Странице

четвртак, 08. октобар 2015.

ПОЗНАНСТВО НА ВОДИ


(Или: ријалитији и ријалитомани)

Берем грожђе и размишљам. Може да се лепо размишља и док береш грожђе. Подно Фрушке горе, на нашем плацу, у нашем малом винограду. Лепе гроздове одлажем пажљиво у гајбу да их понесем остатку фамилије да се засладе, а оне начете или „прошаране“ одлажем у пластичну канту предвиђену за муљање и сакупљање у буренце. Не журим: два дана, два дана... Сунчано, па мало облачно, па ретке капи кише, а онда опет гране сунце..., и тако наизменично. Погледам лице у огледалу – поново помало преплануло. А октобар се таман закотрљао, четврти пети дан.

Једино не размишљам кад одлучим да паузирам, седнем и „прекрстим ноге“. Седнем у столицу с наслоном, протегнем се колико сам дугачак, подметнем јастученце под леђа, и седим тако петнаестак минута, док не почне наслон да ме жуља. Гледам облачке како шарају небо и процењујем кад ће поново да грану сунчеви зраци. Још да није досадних мува, оса, зоља, мрава, мушица... Трудим се да на њих не обраћам превише пажње, али има их, па ко велим. Тек кад спустим поглед на канте пуне пуцевља придигнем се и кренем међ' алеје винограда да их поново напуним.

Знам, копка вас о чему размишљам док берем грожђе. Роје се мисли, али увек се издваја понека тема или темица садржаја довољног да опседа ум, ускаче у мисли, непрекидно „зуји“ и „боцка“, слично као неки од малопре поменутих инсеката. Важно да не смета мојим „брзим прстима“ док пребирају по зрнима грожђа, од чокота до чокота, завлачећи се под сваки лист лозе и додирујући сваки део грозда... А размишљања су баш обична, најчешће о ономе што се дешавало протеклих дана, о нашој свакодневици, о разговорима с пријатељима, комшијама, познаницима... Избегавам „велике теме“(!), као што су „Београд на води“, „светска кризна жаришта“, „бек стејџ естраде“, „(не)запошљавања у јавном сектору“, „политичке лажи и паралажи“...

...већ, шта раде неки моји познаници, како живе, чиме се баве, шта гледају на те-веу и с колико страсти све то после неодмерено и наметљиво препричавају, до које мере верују медијима, шта их опчињава...?!? Јер, питаш их, на пример: како сте(?), а они фрустрирани јер су их превише „наиритирали“ пренапаљени актери разних ријалитија, које гледају по васдан, чак до четири часа ујутро. Па, разне серије, информативне спам емисије (једне те исте вести бар десет пута дневно), експлозиви, ексклузиви, папараци, крештаво-врискаве „сјајне“ водитељке, фе-но-ме-нал-не талентијаде, иде..даље... иде..даље... грандијаде...

Али, задржимо се само на те-ве ријалитијима (емисије) и ријалитоманима (добровољни „покусни кунићи“)! Намерно избегавам да помињем називе емисија; мука ми! Осмишљене су да директно разбијају наш ментални сколоп: музиком, шпицама, џингловима, учесталошћу, водитељским „нарацијама“, избором гостију учесника и жирија, концепцијом, садржајем, реториком, дијалозима, сукобима, препуцавањима, сучељавањима, оговарањима, амбијентом, правилима, динамиком приказивања, прекомерним репризама „одабраних“ комада, истицањем карактерних особина, наметањем погрешног система вредности, стимулисањем развоја негативних особина личности, перфидним спамовањем или претераним улепшавањем наше стварности и свакодневице... Сви учесници су тамо истовремено и такмичари, такмичари у чему, такмичари чега, кога, ским, шчим, ко, шта, коме, где...(?!)

Одморимо мало очи, удахнимо мирис природе, јесени,
има још да се чита; тек хватам залет... 
Видим се с познаницима, сретнемо се, а они (ко о чему) о ријалитијима, пребукирани бескорисним информацијама, само верглају. Не можеш да их прекинеш. Ни са учтивошћу: извини, журим, морам, не гледам, не знам, не пратим, еј човече(!) мани ме бре! Али, не вреди, не помаже, само пенушају о „јунацима“ из њиховог паралелног универзума. Катастрофа!

Чујемо се помоћу телефона, иста ситуација, да ли си гледао ово, да ли си оно, уф ала ме је изнервирао тај и тај, е нека му је одбрусио хахахаха, замисли оно под јорганом, како су се добро свађали... Пропаст! Причај..причај..причај...!

