Странице

недеља, 11. јун 2017.

МОЈЕ ОД РАЗУМА

















ПРЕ*РАЗУМА
Разум и срце често доносе патњу.
Срце и разум некад и душу муте.
Чак могу да идилу творе у слутњу.
Кад би бар мало могли – да ћуте!



*  *  *

ШАПАТ РАЗУМА

Кад разум грли срце чврсто
а другом руком га милује,
прст му на усне прислони,
све се наједанпут смирује,
погледи као у грање густо
раме уз раме се ослони –
оно тад само слуша и ћути,
шапат разума и срце мути!

Кад речи разума тихо говоре
срце би да разум додирује,
а очи поскакују доле и горе,
срце не успева да смирује
захуктале дамаре животне,
ненормално све постаје –
погледаш тупо ноћи у очи,
кажеш јој: ниси нормална!

Кад разум више не помаже,
и срце равнодушно постане,
губи се свака нит и јасноћа,
тешко се праве речи траже,
обзир једноставно нестане,
срце разуму тада одмаже –
између ноћи и љубави само
реченица: ти ниси нормална!

Кад срце има жељу велику,
и искрено је разуму објасни,
шапне му своју „малу тајну“,
и нада се да мисао не касни,
осећа да имају праву прилику,
за успомену им постојану –
сви возови да на трен застану,
и да их усмере у исту страну!


*  *  *
(Д. П, 30. април – 11. мај 2017, Земун; кад се не разумеју срце и разум...)
     **Фото: (1) Фото-акварел на Сави и (2) ваш блог песник...















ПОСЛЕ*РАЗУМА
После разума, срце може само да шета.
Не вреди тражити ни узроке ни начине.
Корист је никаква, а само настаје штета.
Лепе емоције се претварају у сплачине...


Нема коментара:

Постави коментар