Странице

четвртак, 03. јул 2014.

АТИНА НА АСФАЛТУ


У самом центру Атине, надомак најпрометнијег трга Синтагма, изненада „застој“ саобраћаја. У Авенији Василисис Софијас (Авенија Краљице Софије). Излазна колона од Трга стоји, да може: сви би се кретали уназад; а колона што се креће ка Тргу, као да су сви „сидро спустили“... Аутомобили се „укопали у месту“... Стоје и мотоцикли, „спуштена је нога“, не пробијају се између аутомобила, необично, јер то чине „неуморно“ и по највећој гужви, и током целе године, и дању и ноћу.

Подне је. Врелину која се спушта одозго, појачавају врео асфалт и плочници одоздо. Зато нема много пешака, не бар ширином Трга, који користе сенке од шарених сунцобрана и тенди кафића, киоска („периптера“) и бутика, или ниских крошњи стабала украсних дивљих „портокаља“ (поморанџи). Или користе услуге таксија са „климом“.

Навикли су Атињани на изненадне промене „режима“ у саобраћају, али овакву необичну „тишину“, нису могли у први мах да одгонетну. Код свих је прво прорадила возачка радозналост, и: окрети главе, брзо померање очију, намештање наочара за сунце, загледање осталих возача и покушај да се са њихових лица бар нешто „прочита“... Неки су и отворили врата аутомобила и искорачили, „под ручном“.

Ускоро, сви гледају на исту страну широке Авеније. Свима су погледи нетремице упрти у исту „покретну“ тачку. „Мета погледа“ креће се тротоаром... Дама у дискретно провидној белој лаганој складној летњој хаљини(ци). Довољно краткој, прилично изнад колена, без рукава, и открива рамена, врат и горњи део леђа... Тен уједначен по целом телу, бео као млеко. Светла коса скупљена у „шкољку“, једноставан бели шеширић у левој руци, више јој служи као „лепеза“.

Знам да вас занима и: да ли се бар мало „провиди“(?), и шта има „испод“(?), колике су јој штикле(?), какве су јој наочаре за сунце(?), има ли на себи „накита“(?), какав јој је ход: „мекан“ или...(?), да ли је „елегантно пунија“ или...(?), па, добро, и какве су јој облине(?), висина(?), дугонога(?), осмех(?), да ли је на њој баш онако све природно(?), да ли је „избацила“ бар један прамен косе, бар танак „увојак“(?), да ли је свесна да је „сама“(?)...?! Довољно је одговорити само са једно велико једноставно: „ДА“.

Понеки брзо трепћу, суши им влагу у очима врућ поветарац, и остављају очне капке широко отворене (читај: „избечене“) помало не верујући својим очима. А, сваки сувишни трептај, мерено милиграмима, само је губљење времена. Знају да нема „репризе“.

Сви отварају прозоре својих аутомобила у том правцу, да би – више „небески дар“ него овоземаљски призор – што боље видели. Да ништа, ама баш ни један једини детаљ несвакидашње „извајане“ женске лепоте, не пропусте. Толико женске пријатности, женског склада, женске елеганције, женске природности..., у само једном минуту „на отвореном“, нема ни у једном филму. Или, бар нисам досад видео.

Тај утисак делимо нас непосредних неколико стотина, што смо у том „минуту“ били за управљачем аутомобила... Грци су вероватно у себи помислили: „Докса то тхео!“ (може и као: „Хвала ти боже!“); а шта би Србину прво промакло мислима него: „Посрећило ми се!“... Јер, можда нећу успети да опишем „тај минут“ баш онако како сам га доживео, али призор ћу памтити све док ме моје памћење буде служило. И препричаваћу га.

Док је свима па(да)ла доња вилица, а усне чиниле облик највећег могућег словаО; док су чак и многи мотоциклисти брзо поскидали своје кациге... (Хмх!); и све док су се сви вешто „домунђавали“ погледима – сви, баш сви, и мушкарци и жене – а „смешиле“ им се само очи..., почео је тек врхунац ове „бајке на врелом асфалту“ (?!).

