Странице

понедељак, 05. децембар 2016.

ТИШИНА НИЈЕ ЋУТАЊЕ


*(поетски есеј – оглед)



















Тишина није што и ћутање. Док је ћутање напор, у
тишини најчешће проговара једино смисао. У тишини
свега има, али само онолико колико треба. У шапутању
говоримо само оно што се мора рећи, споразумевамо се
погледом и мимиком... Вештим и јасним „очијукањем“.
Тишина је старија од шапутања. Тишина не шапуће!

У оквиру тишине више провејава поштовање, неупоредиво
више него у дубинама ћутања. Уствари и дубине су уточишта
тишине, ћутање тамо не допире, и није му тамо место. Ћутање
запада у таму, а тишина таму осветљава, и очаробњава.
Тишина тамо у дубинама може и да одјекује.

Тишина није ћутање, али јесте изазов за нов поетски есеј.
Оглед... И добра прилика да се – тишина и ћутање – мало
„надмудрују“, огледају, надмећу... Да се појаве на једном
месту. Макар као ехо. Да им се омогући подједнака прилика.
Да се, ипак, нађу тамо где уствари више припадају.

Ћутање често подразумева трпљење, одбаченост, патњу,
несигурност... А тишина је проткана, промишљеношћу,
самопоуздањем, пријатношћу, мудрошћу... Тишина те
видно уздиже. Ћутање кочи, ограничава, ускраћује...

„Све што сте старији јаче дува ветар.“, рекао је једанпут Пикасо.
Ветар уноси немир, јер често не знаш шта собом носи; животно
искусво те потанко упозорава и опомиње: чувај се! Тишина
остаје довољно близу, и можеш да је осетиш. Али и довољно
удаљена, тек да те греје. А, довољно близу да те помилује.
Док, ћутање је прохладно, мање пријатно, скоро отужно...

Тишина је блажена, подстиче стваралаштво, отвара просторе.
Ћутање је, пак, само ћутање; прилично испразно. Ћутање је мук.

„Нико у бучнијем веку није говорио тише а да се чуо даље.
Нико није говорио мање а да је рекао више. Нико у безочније
време није дуже и спокојније гледао истини право у очи.
Нико се за своју славу није грабио мање.“ – речи су песника
и академика Матије Бећковића којима је уобличио мисао
и љубав српског народа о омиљеном патријарху Павлу.

Тишина није ћутање... Тика..така... Тишина... Ћутање...
Тишина... Да ли је, или није, и колико је тишина ћутање?!
Није! Одјекује тихо: Ћутање... Тишина... Тишина...!!


П. С.
Јавља ми се и промисао: да ли би се, у неком облику,
ћутање могло односити и на ућуткивање свог или
туђег разума? Можда, али само као – последица!?

Нема коментара:

Постави коментар