ПЕДАНТНОСТ БЕЗ ГРАНИЦА

(Сан по Чехову)

Чудесне су могућности снова, да померају и временске и просторне границе. Тако, оно што је Антон Павлович Чехов писао крајем 19. века, дубоко се урезало и урезивало у људску свест до дана данашњег. Највише у поредак наше свакодневице, али ништа мање ни у поредак наших снова. Још тада, Чехов је указивао у својим кратким приповеткама, да „поредак ствари“ захтева да и лепо, а не само рђаво, има границе. Чак и најлепша храна, на пример, ако се прекомерно узима, изазива бол у желуцу, штуцање и крчење у цревима.

Док се, успављујући се, као (још увек) будан посматрач живота, присећам неких главних јунака из Чеховљевих минијатура, и шта би они данас могли да нам поруче, „искаче“ из полутаме лекарски помоћник Јегор Никитич, из приповетке „И лепо мора имати границе“, који је лечио и неку тадашњу оболелу „тетицу“.

Волео је Јегор у свему прецизност, уредност и исправност – особине достојне узвишене душе. За све што ради и за сваки корак, имао је особита правила установљена искуством, а у спровођењу тих правила у дела одликовао се примерном постојаношћу...

Заспао сам прилично мирно...

*

Негде пред зору – сан. Могло је то бити и пре сто година, као и прошлонедељне ноћи. Нађох се и ја изненада у том сну, да, дошао сам к њему (лекарском помоћнику Јагору Никитичу) у пет часова ујутру, пробудио га и са болом на лицу узвикнуо:

- Јегоре, пожурите к нама! Тетица јако крвари!

Јегор устаде, навуче чизме и оде у кухињу да се умива. Пошто се умио сапуном и опрао зубе, очешљо се пред огледалом и почео да навлачи панталоне, пошто их је претходно очистио и исправио рукама. Затим је ишчеткао капут и прслук, навио сат и веома педантно наместио своју постељу. Кад је завршио с постељом, он као да ми држи лекцију из педантерије, поче да пришива откинуто дугме на капуту.

- Јако крвари! – понових ја исцрпљен од схватљиве нестрпљивости.

- Овог тренутка... Само да се помолим Богу.

Јегор стаде испред икона и поче да се моли.

- Готов сам... Само још да изађем на улицу и погледам какве каљаче да навучем, дубоке или плитке?

Кад смо, најзад, изашли из његове куће, он закључава врата, побожно се помоли окренут истоку и целим се путем, идући полако плочником, трудио да стаје на глатко камење из страха да не „поквари“ обућу.

Кад смо коначно стигли, тетице више није било међу живима.

Од силне „педантности“ лекарског помоћника Јегора, нема никога ко се (и) у сну не би толико хладним знојем презнојио. Дакле, и педантност мора имати границе. Једноставно, морао сам и ово да напишем. Био је ово – „сан по Чехову“! Тежак и поучан сан.

*

По свој прилици лепо је бавити се писањем. Оно обогаћује ум, даје му неопходне „тегове“, увежбава руку и оплемењује срце. Али није ред (ни) много писати. И књижевност треба да има границе, јер много писања може изазвати саблазан, која се и у сан ненадано подмукло увлачи. Можда би се то могло односити и на блог-постове?!

Исто тако, не могу а да се не осврнем и на науку. Наука има многе лепе и корисне особине, али сетите се колико зла она може нанети ако човек који јој се посвећује прелази границе које су поставили морал, етика, природни закони и остало. Тешко оном који...

Има још много што овде можемо поменути, али, боље да (пре)ћутим...