ПРЕ*РАЗУМА
Разум и срце често доносе патњу.
Срце и разум некад и душу муте.
Чак могу да идилу творе у слутњу.
Кад би бар мало могли – да ћуте!
* * *
ШАПАТ РАЗУМА
Кад разум грли
срце чврсто
а другом руком
га милује,
прст му на усне
прислони,
све се
наједанпут смирује,
погледи као у
грање густо
раме уз раме се
ослони –
оно тад само слуша
и ћути,
шапат разума и
срце мути!
Кад речи
разума тихо говоре
срце би да
разум додирује,
а очи
поскакују доле и горе,
срце не успева
да смирује
захуктале
дамаре животне,
ненормално
све постаје –
погледаш тупо
ноћи у очи,
кажеш јој: ниси
нормална!
Кад разум
више не помаже,
и срце равнодушно
постане,
губи се свака
нит и јасноћа,
тешко се
праве речи траже,
обзир
једноставно нестане,
срце разуму тада
одмаже –
између ноћи и
љубави само
реченица: ти
ниси нормална!
Кад срце има жељу
велику,
и искрено је разуму
објасни,
шапне му своју
„малу тајну“,
и нада се да
мисао не касни,
осећа да имају
праву прилику,
за успомену им
постојану –
сви возови да
на трен застану,
и да их усмере
у исту страну!
* * *
(Д. П,
30. април – 11. мај 2017, Земун; кад се не разумеју срце и разум...)
**Фото: (1) Фото-акварел на Сави и (2) ваш
блог песник...
ПОСЛЕ*РАЗУМА
После разума, срце може само да шета.
Не вреди тражити ни узроке ни начине.
Корист је никаква, а само настаје штета.
Лепе емоције се претварају у сплачине...
Нема коментара:
Постави коментар