Странице

недеља, 16. октобар 2016.

ГОВОРЕЊЕ ТЕЖЕ..ТЕЖЕ


Кад ЧИТАЊЕ НИЈЕ ЛАКО и кад је ПИСАЊЕ СВЕ ТЕЖЕ, онда је слично и с говорењем – теже и теже... Препознали сте, веоватно, или сте се сетили наведених наслова који се односе на претходне блог текстове у овом блогу – о читању и писању. Сада, још само мало да то повежемо, па да комплетирамо ту кратку причу. За разлику од претходна два прилога, нећемо наводити примере, биће без придиковања.

Пре него што почнемо масовно да „њачемо“, „грокћемо“, „(на)ричемо“, „арлаучемо“, „цијучемо“, „брбоћемо“, „завијамо“, „хукћемо“, „запева..ва..ва..ва..мо“, „аАаАаа..учемо“, „пиштимо“, „поштапамо“, „клепећемо“, „тандрчемо“... као она бића којима није ни била дата моћ говора (бар тако изгледа!), или као праисторијски човек који још није (про)говорио..., хајде да се већ сада забринемо о томе шта ће нас снаћи ако изгубимо величанствен дар, подарен само човеку – дар говорења.

Они који мисле да је примисао о човековом губитку моћи говорења само пуко наклапање, или су савршени у говорењу, или су толико већ „оштећени“ да не могу ни да схвате нити да сагледају могућност да у догледној будућности једноставно постану – неми. Више су него површни! И немарни.

Зар нису довољне фотографије које се повремено појављују на друштвеним мрежама на којима је приказано свеколико групно дружење где сви буље у своје мобилне телефоне и уместо да причају гледајући се у очи, они само куцкају поруке а израз лица им углавном касни, не прати збиљу, зависно од тога чији је телефон „паметнији“ или ко има „брже прсте“, или чија мрежа брже реагује и преноси податке. Да..да, они седе за истим столом и свако у руци држи свој мобилни и разговара „сам са собом“. Тако могу да „разговарају“ и свако од своје куће; зашто онда да то чине седећи „за истим столом“.

Закључак нас наводи да су одређени центри у људском мозгу већ у знатном развоју за „брзе прстиће“, „нетрепћуће очи“, „технолошке вештине“, „безвезне таленте“, „немушту комуникацију“...; све удаљеније и удаљеније од лепих уметности, од директног контакта, од „очију и душе“... Шта мислите да ли је и колико је све то данашњем човеку наметнуто, и зашто?!

Заговорник сам тезе о нарастајућој појави инвалидности језика, о саботирању читања и писања, а како ћемо онда говорити, ако превладају немар, површност, неукост, скученост... Питам се: да ли се ми (ви и ја) уопште разумемо? Требало би. Ваљда?!

Баш је лепо кад имаш свој сопствени блог, па можеш да пишеш и колико много хоћеш и колико мало желиш. Е, па, лепо, овде ћу онда да ставим тачку. Јер, и није ми била намера да претерујем, и, јер, и оволико је било довољно да вас потакнем на промишљање „о теми“. О теми: колико смо вешти у говорењу, ако су нам недовољно добри – читање и писање?! Зар не? И, без поштапалица, молим!

2 коментара:

  1. Gosp. Petrušiću dobro ste sve rekli, putem riječi.
    Ljepota govora kao da nestaje.Sve manje se piše, sve manje se knjige čitaju čitaju. Druženje je baš onakvo kako rekoste.
    Ljudi sjede za istim stolom, a misli su im daleko.
    Još da umjesto ljudi hoogrami počnu da se pojavljuju tamo gdje bi čovjek trebao lično biti. Tehnologija preuzima sve više prostora u životima ljudi. No kultura je sve manje prisutna. No ima još uvijek ljudi koji čitaju, pišu i ljepo govore. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Мало ја у тексту, Милена, мало ви у коментару, и рекосмо много тога. Све је једноставно, али толико сложено. Ваљда ово овакво технолошко раздобље неће дуго трајати. Ваљда ће људи опет више читати, писари и људски говорити... Поздрав!

      Избриши