На Скајпу, тек да видиш, чим се докопају прилике већ у току уводног разговора, каква острашћеност, какво уживљавање, каква мимика и гестикулација рукама главом телом, која интонација у говору, руменило на образима, превртање очима, треперење очним капцима, пена у угловима усана, зајапуреност, још и језик бржи од памети, остају без даха, гуше се, даве се без довољне количине ваздуха, плућа трепере, рамена поскакују, врте се на столици, поскакују са столице, бришу зној са чела, зноје им се и дланови (вероватно и табани), аууу, на чему су сви они, питам се?! Али, причаај..причај..причај...!

Ово са Скајпом је баш „занимљиво“, мислим док их гледам, јер их познајем: познаници су ми! Уосталом уврстио сам их у листу на Скајпу на поверење... Али, проблем је што не знам како се искључују, мислим, како да их искључим. Мислим: из њихових мисли. Покушавам на „фињака“ речима, молбама да мене то не занима, киселим осмехом, па без осмеха, па „слажем фаце“ у нерасположену, бесну, љуту, нарогушену... Јок море, не вреди! А гледам их, какве су то трансформације личности и шта им учини прождирућа те-ве-ријалити зависност. Ма и да их не познајем, па, било би ми их жао. Али, познајем их лично, познаници су ми. Трпим!

Да их искључим, да их изопштим, да их игноришем док траје сезона ријалитија (као лов на дивљач у време парења) плус неко време инкубације да их та врста „вируса“ прође... Ваља бити опрезам, одмерен, толерантан, трпељив... Као према болеснима: жао ми их је, да их тек тако оставим да се јадни муче. Мада, сами су то изабрали, њихов је избор. Не умире се тако лако од ријалитија, јер они добровољно на то зло пристају. Нико их не тера, већ сами су изабрали, а лепо имају „даљински“. Кажем им!

Живели! Ово је прва чаша "слатког вина" (шира).
Шта је један обичан селфи, према чињеници да сам
грожђе брао, муљао, наточио... - својим рукама.
(фото: 6. октобра '15, Фрушка гора)
Него, још ово, само још оно, још само три минута, па само до девет часова, и тако до зоре... Е, па, онда, драги познаници моји, жао ми је, али, најбоље је да таква познанства оставим „на води“. Нећу да их пустим „низ воду“ (ипак су ми познаници), нисам толики лошњак, али ако не поштују кад им кажем „да ме се ману – ријалитија“, онда, стварно: или престаните у мом присуству, или вам окрећем леђа. Једноставно, не занима ме! Па, препричавајте (се) – међусобно, колико вам воља! Али, без мене.

...и тако, чокот по чокот, грозд по грозд, зрно по зрно, мисао по мисао... и оберем ја током два дана мој мали виноград. Нисам се уморио ни од брања нити од размишљања. Напротив, избацио сам из себе колико год сам могао нагомиланог непотребног негативног... Стварно! Не шалим се. Озбиљно вам причам!

Облаци су исписивали непрестано своју причу, сунчеви зраци су повремено пецкали, а ретке кишне капи су у неколико наврата наговештавале почетак праве јесени... Не памтим када сам последњи пут увече легао око девет часова, без интернета, фејсбука, твитера, блога, форума, онлајна, ворда, четовања... Сутрадан ме очекује прва овогодишња чаша слатког вина – шира – једва чекам да – наточим и пробам. Наравно, биће то „селфи“ који ћу поделити и с вама. То је стварност. Жи..ве..ли!

5 коментара:

  1. Živeli! Nema lepšeg rijalitija od rada u bašti, na svome, u vinogradu i drugde, bez modernih sokoćala. Onda su i misli lepe i zdrave, kao ovaj tekst :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Овај обухватан коментар добра је и порука; прија ми! Тако је, драга ОљаКа.

      Избриши
    2. Аутор је уклонио коментар.

      Избриши
    3. Danas je ogrejalo sunce posle silnih kiša pa sam i ja brao grožđe, afusali jer stiže kasnije, samo sam imao problema sa stršljenima, bune se što im otimam hranu. Pozdrav

      Избриши
    4. Поздрав, драго ми је да си уживао и у лепом времену и у пријатној берби. Да, стршљенови и још неке крупне "летелице" су неизбежан "декор", али... Ја их игноришем, не узнемиравам их, па ме не дирају. Иначе, ових дана планирам опет да скокнем један дан, чека ме младо стабло мушмула, да га оберем онако са земље... хаха ~ Све најбоље.

      Избриши