала вест да девојке војникиње иду на купање, сви момци војници који нису били на дужности, тискали би се ка касарнском купатилу, зурећи поиздаље нетремице у замагљене купатилске прозоре.
Чуле су се око „женског“ павиљона и романтичне серенаде, клапе, љубавне арије, имитације цвркута птица или гласови „заљубљених“ животиња, свирање у чешаљ, травку, шаке... Како је ко знао и умео. Ипак, највише је било пригушених мелодичних момачких уздаха...
Никада нико од војника, али стварно, није био прекорачио границу пристојности. Када би сазнали да Леа излази у град повећао би се број захтева за излазак, сви би у себи видели заштитнике, каваљере или већ... Када Леа није излазила у град било је убедљиво најмање излазака и напуштања касарне. Леа је добијала убедљиво највише војничких писама дневно, унутар своје касарне, више него највеће „звезде“ тога времена. Тада није било интернета, мобилних телефона, порука, друштвених мрежа, фејсбука, твитера, блогова...  Али, изнад свега, Леа је у својој јединици везе била „примеран војник“, а дужила је повећи радио уређај везе, чувену у оно време – „руповку“.
Када су поред женског павиљона доспеле и нежно узгајане руже, заливане из војничких чутурица одважнијих војника , скоро непрекидне целодневне колоне, нико их није брао, сем девојака, које нису одоле(ва)ле да се цвећем бар мало заките или на уређаје везе окаче... Могла се свакодневно и више пута чути песма, као њихова химна: „Другарице засадите цвеће, куд' се војска Друга Тита креће...“... Та војска је имала, како се оно каже – и људску и војничку душу.
Ко су биле те „експерименталне“ девојке у војничкој униформи, војникиње, у опитној јединици везе? Биле су: узорне раднице, вредне службенице, учитељице, незапослене, домаћице, супруге, мајке, студенткиље, касирке, спортисткиње, медицинске сестре...  Заједничко им је било: волеле су војску и војнички живот, а не само из пуке радозналости или авантуризма.
Једино је Леа била знатно другачија. Откуд се она ту нашла? Како је доспела у војничку униформу? Који су били њени мотиви...? Безброј питања, а одговор једноставан: Три последње генерације у Леиној фамилији била су само женска деца, нису имали мушко чељаде“. Деда јој је био официр и потајно жудео да има бар једног унука – војника. Када је Леа „стасала“ за војску, и сазнала за опитне јединице у тадашњој ЈНА, упутила се у најближи војни одсек и била довољно упорна. „Закопчана до грла“, смерна, уливала је намах бескрајно поверење. Она је то поверење вишеструко оправдала, била је у својој јединици међу најбољима, а свом деди понос...!
Али, увек то „АЛИ, што девојачку срећу (може да) (по)квари“. Ето, волела је (и само тако могла) да спава гола, потпуно нага, као од мајке рођена, само под белим испегланим чаршафом. Еа, само то!
(У Википедији можемо прочитати да је „чаршаф (или плахта) танка, правоугаона тканина која се обично користи за прекривање мадраца. Чаршаф се првенствено користи ради хигијене али и ради удобности и улепшавања изгледа кревета. Традиционално чаршафи су били беле боје док се данас користе и друге боје“...)
Док је звездана ноћ, с месечином или без ње, прекривала целу касарну и цео град, Леа је била покривена само белим чаршафом. А, њене „испаљене снене стреле“ увек су ка „нечијим сновима летеле.
На капији њихове велике касарне, када се на растанку од незаборавног војничког живота заорила  песма „Другарице, јел' вам жао...“, сигурне су тада биле бар у једно, да ће речи те песме дуго и надалеко – одјекивати! И би тако.
Ае, када би Леин бели чаршаф могао да прича“...? Били би то засигурно недосањани снови – „за насловне стране“... Можда је тај „пожудни“ бели чаршаф Леа баш зато (и) задржала и понела са собом, причало се, када је након одслужења војног рока, раздужила све остале војничке ствари. Можда се и дан данас њиме покрива(?). Можда?!

2 коментара:

  1. Ukrao sam par trenutaka na poslu i pročitao priču. Ja sam deo ovih novijih generacija ali mi je ova priča baš zamirisala nostalgijom. Odlično prikazano neko prošlo (mnogi kažu) lepše vreme.
    Bravo!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. После овако лепих и пажљиво бираних речи, Јоване, подразумевају се и захвалност и поштовање и задовољство и подршка... Биће сличних прича још и још. Драго ми је када успем да их преточим у - корисно и поучно! Читамо се! Хвала.

      Избриши