Изненада се поред „даме у провидном белом“, на пространом тротоару, однекуд готово нечујно појавио саобраћајни полицајац, зауставио свој велики црни мотоцикл са ознакама „Еленики астиномија“ (Грчка полиција), и плаво-црвеним трепћућим светлима, и нешто јој веома љубазно рекао, уз неодољив смешак – „стоп“. Она је стала. Он је „сишао“ са мотоцикла, ослонио га, и усправивши се са својих више од 190 центиметара висине, у складној кожној претежно белој униформи, и скинуо кацигу, и благо се више џентлменски наклонио...

Дама је мирно стајала, у огромној сенци младог лепог учтивог и згодног полицајца, благо раширила руке, слегла раменима, у стилу: „Па, шта сада да радим?!“... Вероватно јој је полицајац кратко „објаснио“ да својом „таквом“ појавом – „омета саобраћај“! Није се опирала, очекивала је „наређење“ полицајца, изражавајући безрезервну спремност да га „послуша“.

Сви су изгубили појам о времену. О месту нико није ни размишљао. Очекивали су сви „расплет“. Онај исти „минут“ као да је још трајао трајао... Утисак: све се одвијало у том једном једином минуту. И време и место, у таквим ситуацијама, заиста губе смисао.

Полицајац уочава слободан такси, маше му руком да приђе, да не брине због кршења саобраћајних прописа приликом окретања. Остали се труде да померањем својих аутомобила створе довољно простора. Полицајац вади из свог џепа новчаник, узима позамашну папирну новчаницу (биле су још увек у оптицају грчке „драхме“), плаћа таксисти унапред вожњу, помаже дами да се удобно смести у такси, још једанпут јој се у знак поздрава благо учтиво наклони и, а оно што сам могао да разумем на грчком, таксиста је добио „налог“ да одвезе даму до одредишта – „по њеној жељи“. Чак је „под ротацијама“ брзо претекао такси дајући му знак да га прати првих неколико десетина метара...

Онда је полицајац спретно окренуо мотоцикл у супротном правцу, вратио се средином Авеније до „жаришта застоја саобраћаја“, и дао знак да возачи „мало убрзају“... Али, најпре је добио „аплауз одушевљених посматрача“ којима се тог врелог атинског дана баш било „посрећило“... Полицајац је високо подигао обе руке у знак захвалности и сигуран да је „нормализовао ситуацију“ замакао „мотором“ у њему знаном правцу.

Возаче „посматраче“ није кривио за застој, „поздравио“ их је са неколико кривудавих покрета великим „двоточкашем“, нагињући се складно у леву и десну страну. Одлазећи, „исписивао“ је – добронамерност!

Данас, у међувремену, Атина је прилично измењен град. Посебно је било много промена уочи и након одржавања Олимпијских игара 2004. године. Променио се и начин живота. Сада сви „фурају“ Андроиде, таблете, ајподе..., и остала оводанашња техничка и технолошка „сокоћала“; и кроз њих све(т) посматрају. Све су више у зони „виртуелног“, „силиконског“, „селфираног“, „напућеног“, „сажваканог“...

А само пре око две и по деценије, у време настанка ове приче, тај минут живота, када је црним тротоаром, „врелим атинским асфалтом“, корачала „дама у провидном белом“, као први лет несвакидашњег „белог лептира“; сви ми који знамо и оно и ово време, не бисмо га мењали ни за милиграм свега „тач-скрин“ данашњег... Па, чудите се кол'ко вам воља! Баш нас брига ако нам - не верујете!

Сада, сваки пут када Атину посетим као туриста, када о Србији размишљам као о Отаџбини, размишљам и о Грчкој као о „другој Патриди“... И, када се присећам ондашње незаборавне четворогодишње дипломатске мисије, у Атини, и када год угледам саобраћајног полицајца на „мотору“, неизоставно се сетим и „минута на Синтагми“...

Једино, полицајац добронамерног складног изгледа увек је изнова – стваран; а незаборавна „дама у провидном белом“ постоји само у мислима, као „једноминутни бели – лептир“. Долази у мисли када год „пожели“...


2 коментара:

  1. Volim te, u vremenu zaustavljene, trenutke!!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. И ја, волим теее... тренутке... *Лепо их је "оживети", отргнути, поделити..., - забележити. И понекад поново дисати том истом душом! Биће их још.

      Избриши